Sindrom Petra Pana

U stvari, većina ljudi nikada ne odraste stvarno. Sociolog Alvin Tofler je, analizirajući „vatrenu oluju promena“, kojom je u poslednje tri stotine godina zahvaćena zapadna civilizacija, primetio da ona stvara čudnovate ličnosti. „Decu, koja u dvanaestoj godini nisu više nalik na decu, odrasle koji se u pedesetoj ponašaju kao deca“. Francuski teoretičar mašina Pol Virilio, razmatrajući posledice „informaticke bombe“, osvrće se i na nezrelost pojedinaca koji ostaju zaustavljeni u svom detinjstvu i piše o „poremećaju procesa sazrevanja“.

Takve meditacije su u konceptualnoj konfluenciji sa teorijom „homogenizacije“, čiji je autor kulturolog Dvajt Mekdonald. Izučavajuci forme i suštinu masovne kulture, ovaj američki teoretičar je zapazio da je osnovno „potpražno“ dejstvo masovne kulture opšte intelektualno i mentalno izjednačavanje i postepeno brisanje razlika izmedju dece i odraslih.

Reč je, zapravo, o pojavi „hiperstimulacije i infantilne regresije“. U epohi moderniteta-postmoderniteta, nevidljivi mehanizam opšte nivelacije, snagom neotklonjive „naddeterminacije“, čini sve bespredmetnijim tradicionalne i antropološke specifične razlike, kao i razlike izmedju različitih uzrasta. In concreto, to znači da u „melting potu“ masovnog, potrošačkog društva, i deca i odrasli stiču se u istoj tački, njihov zajednički imenitelj je jednakost u nezrelosti.

Taj, sve očitiji, proces-pojavu, opisuje na svoj način, artificijelnom metodikom, nemački književnik Ginter Gras, u romanu „Dečji doboš“. Njegov centralni lik, Oskar Macerat, odlučio je da kada poraste neće biti ni političar ni trgovac, ni ništa drugo, iz prostog razloga što neće ni odrasti. Na svoj treći rodjendan, on donosi odluku da „metne tačku i ostane takav kakav jeste“, odbijajući da odraste. U osnovi, ova Grasova parabolična priča, iako literarno emfatična i intencionalno preterana dovodjenjem do krajnosti, ima gotovo naučno-teorijski značaj. I, iako metafora, specifikuje psihologiju „postistorijskog čoveka“.

Šta su karakteristike te, skoro imanentne, nezrelosti našeg savremenika, jednodimenzionalnog homo ludensa? Pored ostaloga, to je gotovo kompulzivna težnja za zabavom po svaku cenu. To je snažan poriv, jer je u njegovoj pozadini patološki, sistemski uslovljen eskapizam.

U suštini, radi se o rasprostranjenoj, masovnoj neodgovornosti, skupnom simptomu „ličnosti sa poremećajem odgovornosti“. Takva ličnost, po definiciji, nespremna je da zbilja preuzme na sebe teret odgovornosti. To je naličje kompulzivne težnje ka zabavi. Zato teoretičari masovne kulture već rutinski govore o pueroidnom karakteru mass man-a. U potrebi za kvazi kulturom, masovnom kulturom ili kulturom masa, kao fuzijom kulture i zabave, savremeni mislioci vide znak detinjastosti epohe.

Da nema tog puerilnog svojstva u „usamljenoj gomili“ njihovih recipijenata-potrošača, mogli bismo se sa velikom sigurnošću kladiti u brz bankrot parapolitičke organizacije industrije zabave. Ta industrija vlasti temelji se, zapravo, u infantilizmu, eksploatiše ga ali i afirmiše kao „normalan“. Savremeni kriptototalitarizam, štaviše, taj infantilizam veoma podstiče, i čak ga gaji.

Čitava doktrina „skrivenih ubedjivača“, političke ili ideološke propagande, eksplicitno ili implicitno se temelji u „nezrelosti“ svoje ciljne grupe. Isto tako, svaka demagogija, u krajnjoj liniji, uspeva na plodnom tlu masovne nezrelosti. Malodobni političari vode malodobne narode.

Sve u prilog tezi o zakonomernoj i masovnoj regresivnoj evoluciji.

Ključ za razumevanje pojave i procesa hiperstimulacije i infantilne regresije, čisto je psihološki. Ne možemo razumeti diskurs o intrapsihiškom i interpsihickom infantilitetu, ako na umu nemamo mehanizam „uskraćenog detinjstva“.

