Tema o kojoj pricas je jako skakljiva, jer su nijanse u pitanju i kad je u pitanju sama priroda poremecaja (npr. prosecan student medicine ne bi znao da napravi jasnu klinicku distinkciju izmedju paranoidne forme shizofrenije, shizoidnog poremecaja licnosti sa psihoticnim epizodama, i paranoicne psihoze) i kad je u pitanju samo davanje dijagnoze, jer lekarima se mnogo toga ne kaze (npr. o prirodi, broju, intenzitetu akutnih psihoticnih epizoda, o eventualnim hereditarnim predispocizijama, itd..), ili jednostavno sami previde (ne zato sto "nemaju pojma", vec nekad jednostavno po navici pacijente sa 2 simptoma trpaju u odredjenu kategoriju... i to si dobro namirisao)...

Da napravimo razliku, dakle...
Sizofranija je hronicno dusevno oboljenje - tipa endogene psihoze koje podrazumeva opstu tendeciju ka dezorganizaciji i deterioraciji licnosti, koje poseduje kompleksnu konstelaciju specificnih psihopatoloskih simptoma koji se ticu psihickih funkcija emocija, misljenja, voljnih delatnosti i vitalnih dinamizama, i koje (psihicke funkcije) su izmenjene i poremecene na karakteristican nacin.
Karakteristicni znaci sizofrenije: autizam, poremecaj asocijacija i misljenja (u konkretnom slucaju spomenuo si paranoidni tip shizofrenije gde su najcesce akusticne halucinacije - znaci sluh), oduzimanje misli, sindrom uticaja, afektivni nesklad, atimija, anhormija, intrapsihicka ataksija i apragmatzam zivota. Paranoidna forma shizofrenije se javlja u srednjem zivotnom dobu, u teoriji posle tridesete, u praksi od 40 do 55 godine zivota. Osnovna karakteristika je postojanje polimorfnih sumanutih ideja koje su paranoidne po strukturi sumanutosti. A po temi sumanutosti najcesce su ideje odnosa i proganjanja (redje ideje velicine). Ideje proganjanja su podstaknute akusticnim halucinacijama (npr. pacijent ide ulicom, sretne 2 random osobe koje se smeju necemu, on im prilazi i pita zasto se njemu smeju, zasto ga ogovaraju i sl.), dakle neprijatnog su sadrzaja, a nekada su udruzene sa npr. gustativnim (ukus) halucinacijama ili poremecajima mirisa. Najkarakteristicnije za ovaj oblik (za razliku od npr. rezidualnog oblika shizofrenije, shizoafektivnog oblika, hebefrenije i sl.) jeste da spoljni utisak - "fasada" pacijenta moze da ostane dugo neupadljiva i da gotovo nikada ne nastaje potpuna dezintegracija licnosti.

A kod psihoza (vezanih konkretno za paranoidni tip shizofrenije) imas po strukturi sumanutosti PARANOICNU, i PARANOIDNU akutnu psihozu, odnosno strukturu po kojoj je izmenjena forma misljenja, i tu je jako bitno napraviti razliku, jer mnogi brkaju ova 2 pojma.
Dakle, PARANOICNA struktura sumanutosti u okviru par. psihoze u principu podrazumeva visoku sistematizovanost sumanutih ideja i cvrst ideo-afektivni blok nepristupacan bilo kakvoj korekciji i samokriticnoj sumnji, kvazi logicnost i uverljivost za okolinu. To je tzv. lancana sumanutost gde je prva karika u lancu nerealna, morbidna (bolesna), a sve ostale karike se dosta logicno nadovezuju na prvu. Npr. sumanuto verovanje "mene ljudi proganjaju" je prva karika u lancu i ako okolina tu prvu kariku zanemari ili previdi, ceo lanac se shvata kao istinit jer se ostale karike logicno povezuju sa tom prvom bolesnom karikom. Laicki receno, beton.
PARANOIDNA struktura podrazumeva relativno fleksibilne, lakse promenljive sumanute ideje. Ne postoji cvrsta sistematizovanost sumanutog procesa misljenja ni kvazi logicno, ideo-afektivni blok je labav, bolesnik se da pokolebati u uverenjima, spremniji je za korekciju svojih ideja i okolina lako zakljucuje o nerealnosti njegovih ubedjenja. Znaci, iako kod nekog postoji psih. epizoda sa elementima sumanutosti (sa bilo kojom strukturom, tipom i temom), moze da se desi da se pacijent i pored toga dobro adaptira na realitet. Nekad su npr. za takve pacijente govorili da boluju od "parcijalnog ludila", a neki su to nazivali monomanija (zahvata samo jedan deo licnosti - funkciju misljenja), i u principu na svim ostalim terenima zivota osoba je neupadljiva, osim u domenu sumanutosti i to u fazi recidiva.
Eto npr. u konkretnom slucaju tog prijatelja koji studira psihologiju, moglo bi da se pretpostavi da se radi o ovom drugom tipu... dakle, pretpostavljam da postoje nekakve psih. epizode, ali su one verovatno medikamentozno otklonjene makar privremeno, on se nalazi u dobroj remisiji, neupadljiv je, cim studira psihologiju znaci da postoji i odredjeni stepen inteligencije (tj. cim je pod stare dane upisao tako zahtevne studije), a to je verovatno bila olaksavajuca okolnost kada mu je objasnjeno da ima odredjene probleme sa misljenjem i da treba to da prihvati kako bi mu sto pre bilo bolje.
Zasto mu je i dalje na snazi dijagnoza par. shizofrenije... boga pitaj... mozda ima nekih simptoma za koje ne znamo...
Ali u principu... kada ti dodje pacijent sa akutnom epizodom i vise primarnih ili sekundarnih simptoma par. shizofrenije u trajanju od recimo 4-5 nedelja (podlozno manjim korekcijama) bez progredijencije, imas opravdanje da mu postavis dijagnozu par. shizofrenije (nekad se to zvalo shizofrena reakcija ili hronicna shizofreniformna reakcija). E sad, pojava drugih znakova i obogacivanje simptomatologije (bilo kroz klinicku sliku ili kroz npr. heteroamnesticke podatke, tj. ono sto kazu npr. clanovi njegove porodice) ili hronicitet obavezuju izmenu dijagnoze i ukljucivanje u neki od drugih oblika shizofrenije, ili apsolutnu korekciju dijagnoze. Znaci, tom tipu koji 4 nedelje ima sve simptome par shizofrenije si dao dijagnozu, ali je posle recimo 3 meseca tretmana doslo do skoro potpune klinicke i socijalne remisije, i onda mu postavis npr. dijagnozu akutna psihoza-shizofrena slika... ili 3 dana nakon prijema i hospitalizacije dolazi njegova zena/dete/roditelj i daju ti neke preciznije podatke na osnovu kojih ti menjas dijagnozu u nesto sasvim drugo...