Teško da ijedan čitalac ove rubrike do sada nije čuo za vest o neutrinima bržim od svetlosti. Za one koji nisu pratili vesti poslednjih nedelju dana, bilo radi povratka duševnog mira ili zbog viška drugih obaveza: 22. septembra se na internet arhivu radova iz fizike pojavio naoko bezopasan izveštaj [1] italijanske grupe eksperimentatora (šifrovano OPERA) koji se bavio merenjem brzine neutrina proizvedenih u CERN-u i poslatih ka detektorima neutrina u italijanskoj Nacionalnoj Laboratoriji Gran Saso (LNGS), smeštenoj u podnožju i ispod planine Gran Saso, najviše planine u apeninskom vencu.
Neutrini su veoma lagane elementarne čestice, skoro milion puta lakše od elektrona i milijardu puta lakše od protona ili neutrona. Karakteristika neutrina nije samo veoma mala masa (u poređenju sa bilo kojom drugom masivnom česticom za koju znamo), već i veoma slaba sila kojom deluju na druge čestice — neutrini najčešće prolaze kroz ogromne količine materije bez ijedne interakcije sa bilo kojom drugom česticom, bilo elektronom, fotonom, protonom ili bilo čim drugim. Naravno, ako je interakcija slaba, to ne znači da se ona nikada ne može uočiti. Ako uspemo da proizvedemo snop neutrina i uperimo ga ka ogromnoj količini neke slabo interagujuće substance (recimo, ka bazenu punom tečnog ksenona ili nekog drugog inertnog elementa), mali procenat neutrina će interagovati sa atomima te substance. Ako je takav detektor dovoljno dobro izolovan od bilo kog drugog zračenja, moći ćemo da detektujemo i veoma slaba pomeranja atoma koja nastaju kao posledica njihove interakcije sa neutrinima. Detektor neutrina u Gran Sasu radi upravo po ovom principu. Krajnje karikirajući stvarnu situaciju, on se može predstaviti kao ogromna gomila osetljivog fotografskog filma zakopana dovoljno duboko ispod zemlje. Samo neutrini imaju šansu da uopšte probiju izolaciju i dođu do detektora; neki od njih će interagovati sa filmom i time će biti “uhvaćeni na delu”.
Tema: 