U industrijskom-postindustrijskom društvu, deca su prinudjena da prerano odrastaju. Na primer, takva posledica je inherentna nesvesnim dejstvima medija, o čemu postoje mnogobrojne studije. Francuski teoretičar medija Žan Kaznev zapaža da mediji suočavaju decu sa odredjenim situacijama i saznanjima, iskustvima, izazovima i iskušenjima, za koje ona, u nekom društvu bez medija ili pre medija, ne bi ni znala. Na sofisticiran i sumnjiv način, ta medijski posredovana iskustva i izazovi odrasloga doba, podstiču kod dece prerano odrastanje.

Još je važnije (to jest: negativnije) potpražno dejstvo obavezne, represivne škole. Polazak u školu je de facto kraj detinjstva, mitskog sveta igre i bezbrižnosti. Porodično, psihološki i politički kondicionirano, dete postaje „ozbiljno“ i „odraslo“. Tako, na prisilan, i ne manje prividan način, dete ispunjava zahteve posesivnog, represivnog okruženja.

Ali, kada govorimo o preranom odrastanju, to treba shvatiti tek uslovno. Zapravo, to je tek veštačko, više neko eksterno odrastanje- lažno odrastanje. Umesto stvarnog odrastanja, mehanizam „uskraćivanja detinjstva“ produkuje psiho-organski konformizam, alijenirano od-odrastanje. Proklamovanim i prikrivenim dejstvima represivne kulture, odrastanje se odvaja od svog psihičkog ishodišta, jer ono zadobija novu i nametnutu formu, socijalnu formu. Sazrevanje se, dakle, supstituiše socijalizacijom.

To je veoma čudna inverzija: u detinjstvu instant i fingirano odrastanje, ali zato kada odrastemo, najzad možemo da budemo deca. U vezi sa tim, Maks Horkhajmer konstatuje da je prestao da postoji razvitak, te da dete sazreva takoreći čim prohoda, a odrastao čovek ostaje uvek na istom nivou. To drugim rečima znači da- prividno paradoksalno- iako još uvek dete, dete prestaje da bude dete, kako bi ipak moglo da bude dete.

Kažemo, recentna prototalitarna država podstiče i, zapravo, kreira to odustajanje od duhovnog i psihološkog razvoja, od odrastanja. Izvan parola i proklamacija, upravo psihološka nezrelost prosečne individue daje stvarnu moć i realni legitimitet konkretnom kriptototalitarizmu.

Nakon drugog svetskog rata, od šezdesetih godina, kako izgleda, nastupa takav „duh vremena“, unutar kojega je infantilitet prirodno stanje stvari. Važan uzrok ali i posledica toga je uspon masovne kulture, baš kao i atmosfera rastućeg opšteg apsurda i relativiteta.

U broju od 10.avgusta 1962. godine, magazin „Life“ donosi na istaknutom mestu članak o tome kako „odviše dece ispod trinaeste godine odraste prevremeno i prebrzo“.

Imajući na umu infantilizam o kojemu govorimo, Vitold Gombrovič piše: „Nezrelost je najefikasniji uslov za definisanje naših savremenika... Nezrelo stanje koje u nama stvara i oslobadja jedna nezrela kultura“.

I tako, neko manje, neko više, zatočenici smo sopstvenih detinjstava. Petogodišnjaci unutar fizikusa ili iza habitusa pedesetogodišnjaka. Psihologijski kazivano, u vlasti smo adlerovskog podsvesnog plana ( neke vrste nesvesnog životnog „scenarija“). I ne znajuci to. Naravo, takva naša psihicka realnost je za sebe indiferentna u odnosu na naše znanje ili neznanje o tome, prihvatanje ili neprihvatanje ove ili one činjenice o tome.

Interesantan i indikativan primer za to su umetnici. Njihovo ekskluzivno pravo „a la Oskar“, primećuje se sve manje, i primenjuje se sve više, u situaciji koju s puno razloga možemo definisati kao globalni sindrom Petra Pana.

Razume se, fundamentalno pitanje koliko je detinjastost filogenetska konstanta, a koliko epohalno-ontogenetska degeneracija, odnosno, razlika izmedju detinjastosti uma i detinjastosti srca-iziskuje zasebnu i obimniju analizu.

Lažnu dilemu da li ćemo u budućnosti biti zreliji, ukida suštinski uvid u pravu prirodu tehnotronske civilizacije.Svaka aktivnost koja neće biti vezana za detinjariju, biće odbačena za dvadesetak godina, smatra Pol Virilio.

Mr Bojan Jovanović

Izvor: BG svetionik