Siromaštvo bez razlika - u narodne kuhinje dolaze i stari i mladi

Teška stvarnost praznih stomaka

Iako NATO bombardovanje pamte po najboljoj hrani, braća po kazanu se ne žale na jelovnik ni sada. Kažu, važno je da je kuvano i toplo i da može da zavara stomak

BEOGRAD - Oni su živi dokaz da je u Srbiji veća sramota biti siromašan nego biti lopov. Malene bakice, istrošene, što od rada što od života, na ivici egzistencije i penzioneri samci, najbrojniji korisnici narodnih kuhinja, saginju glavu i teško pristaju na razgovor o svom neveselom životu.

- Pa zar bih bila ovde u ovo vreme, a ne na pijaci birajući povrće za današnji ručak da me nije muka naterala na to - kaže baka Dragica, ne želeći da oda prezime.

Čitava decenija dolazaka po topli obrok u dorćolsku narodnu kuhinju u Solunskoj ulici je iza baka Dragice. Pamti ova sedamdesetpetogodišnja službenica u penziji i bolje dane, kada je reč o obrocima koje svakoga jutra odavde nosi kući.
- Za vreme bombardovanja bila je najbolja hrana. Ne samo da smo dobijali kuvane obroke s mesom nego je tu bilo i svežeg voća i povrća, kolača, kobasica, pečenja - seća se baka. U to vreme donatori narodnih kuhinja bile su domaće firme, a Dragica objašnjava takav kvalitet i raznovrsnost u NATO periodu slabošću naših donatora prema najsiromašnijem sloju stanovništva.

 
  Čika Sloba Golootočanin

Čika Sloba Pavićević jedini je koji se ovde buni kada mu se ponudi više hrane. Kažu domaćice - veoma je skroman i ne želi da uzima od usta drugima. Od svojih 76 godina skoro pet je proveo u zloglasnom kazamatu na Golom otoku i, po sopstvenim rečima, život u Srbiji sada je gori od staljinističkih logora. Nepopravljivi je komunista, kaže da materijalno loše živi, ali na duhovnu nadogradnju se ne žali, a među korisnicima je jednostavno omiljen lik i svi sa radošću čekaju njegov dolazak po dnevni obrok.
   
 
 
 
U zavučenoj u pasaž i sklonjenoj sa ulice, dorćolskoj narodnoj kuhinji svakoga jutra između 8.30 i 9.30 sati podeli se 150 obroka. I nekoliko velikih korpi hleba. Svakom sleduje po nekoliko vekni. Samo da je panje, kaže čika Slavko, uzimajući u ruke pregršt vekni.

Domaćica Ceca stiže iz zemunskog "Lida" koje priprema obroke u ime Skupštine grada koja je donator beogradskih narodnih kuhinja. Ona sa dva velika kazana ogromnim kutlačama sipa čorbaste obroke. Kaže da ovde dolaze potpuno različiti sugrađani. Tačno u 9.30, kada se završi zvanična podela sledovanja za taj dan, Ceca iznese napolje sve što preostane, jer uvek ima bolesnih koji ne dođu, a i gladnih kojima svaki zalogaj dobro dođe.

Da sumorna stvarnost praznih stomaka može i da se razvedri šalom kazuje Dragan Macura, odgovarajući na pitanje kakva je hrana u narodnoj kuhinji. Ma, ni "Hajat" nije ravan, smeje se on, dok u rukama drži kariranu torbu sa plastičnom činijom i nekoliko vekni hleba. Iako mu je 46. godina, on je zbog angine pektoris u invalidskoj penziji. Supruga nezaposlena, sin već veliki, školuje se, a on posle 24 godine radnog staža, stečenog u "Jugodrvu", teško oboleo i morao u penziju.

- Šta ćemo sa 5.035 dinara, koliko je naš jedini zvanični prihod od penzije? Dok platim račune, ne ostane skoro ništa, a gladnih je troje usta. Već sedam godina dolazim ovde po ručak, a dobijamo dva obroka - za sina i mene. Supruga nije na spisku za obroke pošto nikada nije zvanično bila zaposlena. Podelimo naše sledovanje, pa bude dosta da se zbuni stomak - šali se Dragan.

