Upravo su slike Andaluzije one koje nam prve padaju na um kada pomislimo na Španiju. Sela uzanih uličica s belim kućicama koja pokrivaju obronke stenovitih rumenih brda kao hrpe naslaganih gigantskih kockica šećera, žustrina i vatra flamenka i koride, buka u ušima od udara ženskih potpetica o pod i kastanjeta u rukama plesačica s prekim, crnim pogledom. Nigde Španija nije toliko "španska", nigde se toliko ne udaljuje od Evrope kao ovde. Postoji poslovica: "Afrika počinje na Pirinejima", i nigde to nije toliko očigledno kao na mestu gde umesto "normalnog" drveća za drvorede duž ulica služe ogromne palme i fikusi visoki 15 metara. Već taj podatak dovoljan je da zaintrigira.

Šta reći o Sevilji? Odmaknite se od obale, gde novokomponovana elita ne skriva svoje bogatstvo i gde 60-metarske jahte krase elitne marine, gde su beloputi stranci u stalnom ratu s izgorelošću kože, i krenite ka unutrašnjosti, gde se stara titulirana aristokratija trudi da deluje neprimetno. U samom srcu srca Španije čekaće vas četvrti najveći grad zemlje. Pedro Surovi je u XIV veku bio taj koji je naredio velike radove na palati Mudehar. Kao veliki poštovalac mavarske arhitekture, on se nije libio da unajmi graditelje Agare, kojima je naložio da dekorišu kompleks palata. Kako su se Arapi koji su se odlučili da ostanu u hrišćanskoj državi nazivali Mudejar (Mudehar), to ime nadenuto je i stilu koji su oni razvili za svoje nove gospodare. Pošto islam nije bio (osim u persijskoj minijaturi) nakolonjen predstavi ljudskih likova, to su se graditelji uglavnom bacili na klesanje gipsanih ornamenata, isprepletanih slova i stilizovanih cvetnih motiva. Može biti čudno da se jednom hrišćanskom kralju islamska umetnost toliko svidi da se nikada ne doseti da bi ti motivi mogli biti uglavnom hvalospevi Alahu, tradicionalne "huze". Čuvena Izabela I je baš na ovom mestu primala Kolumba i ostale istraživače Novog sveta. Iako iznutra liči na Alhambru, Alkazar je poznat po sjajnim, hrišćanski dekorisanim vrtovima s puno bazena i zanimljivog rastinja. A u palati nemojte zaobići Salon ambasadora (Salon de Embajadores) s gipsanim ornamentima, Dvorište devojaka (Patio de las Doncellas) sa stubovima i lukovima, i Dvorište lutaka (Patio de las Munecas), gde su bile kraljevske prostorije za miran san.

I pre dolaska hrišćana grad je bio poznat nadaleko. Još u vizigotskoj Španiji Sevilja se ističe svojim dostignućima. Tu je rođen i živeo je gotovo čitav milenijum najslavniji enciklopedista ranog srednjeg veka - Isidor Seviljski (570-636), čije delo "Etimologija" ilustruje zapravo nešto potpuno suprotno: prilično nizak nivo znanja i naučne misli u Zapadnoj Evropi tokom prvih decenija i vekova posle varvarskih seoba. Njegova "Etimologija" predstavljala je pokušaj sabiranja i sistematizacije (u obliku enciklopedije) svih znanja iz raznih oblasti nauke. Tumačeći svojstva različitih prirodnih i drugih pojava na osnovu porekla njihovog imena, ova knjiga sadržala je mnoštvo praznoverica, fantastike i naivnosti, ali je, usprkos tome, bila jedno od najznačajnijih dela svoje epohe i osnovni udžbenik mnogih prirodnih nauka tokom više vekova. Kasnije, nivo znanja raste zahvaljujući Saracenima, jedan od čuvenih mavarskih univerziteta osniva se upravo u Sevilji, koja tada još nije bila prestonica Andaluzije. Al-Andaluz je imao i sjajnije bisere za tu svrhu, slavnu Kordobu i Granadu.

