Pomalo čudna teza za život u kapitalizmu, ali može da se prodiskutuje. Uglavnom, poznato je da uslovi u kojima čovek odrasta, utiču na formiranje karakteristika njegove ličnosti. Pričam o tome sa jednim starijim kolegom, koji je prva generacija u porodici koja se preselila u glavni grad i završila visoko obrazovanje, i kaže mi da bi mnogo voleo da njegova deca odrastaju bar delimično u uslovima u kojima je on odrastao. Ne govorimo o onom ekstremnom siromaštvu, zoni pukog preživljavanja... već o jednoj porodičnoj organizaciji gde se jelo šta ima, a ne šta hoćeš, gde je odlazak na more bio redak luksuz, a ne svakogodišnji ritual, gde se obuća kupovala iz potrebe a ne iz praćenja trendova i sl. Identifikujem se tu ja sa slikom u jednoj meri, i nastavim da slušam (valjda imam taj dar za otvaranjem ljudi, šta li  ) priču o deci. Čovek vrlo racionalno govori da ih je razmazio. Malo on, malo supruga, malo držanje pod staklenim zvonom i odrastanje u uslovima u kojima su imali sve. Super, kontam, dobro je što čovek ima svest da su mu deca razmažena, jer obično roditelji imaju subjektivnu predstavu "moje dete je najbolje, najskromnije, najlepše vaspitano, ništa mu ne fali...", pa je svakako lakše korigovati problem kog si svestan... međutim, on je te vaspitne lekcije iz vrednosti novca i definisanja potreba odlagao, i odlagao... nadajući se da će deca postati spontano skromna i deliti iste vrednosti kao on... dok nije poćeo da primećuje da im se komunikacija vrti oko "tata, ako položim vozački koji češ auto da mi kupiš?", "tata uplati mi letovanje", "tata želim ovo"... tad je otprilike shvatio da su klinci odrasli, i da je za bilo kakve vaspitne korekcije kasno. Ostalo mu je da se opravda kroz okruženje, odnosno činjenicu da su sva deca pomalo takva, razmažena, nesamostalna, i da kad drugi roditelji ispunjavaju svojoj deci sve želje, što ne bi i on...

Ta priča me je kopkala, malo sam razmišljao o tome, pa otud i ova teza. Opet kažem, ne govorimo o apsolutnom siromaštvu, već slobodno možemo da pričamo o prosečnom životu u našem okruženju, i psihološkim posledicama koje ono ostavlja na ličnost. Na strani mana svakako ide nedovoljno materijalnih sredstava za zadovoljenje svih potreba, neadekvatni stambeni uslovi, nedostatak uslova za samoostvarenje ličnosti kroz hobije, interesovanja itd... ali to može da bude i odličan motivator. Kad bi svi koji kukaju zapeli da ostvare neku svoju ideju ili ambiciju, mislim da bi bar jedna trećina uspela u tome, bez obzira na okruženje. To što su ljudi lenji je druga stvar. U pozitivne strane siromaštva mogli bi da svrstamo izgradnju ljudi koji imaju smisla za shvatanje vrednosti novca, i zadovoljni su relativno malim stvarima. U siromaštvu su ljudi više okrenuti vezama jedni sa drugima, znači plodno je tle da se solidarnost ispolji, a i posmatranjem i identifikacijom sa sličnim ili težim uslovima života razvija se empatija, pa bi oni odrasli u težim uslovima, u budućnosti mogli da budu sjajni humanisti.
Na pozitivnoj strani bogatstva je svakako ispunjenje materijalnih (ponekad i drugih) želja, a znamo da ispunjenje želja vodi ka osećaju kvalitetnog života. Mane bi se ilustrovale kroz pitanje da li je pametno nekome ponudi sve što želi na tacni, ili je bolje sa aspekta razvoja ličnosti da se do predmeta želje dođe prevazilaženjem određenih prepreka. Mnogo kredita, zaduženja. Osim toga, čini mi se da su prijateljstva i generalno sve vrste odnosa među bogatim ljudima pomalo površni... interes dominira, i samim tim kvalitet tih odnosa ne dostiže svoj pun potencijal. Primećen je i jedan fenomen...ljudi što više zarađuju, to više žele. Alavost, dakle. Čak i kada govorimo o enormnim količinama materijalnih dobara, koja se faktički ne mogu potrošiti ni za 10 života, oni ih i dalje umnožavaju... bez nekog dubljeg cilja, tj. gomilanje novca je cilj sam po sebi, nema dalje. To sam primetio i u svojoj porodici... ćale je pre petnaestak godina tražio od svog brata par hiljada (ondašnjih) maraka za pokrivanje kuće... ovaj je vrdao kao da će direktno iz bubrega da ih izbroji... a znalo se da ima novca da pokrije 50 kuća. Čista sebičnost.
Imate li vi neka razmišljanja na ovu temu?
Što se tiče dece npr... da li je bolje da odrastaju u uslovima u kojima im je sve omogućeno, ili je prigodniji sistem "za to što želiš, moraš da se pomučiš"? Da li je uopšte moguće i pod kojim uslovima, da deca roditelja koji mesečno donose po par hiljada e u kuću, ostanu nerazmažena?

