U kupovini kod kraljice
 


Francuski modni kreator Pjer Karden tvrdi da je zgrada kraljice Viktorije u Sidneju "najlepši tržni centar na svetu". Reč je o zdanju koje zauzima dva gradska bloka. Ima prizemlje, dva sprata, dva podzemna nivoa i predstavlja savršen primer ostrvskog imperijalizma i evropskog zanatskog elitizma s kraja 19. i početka 20.veka.
Ovaj prestižni tržni centar, poznat kratko kao "QVB" (Queen Victoria Building) nalazi se u srcu Sidneja. Iako se još od vremena gradnje verovalo da će biti "središte sidnejske mode", zgrada je svoj javni život 1898. započela kao sidnejska tržnica. Projekat je autorsko delo tadašnjeg gradskog arhitekte Škotlanđanina Džordža Mekrea. On se odlučio za zdanje u romanskom stilu, kojim dominiraju bakarna kupola i stakleni krov kako bi unutrašnjost zgrade imala više dnevne svetlosti.
Tržnica je zatvorena posle Prvog svetskog rata i pošto je sredinom 20. veka pretila opasnost da će se zgrada srušiti, u njeno renoviranje i doterivanje uloženo je 75 miliona australijskih dolara (oko 60 miliona evra). Zgrada je ponovo otvorena 1986. kao tržni centar sa 190 prodavnica. Vitraži na prozorima, vrhunska dekorativna umetnička bravarija, satovi - mala remek dela koja se spuštaju s tavanica, jedini "dah vremena" su pokretne stepenice, tako da QVB danas predstavlja poeziju umetničkog zanatstva, luksuza i, na ovakvim mestima, neizbežne otuđenosti.
Pažnju većine posetilaca najviše privlači Kraljevski sat koji izgleda kao deo dvorca Balmoral, ima kopije četiri brojčanika s londonskog Bing Bena, a svakog sata fanfare najavljuju "pojavljivanje" različitih engleskih vladara. Napravljen je 1982, po dizajnu Nila Glasera. Jedan od ulaza "čuva" spomenik kraljice Viktorije, tokom čije je 64-godišnje vladavine Velika Britanija postala vodeća svetska industrijska sila u centru Britanskog carstva. Statua je posle svetske protrage pronađena 1983. u jednom irskom selu, gde je stajala zaboravljena i zanemarena gotovo četiri decenije, od kad je izmeštena ispred zgrade Irskog parlamenta.
Posle divljenja uređenju, poseta QVB nudi višesatni provod po najrazličitijim prodavnicama i restoranima. U tržnom centru može se pazariti sve - od sitnica za pokućstvo na stalnom sniženju i unikatnih suvenira do besnog nakita ultramodernog dizajna, antikvarnih predmeta, firmirane garderobe, igračaka kakvim su se nekada igrala deca iz imućnih kuća, umetničkih slika, prodavnice Metropolitan muzeja. Prema nepisanom pravilu, QVB je mesto koje afirmiše mlade australijske dizajnere i neka vrsta odskočne daske za njihove karijere.
Jedna od najčudesnijih radnji je prodavnica igračaka "Čisto belo" (Just white). U njoj nema Barbika i Kenova, već se nude porcelanske lutke kakve su bile u modi pre možda celog veka, odeća i obuća za lutke, igračke - nameštaj za celu kuću, uključujući i sve delove pokućstva. Kad uđete u ovaj čarobni svet, igračke kojima su današnja deca osuđena da se igraju deluju beznadežno bezlične i ružne, a samo od sebe nameće se pitanje da li je u takvom odgoju dece tajna uspeha Britanije kao kolonijalne sile.
Restorani, poslastičarnice, frizerski saloni, prodavnice slatkiša čuvenih svetskih kuća naprosto se podrazumevaju. U predahu od izloga i kupovine, posetioce na svakom koraku očekuju restorani i kafei evropskog tipa, uključujući i bečku poslastičarnicu. Iako kolači i poslatice na oko izgledaju savršeno bečki, ukus im je, ipak, prilagođen lokalnim navikama. Po pravilu, svuda se služe sve vrste hrane i pića.
Tržni centar radi sedam dana u nedelji, uglavnom od devet ujutru do pet po podne. Četvrtkom radi dva sata duže, dok je nedeljom radno vreme dva sata kraće. S druge strane ulice nalazi se Galerija Viktorija, moderni tržni centar sa buticima, knjižarama i parfimerijama. Jelena Tasić

