Malo je verovatno da je kolumna pod nazivom „Slatka mala okupacija” nešto najgore (ili, pak, najbolje) što sam u životu napisao. Ali činjenica je da verovatno ništa što sam do sada napisao nije izazvalo toliko kritike i komentara. A što, opet, može da znači dve stvari. Ili je tekst totalni promašaj – mada je onda nejasno otkud toliko uzbuđenja oko jedne promašene teme – ili je „Okupacija”, biće, ipak pogodila metu.

Šta je, dakle, taj tabu, koji je to osinjak i koje je to osetljivo mesto u koje je „Slatka mala okupacija” nehotično takla i što je od pisca ovih redaka napravilo jedno od najomraženijih lica u očima blogera i forumaša tzv. Druge Srbije? Gotovo ništa. Samo jedno iskreno i otvoreno pokretanje teme patriotizma, kolaboracionizma i izdaje u savremenom srpskom društvu. Kroz neko vreme, verujem, mladim generacijama neće biti moguće objasniti oko čega su se to tako strašno lomila koplja na srpskoj javnoj sceni. Uostalom, setimo se kako je pre samo pet-šest godina zvučalo jeretički, strašno, politički nekorektno i, takoreći, nepristojno govoriti o kontaktima i vezama dela tada vladajućeg DOS-a sa nekim kriminogenim i podzemnim strukturama!

Izgleda da je politički kroki mog prijatelja iz prošle kolumne uspeo isuviše. Sve i da je lik srpskog intelektualca koji 1999. sa zastavicom očekuje američke okupacione trupe potpuno izmišljen – a nije – on u svakom slučaju, idealtipski, precizno pogađa jednu i te kako postojeću misaonu figuru nipošto beznačajnog dela srpske, odnosno beogradske intelektualne scene. I baš zato što su se mnogi, iako neprozvani, u tom opisu prepoznali, reakcija je bila tako burna i oštra. Ja sam samo postavio ogledalo, ali neko se, izgleda, mnogo naljutio na ono što je u ogledalu video. Nisam osuđivao, pokušao sam da razumem i, najpre sebi, objasnim kako je moguće da „neuobičajeno veliki broj srpske obrazovane populacije u dobi između dvadeset i četrdesetpet godina ima slične stavove i gaji gotovo patološku odbojnost prema svojoj zemlji i mržnju prema svemu što nosi srpski nacionalni predznak”.

I da se razumemo, naravno da nema nikakvog „ovlašćenog tumača” nacionalnih interesa i ne postoji nikakav šalter na kome se izdaju uverenja o patriotizmu. Naravno da se može – štaviše, treba – diskutovati i sporiti oko sadržaja i definicije pojma patriotizma i nacionalnog interesa. Ali, ma kako ga široko definisali, teško da se pod ovaj pojam može podvesti neko ko „zna” da su Srbi krivi za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, ko smatra da su sankcije protiv Srbije bile pravedne, ko je 1999. opravdavao bombardovanje, ko se raduje otcepljenju Crne Gore i, nakon svega, veruje u demokratičnost režima Mila Đukanovića. Kako nazvati onog srpskog intelektualca koji nema ništa protiv nezavisnog Kosova, veruje da je Republika Srpska genocidna tvorevina i zalaže se za što jedinstveniju BiH, a za Srbiju priželjkuje neku vrstu ekonomsko-političkog i vojnog (polu)protektorata, koji bi, milom ili silom, inkorporirao u „evroatlanske strukture” i sprečio Srbe da svojim „malignim nacionalizmom” dalje destabilizuju region zapadnog Balkana?

Možda u Srbiji ne postoji niko ko odgovara dotičnom opisu – mada verujem da postoji i lično poznajem nekolicinu sličnih – ali, ponovo pitam, ako bi se slučajno našao, kako bi takvog trebalo zvati? I kako bi takav bio nazivan, recimo, u Hrvatskoj, Sloveniji, Velikoj Britaniji, Švajcarskoj, Francuskoj ili Sjedinjenim Državama?

Naravno da je Milošević sa svojom jeftinom patriotskom propagandom uveliko kompromitovao pojam patriotizma, kao i mnogo šta drugo. Ali treba li se, na primer, odreći logike ili tablice množenja (da ne govorimo o hrišćanstvu i svim mogućim religijama i ideologijama) samo zato što je neko nekada grešio u primeni njihovih postulata?

U prošlom tekstu kao moguće faktore objašnjenja pomenuo sam političku inerciju i korupciju, kao i recidive ideologije jugoslovenstva i komunističke propagande protiv „velikosrpskog nacionalizma”. Tome bi valjalo dodati i jedan važan ideološki momenat. Naime, vladajući pogled na svet današnje – ne samo – srpske „tranzicijske” elite je dominantno (neo)liberalan i to u jednoj vrlo suženoj vizuri, po kojoj je američka verzija liberalne demokratije i korporativnog kapitalizma konačno pronađena forma idealnog ljudskog i političkog bivstvovanja. Otuda se današnji srpski liberali prema Sjedinjenim Američkim Državama i njihovoj politici odnose veoma slično kao što su se nekadašnji informbirovci – a među njima je, ne treba smetnuti s uma, takođe bilo vrlo iskrenih i čestitih ljudi – odnosili prema „prvoj zemlji socijalizma”. Čak i ako, kojim slučajem, Veliki brat malo pogreši (svejedno da li „tovariš Staljin”, tada, ili „ujka Sam”, sada), tj. tu i tamo se malčice zanese i ogreši o nas i našu zemlju (napadne nas, bombarduje, oduzme teritoriju), sve je to samo „kolateralna šteta”, suštinski beznačajno i zanemarljivo spram ukupne količine dobra i, bilo „socijalističke”, bilo „evroatlantske” blagodeti koju dotični predstavlja, simbolizuje i donosi svojim vernim i poslušnim sledbenicima. (Uostalom, ko smo to mi da sudimo o postupcima ili, ne daj bože, opiremo se volji „međunarodne zajednice” koja nam želi samo najbolje, pa i kada nas pritiska, ucenjuje ili bombarduje to radi samo za naše dobro?)

Izgleda da ideološka bliskost još uvek predstavlja jak integracioni činilac – a kada se ova ideološka bliskost srećno preklopi sa materijalnim interesom i odsustvom rizika, veza je onda, razume se, još kud i kamo čvršća. Uostalom, ni informbirovci nisu lako odustajali od svojih stavova – iako su njih, umesto letnjih škola, stipendija i kurseva, čekala kampovanja po Golom otoku. Promenio se, dakle, samo ulog, strana sveta i boja zvezde.

Đorđe Vukadinović

Izvor - nspm

Divno je kada autor sam sebi laska na početku texta i divi se svom prethodnom čedu. Time je sve rekao.