Bila je to treća najveća crkva u Evropi do izgradnje Crkve Hrista Spasitelja u Moskvi. Ali kada je bila izgrađena 1507. godine Katedrala Santa Maria de la Sede bila je i najveća. Grandiozna gotska građevina krije u sebi mnogo, a najpoznatiji je grob Kristofora Kolumba s monumentalnim nadgrobnim spomenikom unutar crkve, s četiri gigantske bronzane figure koje "čuvaju" večni Kolumbov san. Neki drugi vodiči napominju da je taj podatak pomalo "sumnjiv" i da ispod mermernog poda leži, najverovatnije, njegov sin Fernando. Međutim, druge priče kažu da je sam Kristobal prenesen s Kube 1898. godine, posle proglašenja nezavisnosti tog karipskog ostrva. Da bi zamešateljstvo bilo potpuno, i katedrala u Santo Domingu, u Dominikanskoj Republici, "reklamira se" kao mesto Kolumbovog groba, te ni poklonici karipskog sunca ne propuste da vide još jednu lokaciju s pedigreom. Vi ste slobodni da procenite gde je stvarno stari Đenovljanin, ali ipak obiđite ovaj veličanstveni omaž Španaca svom najvećem nacionalnom heroju, jednom Italijanu. Ipak, izvesno je da tu leže neki drugi ljudi, i to krunisani: Alfonso X, Fernando III i Pedro Surovi (ili Okrutni, ako više volite).

A sada, popnimo se i na zvonik. O četvrtastoj ružičastocrvenoj kuli Hiraldi rečeno je već mnogo toga. Mi ćemo ovaj put da napomenemo samo da je ona počela svoj život kao minaret džamije, stroga i neukrašena. Ali, kako su Španci imali običaj da prerađuju tuđe bogomolje u svoje, tako je i ovaj minaret nastavio da živi kao zvonik, dograđen za nekoliko metara u cvetnom renesansnom stilu. Iznenađujuće harmonično deluje ova stilska zbrka na čijem vrhu se nalazi vetrokaz po kome je zvonik i dobio ime, od glagola "girarse", što znači okretati se, u obliku anđela zvanog Vera. A ako ste voljni da se prošetate do reke, a ta reka je isti onaj Gvadalkivir iz Kordobe, samo za nijansu širi i lepši, na keju ćete naleteti na lepu dvanaestostranu kuću, nazvanu "zlatna". Iako je, očito, odavno izgubila oplatu od zlatnih pločica koje su inspirisale njene "kumove" i postala bela, i dalje služi kao lepo dekorisan Pomorski muzej. Međutim, prvobitna namena Zlatne kule (Torre del Oro) bila je da skuplja blago s galija koje su dolazile iz Novog (i zlatom bogatog) sveta, galija koje su se, zbog mnogo višeg vodostaja Gvadalkivira, uspešno penjale iz Atlantika rekom čak do Sevilje, uprkos dubokom gazu zbog sopstvene nakrcanosti. Sagrađena 1220. godine kao fortifikacija, s namerom da spreči opasne hrišćane, prošla je i kroz manje slavne periode svoje istorije, služeći kao zatvor i skladište baruta. Ali, u 18. veku je dodat i vrh (tj. toranj) Zlatnoj kuli, a duh prohujalih vremena lebdi nad njom i danas, atraktivan sada kao i pre nekoliko stoleća.


Izvor: Krstarica

...

Ako kažemo da globalizacija već postoji, to znači da je svet već mnogo sličniji na svojim raznim krajevima nego što je to bio pre. To praktično znači sledeće: nemojte očekivati od Španije previše, to nije Španija prošlih vekova, pa ni decenija. To je visokorazvijena zemlja sa svim tekovinama Zapadne Evrope. Ali, ako kažemo da postoje protivnici globalizacije, to će značiti da će ono malo preostale tradicije i samosvojnosti biti ljubomorno i agresivno čuvano od dalje nivelacije vrednosti i daljeg povećanja opštosti. Kako se ovo odražava na možda najdublji andaluski oblik umetnosti - flamenko? Iako je flamenko komercijalizovan (krivite za to Franka ili devastirajući uticaj masovnog turizma i priliv novca), i dalje se igra u svom perfektnom obliku, sa savršenom koreografijom, bez greške. Jedino što nedostaje u ovim spektaklima jeste ona ulična spontanost i neproračunatost kojom su trgovi španskih gradova odisali u prošlosti.

Impresivna nova železnička stanica Santa Husta (gde ultrabrzi AVE voz povezuje Sevilju s prestonicom) ili sjajni prošireni aerodrom su prvo što ugledate kada ovamo dođete. Ali, tu nije kraj. Šest novih futurističkih mostova, kompleks EXPO 90, koji je Gonzales isposlovao za Sevilju, i Opera, koja je toliko nedostajala gradu u kome se dešavaju radnje tolikih opera. Opera koje nose imena po ovdašnjim poznatim (fiktivnim ili stvarnim) stanovnicima: lepoj Karmen, zavodniku Don Huanu (tj. Žuanu) i izvesnom proslavljenom berberinu. A oni nas već vode u onu staru Sevilju.