Izvor: Blic

I u slici 

Ispod školjke
 


- O Sidnejskoj operi volim da razmišljam kao o muzičkom instrumentu kome je, s vremena na vreme, potrebno malo održavanja i finog podešavanja da bi sačuvao vrhunsku lepotu proizvedenog zvuka - ima običaj da kaže njen autor danski arhitekta Jorn Utzon, koji je ove godine proslavio 90. rođendan.
Iz nekog razloga Utzon nikada nije javno otkrio da li je pre pola veka, kao nepoznat, nadaren 38. godišnji projektant do ideje za Sidnejsku operu došao ljušteći koru s pomorandže, kako nagovešavaju neki teoretičari moderne arhitekture ili su ga inspirisale školjke, kao što tvrde sidnejski turistički vodiči. Šta god da je bila njegova ideja vodilja, pobedio je na Međunarodnom konkursu koji je Vlada Novog Južnog Velsa raspisala 1956. za novu zgradu Opere u Sidneju.
Ona je koštala 102 miliona australijskih dolara i za16 godina izgradnje pomerila je tadašnje granice arhitekture i tehnologije građenja. Nije prošlo ni bez skandala: kritika javnosti, Utzonove ostavke, uličnih demonstracija i različitih profesionalnih kontraverzi. Posao je ipak završen 1973, kada je Sidnejsku operu otvorila britanska kraljica Elizabeta Druga. Utzon je 1999. ponovo angažovan da pripremi projekte za sve buduće izmene na zgradi, a 2004. dobio je i svoju "sobu" u Operskom zdanju.
Povodom pola veka od početka gradnje, Unesko je juna 2007. sidnejsku opersku lepoticu stavio na Listu svetske kulturne baštine, vrednujući njenu arhitektonsku formu i dizajn kao "nesporno remek delo ljudskih ruku, ne samo 20. veka, nego cele istorije čovečanstva". Opis Uneskovih stručnjaka da je reč o "velikoj gradskoj skuplturi brižljivo smeštenoj u jedinstven primorski pejsaž", savršeno odgovara utisku iz prve ruke.
Zaista "nema građevine koja je nalik" najslikanijoj zgradi Sidneja, jer se ona naprosto nameće fotografskom objektivu, ali ne možete se oteti i utisku da je to pravo umetničko čedo 20. veka - glavni glamur završava se spolja. Sa tri strane Opera je okružena uskim šetalištem iznad mora koje omogućava posetiocima da je osmotre iz različitih uglova, mada je bez konkurencije pogled s vode najuzbudljiviji. Jedini prilaz s kopna vodi preko Kraljevske botaničke bašte i velikog stepeništa koje se koristi za predstave na otvorenom. Na vrhu stepeništa nalazi je jedan od najboljih restorana u Sidneju, čija je arhitektura deo operskog kompleksa.
Iako je ovo zdanje opšte poznato kao Zgrada opere, "ispod školjke" smešten je čitav niz pozorišta i koncertnih sala. Tu se nalaze: Sidnejska i Australijska opera, Sidnejski simfonijski orkestar, Gradski teatar, Australijski balet, Australijski kamerni orkestar, Plesni teatar Bangara, uprava Sidnejskog festivala, jedne od najvećih kulturnih svečanosti u Australiji, Sidnejski hor i filharmonija, Šekspirovo pozorište...
U operskoj dvorani, kao što joj ime kaže, održavaju se operske, ali i baletske predstave. Ima 1.507 mesta. Tavanica i zidovi obojeni su u crno da bi sva pažnja publike bila usredsređena na scenu, čija veličina ispunjava i zahteve postavljanja Verdijeve "Aide". Koncertna sala je najveća u kompleksu. Sa 2.690 mesta koristi se za koncerte klasične, džez, horske, narodne i pop muzike, plesove i za razne vrste priredbi, od bodi bildinga do modnih revija. Sidnejci tvrde da je njihova Opera, ne samo jedna od glavnih turističkih atrakcija australijskog kontitenta, nego i najzaposleniji umetnički izvođački centar na svetu. Jelena Tasić

Izvor: Blic