On hvali domaćice koje uvek iznesu sve što preostane i tako se nahrane sva usta koja vape za kašikom ukusne hrane. Kaže da je super kada dobiju pasulj, đuveč i paprikaš, dok kupus baš i nije na spisku omiljenih obroka. Mesa ima u tragovima, ali i to je bolje nego da nema uopšte. Na pitanje kako uspevaju da prežive od tako male penzije Dragan kaže:

- Ni ja ne mogu to da objasnim, čak ni sam sebi. I lud čovek zna da se od pet hiljada ne može živeti. Ponekada prodajem staru odeću na buvljaku, pa tako dopunim kućni budžet.

Ne zna se da li su tužnije priče mladih ljudi ili penzionera koji su posle celog radnog veka dospeli na kazan narodne kujne, kaže baka Jelena Jelić.

Ona živi sa sinom koji ima 51 godinu, davno je otpušten sa posla, sada je bolestan, ali ga to ne sprečava da svoju majku maltretira. Svi korisnici ove narodne kuhinje znaju za baka Jelin problem. Kako joj je domaćica sipala kuvani kupus, Jela je izašla na zidić ispred kuhinje, stavila veliku plastičnu činiju u krilo i već u 9 ujutru počela da jede kuvani slatki kupus.
- Šta bih kada ne bih imala ovo, jer više ne mogu ništa raditi, jako je teško živeti od 4.200 dinara socijalne pomoći - kaže Jela.

Jovo Veriš ima 62 godine i ovde je svakodnevno već desetak godina. Ne žali se na hranu, kaže, važno je da je kuvano i toplo. Kada dobije penziju, a ona je nešto viša od 7.000 dinara, Jovo kupi salame, one najjeftinije i ponekad pivo.
I kako reče njegov drug po kazanu Dragan, mora nešto da ga greje kada žene nema. Koja će poći za samca koji i za sebe teško brine.

Najveća je radost ovde subota kada se korisnici druže u Klubu. Onda ima i kolača, svi koji su u mogućnosti ostaju na druženju. I tada više nestaje osećaj siromaštva, pošto su u šali svi isti.



Izvor: Glas Javnosti \ Gordana Tadić

Uskoro više hrane u narodnim kuhinjama za najugroženije

Desetine hiljada koristi socijalne kazane

Program narodnih kuhinja u Srbiji izgleda će preživeti i ovu zimu. Naime, u Vladi Srbije priprema se odluka po kojoj će se i ove godine, kao i prošle, iz Republičkih robnih rezervi obezbediti namirnice za pripremu obroka najsiromašnijim građanima koji se hrane iz zajedničkog kazana.


Vladimir Ilić, pomoćnik republičkog ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, za „Blic“ kaže da je načelan dogovor o pomaganju ovog programa već postignut i da će Republička vlada odluku o pomoći kuhinjama od decembra do kraja maja najverovatnije doneti u četvrtak, 17. novembra.

Molbu za finansiranje obroka za 18.750 socijalno najugroženijih, i to za period od decembra do kraja maja iduće godine, Vladi Srbije uputili su Crveni krst Srbije i Stalna konferencija gradova i opština.

Kako za „Blic“ kaže Dragica Kljajić, koordinator programa narodnih kuhinja u Crvenom krstu, siromašnima koji nemaju dovoljno sredstava ni da se prehrane najkritičniji je zimski period, pa otud i molba Vladi da pomogne da se premosti taj period.

- Ukoliko od Vlade Srbije dobijemo pozitivan odgovor, sadašnji broj korisnika moći će skoro da se utrostruči, što će mnogo značiti siromašnima kojima je obrok u narodnoj kuhinji često jedina hrana koju sebi mogu da priušte u toku dana - kaže Kljajićeva.

Ona smatra da je socijalna situacija u Srbiji takva da mnogo više od 18.700 ljudi ima potrebu za takvom pomoći, ali za više obroka jednostavno nema sredstava.

Svoju spremnost da pomogne finansiranju narodnih kuhinja u Srbiji i ove godine iskazao je Crveni krst Norveške, ali pod uslovom da veći deo namirnica obezbedi Republička vlada.

U narodnim kuhinjama hrane se korisnici tzv. materijalnog obezbeđenja porodice, penzioneri sa najmanjim primanjima i deo građana čija primanja neznatno prelaze cenzus za dobijanje socijalne pomoći. Taj cenzus za oktobar mesec iznosio je 3.743 dinara.

Program narodnih kuhinja u Srbiji započet je 1992. godine sa 2.000 korisnika u Beogradu. Broj se kasnije menjao iz godine u godinu, a najviše korisnika bilo je 1999. godine kada se iz zajedničkih kazana hranilo čak 100.000 ljudi.



Izvor: Blic \ R. Marković