Vidi meša nam se tu svašta u sistem vrednosti. Prvo je pitanje zašto dotični zabrinuti tata misli da su mu deca razmažena i kako se tome suprotstavio. Ako dete kaže tata plati mi letovanje da li je tata prethodno postavio detetu neke uslove kao što je školski uspeh, bavljenje sportom, pomoć u kući da bi uplatio letovanje kao nagradu za taj uspeh? Da li je rekao ako ti uspeh bude ovakav dobijaš letovanje u Grčkoj plus toliko džeparca a ako bude onakav ideš kod babe na selo da okopavaš baštu i čistiš svinjac i kokošinjac? Ako jeste i ako je dete ispunilo uslove koji su mu postavljeni onda ne može reći da je dete razmaženo što preko svega nema želju da radi u svinjcu, a ako nije onda je napravio grešku u vaspitanju koja uvek može da se ispravi, samo je pitanje da li on hoće da je ispravlja.

Drugo je odnos prema luksuzu. Po mom mišljenju računar nije luksuz nego je danas osnovna potreba i ne može osoba da funkcioniše ako je informatički nepismena. Ali previše vremena pred računarem i televizorom a dvorište u kome se deca ne igraju jeste problem. Decu treba stimulisati da izađu i fizički se angažuju nekoliko sati dnevno. Može to biti košarka, fudbal, lastiš, šetnja sa društvom ali ne bi smelo da sadrži sedenje u kafiću i ispijanje šećerastih sokića.

Garderoba i slično, pa to je barem jednostavno ogreničiti. Reći da je potrebno tri para farmerica, dva para patika i da sve preko toga treba da zaradi nekako. A kako? Pa može komšinicama da čuva deci, babama da ide u prodavnicu, da pravi internet sajtove ili nešto četvrto, ali pare za patike će dobiti od roditelja kad se one prethodne od upotrebe ruiniraju.

Da. Nema veze u kakvim uslovima odrastaju ako su roditelji dobri vaspitaci tako da nije toliko bitno. Poznajem dosta ljudi i iz jednog i iz drugog primera i mogu ti reci da sve zavisi i od vaspitanja. Imas alave ljude iz siromasnog sloja a imas i bogatase koji nisu takvi vec zive savrseno normalno (uz naravno izuzetak da im je zivot malo lagodniji zbog cinjenice da imaju para pa ne moraju da brinu sta ce da jedu sutra)

Vec rekoh, nisu bitni uslovi koliko vaspitanje a naravno da je moguce da deca bogatasa ostanu nerazmazena. Moj drug je takav i evo ga, zavrsio fax, ima posten posao i odlicnu platu od koje sam sebe izdrzava. Razlika je bila u tome sto ga njegovi nisu "mazili" nego je ostao pa da kazemo realan. Imali su para ali su ziveli skromno i on se nikada nije isticao parama

moguce je ako mu kazes da su to mama i tata zaradili a ne on. i da je nemoguce ispunjavati hirove , i da ce jednog dana on raditi pa neka sebi kupuje sta pozeli.