A celokupna Sevilja izgleda mnogo manja nego što jeste upravo zato što su sve najvažnije atrakcije grada zbijene na srazmerno malom prostoru. Prolazeći kroz stari deo grada možete videti i stare kvartove s imenima El Arenal, La Macarena, Santa Cruz. Svaki od njih ima po jednu priču da vam ispriča. La Macarena je 1996. godine postala svetski poznata zahvaljujući dvojici postarijih momaka zvanih "Los del Rio" (u prevodu: Oni sa reke), a hit Makarena i istoimeni ples doveo je do ludila Amerikance tokom Olimpijade u Altlanti. Tu je i nekada jevrejska Huderija sa svojim lavirintom uličica, za koji su svaka mapa ili vodič nedovoljni. Ponovo kućice obojene u belo, ponovo agilna i bogata jevrejska zajednica, sve do dolaska Inkvizicije. Zona bez saobraćaja, s mnogobrojnim stolovima na uskim uticama, dvorištima koja mame na ulaz, bezbrojni hosteli s prenoćištem od 8 do 15 eura pozivaju vas na prepuštanje čarima; bila to hrana (meni dana - menu dei dia, ispisan je kredom na svakoj, pa i najmanjoj gostionici), obično piće ili kafa.

Ali, imajte u vidu to da u Sevilji ljudi ne ustaju od stola i po dva-tri sata pošto su završili sa svojim posluženjem, a i naplaćivanje računa može od vas zahtevati dodatno strpljenje i ponovljene pokušaje poziva krajnje nonšalantnih konobara, koji kao da ne mare za profit i naplatu. No, ništa čudno u gradu lepote; tržište je uvek bilo na začelju prioriteta. Prodavnice opijajuće asulehos keramike postavljaju pred vas gotovo obavezan zadatak da kolekciju ukrasnih tanjira svojih majki obogatite za jedan hipnotički ornamentiran primerak iz Andaluzije. Ako ste se udobno smestili u neki od prijatnih hostela s cvećem u dvorištu, predlažemo da krenete u obilazak onog što je ovaj grad proslavilo.

Prvi korak je odlazak na Trg pobede (Plaza del Triunfo), kojim špartaju mnogobrojne konjske kočije i fijakeri i gde se pruža sjajan pogled na Katedralu s predivnom kulom Hiralda, zatim statuu seviljskog slikara Murilja (Bartolomé Esteban Murillo) i okolne zgrade, među kojima dominira čuveni Kraljevski dvorac Alkazar. Prošavši kroz znamenita Lavlja vrata (Puerta de Leon), koja razdvajaju živahni trg od mira dvorca, ulazite u ovaj složeni kompleks koji čuva ostatke ranije islamske palate.

Ne propustite priliku da vidite flamenko uživo. Možda ne bi bilo loše da krajičkom oka obratite pažnju na starije plesačice, malko punije u struku. Kod njih se još uvek vidi onaj žar koji je privlačio tolike; onaj žar kojim je čuveni Seviljac Hoakin Kortes (Joaquin Cortez) naveo prelepu Naomi Kembel da pomisli da bez njega ni ovaj svet nema smisla. Veliki Tomas Man je na jednom mestu rekao, govoreći o Iberiji i njenim stanovnicima, da se u njima spojila "stara iberijska krv s još mnogo čega feničanskog, kartaginskog, rimskog i arapskog". Kako vam se i čini, iz ovoga se baš i ne mogu izroditi ljudi mnogo drugačiji od Španaca i Portugalaca. A kako rekosmo, najšpanskija Španija je Sevilja, te su stoga i ljudi koji prolaze pored vas uglavnom niskog rasta, crne kose i karakterističnih izduženih lica. Upravo kao što ste zamišljali i tipičnog nakićenog toreadora, mrkog pogleda i uspravne kičme. A ovim stižemo i do sledeće teme - koride. Iako sama reč corrida označava "trčanje", nije trka ovde primarna. Primarna je borba, u kojoj i bik naoružan prirodnim oružjem, rogovima, i matador, naoružan veštačkim ekvivalentom, banderiljama, pokušavaju da ostanu neporaženi i živi. Prastari test volje i hrabrosti s korenima u prethrišćanskoj Iberiji. Pod obavezno stavite u svoj notes posetu koridi, za koju tvrde da je najbolja u seviljskoj areni (Plaza de toros).


Izvor: Krstarica

...

Sevilja - grad strasti, flamenka, koride i vina

U Andaluziji je uz vino i nadu sve moguće. A, u Sevilji i više od toga! Najvažnija reč koju treba dobro zapamtiti pre odlaska u ovaj španski grad je "manjana" (sutra).