sem toga...roditelji koji zaradjuju veliki novac zele provoda i za sebe, putovanja, ispunjavanja zelja zasto mora sve detetu da se ispuni?
ne mora.
i ne treba.
i roditelji su zivi ljudi, i nama treba novac za nase potrebe.

dalje....siromastvo? zasto se borim protiv toga? zbog lekara, zbog bolesti, zbog postovanja, zbog povlastica, zbog toga da ne zelim da nesto ne mogu da kupim detetu a da je smesno i osnovno.

Naravno da treba da se pomuce i zasucu rukave. Ako se ne pomucis ne znas da cenis, a zajebano je kad ne znas da cenis. Deca od malih nogu moraju imati svoje zadatke i obaveze.
Ne kazu dzaba dabogda imo pa nemo, ali kad se naucis da sam stvoris i napravis tada ces se uvek znati snaci.
Kad dobijes na tacni, pa izgubis, nastaje problem kako ponovo da napravis jer nemas radnu naviku ni iskustvo.

Moji su bili dobrostojeći...ali realno, ništa nisam imala više nego drugi.Od malena sam pomagala u kući, leti na njivi ili voćnjaku, garderoba i obuća se kupovala dva puta godišnje, s proleća i na jesen i to je to.Na letovanje sam išla, ali kao nagradu za odličan uspeh.Jedino na čemu nikad nisu štedeli ni ptali koliko košta su knjige i obrazovanje..svaka knjiga koju sam poželela se kupovala, najskuplji rečnici, enciklopedije, plaćao se svaki kurs jezika, letnje škole u inostranstvu.
Otprilike tako vaspitavam i dete.

Mislim da je to prava, pravcata retkost u danasnje vreme, kada je glavni faktor za bilo kakvo napredovanje ili uspeh - novac.

Krenuo od prve i najlogicnije stvari - drustva. Ljudska vrednost se vise ne gleda samo u coveku, vec i sta on nosi, gde ide, sa radi...prosto receno - poremecen sistem vrednosti drustva, a sta je najgore danas, sistem zapada je poceo uveliko da se uvlaci medju decom, posebno ona glavna podela - na siromasne i bogate.


I jesu povrsna, tu nema greske.


Pa tu je ona stara - "Prijatelji se u nesreci pronalaze". Normalno je da ako ne mozes neki problem da resis jer nemas dovoljno kesa, cimas nekoga da ti pomogne u vezi te stvari koja ti treba. A ako je taj neko bio u istoj buli kao ti i zbog koje ti trazis od njega pomoc, ta pomoc pokriva mnogo vise od drugarstva, vec se stvara jedno iskreno prijateljstvo.

Ovo sto sam napisao ne mora da znaci da je tako, mada objektivno gledano bogati ljudi su ljudi koje mozes lako opisati i stvoriti neku sliku o njima.

Naravno da je moguće ali prvo roditelji treba da postave sebi granicu koliko će biti popustljivi prema svojoj deci. Nemoguće je držati decu pod staklenim zvonom, i razmaziti ih, a kasnije očekivati od dece da budu samostalna i da se ne stide rada.

 Siromah shvati da zivot je cesto i neprijatan,i da ga jednog dana ceka smrt,dok bogatas o tome ne razmislja,nije bistar jer njegove misli zaokupljuju novac,automobili,hrana,putovanja,kurve itd... Koliko je danas bogatasa humano vrlo malo? On kupi auto od 30000 evra ili vise dok za jedan dan 100 ljudi umre od gladi i zedji na svetu. U bogatasima je odgovornost i oni bi trebalo da pomognu siromasnima.

cela tema polazi sa stanovista da je "razmazenost" nesto gnusno i lose .. .samim tim ne zavredjuje preteranu paznju