Jer, što se ne mora danas najbolje je ostaviti za sutra. U Sevilji dan počinje oko podneva, kada je već vreme ručku, a odmah posle toga je sijesta. Posle popodnevnog odmora počinje život, jer se tek odlaskom sunca svi rasane. Tada treba krenuti u pravo upoznavanje grada, u nekom od lokalnih restorana, gde služe tapase od puževa, zečeva, piletine i hobotnice sa ukusom belog luka, grožđa i maslina. Kada dođe vreme za večeru, svi su već siti i jedino što se tada traži je šeri, proziran kao sunčev zrak i sa mirisom mora. Kada žamor u restoranu prestane, vreme je da konobar kredom na drvenom stolu napiše "fiskalni" račun i gosti počinju polako da se razilaze uzanim, krivudavim, mračnim, hladnim ulicama. U Sevilji postoji zanimljiva izreka da vino čini dobro ženama kada ga piju muškarci. Ovo naročito važi za šeri.

Najlepša španska provincija proteže se čitavom širinom na jugu Pirinejskog poluostrva, a u ovoj najsunčanijoj, najšarenijoj, i najstrasnijoj španskoj provinciji najzanimljiviji od svih gradova je Sevilja.
Sevilja je lepa u proleće, iako se tada budi usnula strast koja razbuktava svađe koje se čuju iz malih stanova u uskim vijugavim ulicama. Sevilja je prelepa i leti iako na njenom asfaltu može da se isprži jaje. Još je lepša u jesen iako se tada održavaju najkrvavije borbe sa bikovima. Međutim, Sevilja je, bez sumnje, najlepši evropski grad zimi, jer je to poslednje utočište sunca koje uporno, dok se ostali gradovi bele od snega, obasjava kupole i krovove ovog grada dostojnog kalifa i kraljeva.

Sevilja je prestonica strasti. To najbolje dokazuje činjenica da su u ovom gradu živeli Karmen, Don Žuan i seviljski berberin. A, snaga koja pokreće svu tu strast su flamenko, španska gitara i vino. Ritam flamenku daju teško vino i laka gitara koja je vremenom u 19. veku prerasla u klasičnu gitaru čiji je zvuk učinio nadaleko poznatim Pako de Lusija. U odnosu na klasične, flamenko gitare su lakše, daju vazdušastiji zvuk, i uz tapšanje ruku i kastanjete, igračima daje savršenu podlogu da pokretima dočaraju bol, tugu i, tek ponekad, sreću. A, najbolji flamenko klubovi nalaze se u kvartu Bario de Santa Kruz. U podzemnim kafanama ovog kvarta je i temperamentna Karmen zavodničkim pokretima osvajala srca matadora.

Ovaj stari jevrejski kvart ima čisto bele kuće sa sakrivenim, raskošnim cvetnim dvorištima (patios). U ovom, najlepšem delu grada, nalaze se najstariji kraljevski dvorac Real Alkazar, katedrala Giralda (u kojoj je, navodno, sahranjen Kristifor Kolumbo), Arhiv Indijanaca, bučna pijaca, trg Salvador na kojem je Servantes nalazio inspiraciju i mnogi tapas-barovi. Ovde se nalazi i Kaza de Pilatos - dragulj andaluzijske arhitekture koju je stvarala armija najboljih maorskih i vizantijskih klesara, umetnika i zanatlija, čija dela svedoče o velikom bogatstvu koje se slilo u Sevilju u 16. veku, zahvaljujući otkriću Novog sveta. Tokom godina "zlatne mladosti" izgrađen je niz prelepih građevina koje i danas čine Mediteran najatraktivnijom destinacijom.

Katedrala Giralda nalazi se na mestu na kojem je do 12. veka stajala nekadašnja džamije Almohada. Sama katedrala, zvonik i dvorište su, takođe, maorska zaostavština. Radovi na hrišćanskoj katedrali, najvećoj u Evropi, počeli su 1401. godine i bio je potreban vek da bi se završila. Zvonik, omiljeno mesto turista, pošto pruža nezaboravan pogled na grad, 1198. godine izgrađen je kao minare, a u 14. veku je zamenjen hrišćanskim simbolima. Sadašnji izgled duguje dizajnu Hermana Ruiza iz 1568. godine. Na vrhu zvonika nalazi se bronzana figura Sudbine. Dvorište oduševljava sve posetioce zbog mirisa i hlada stotinu narandžinih stabala, kao i lepa fontana koja je nekada služila vernicima da se pripreme za molitvu u džamiji. Katedrala je spektakularno preuređena i ukrašena prelepim vitražima, mermerom i slikama Murilja.

Real Alkazar, kraljevski dvorac, takođe je kompletno rekonstruisan 1364. godine, jer je, naravno, sagrađen u stilu vladara dinastije Almohad. U roku od dve godine zanatlije i umetnici iz Granade i Toleda napravili su "kutiju" sa draguljima prepunu kolonada, prolaza, dvorišta, salona. Palata Pedro Prvi zanimljiva je jer je svaki vladar dodavao svoj stil. Recimo, Izabela je napravila salon posvećen Novom svetu, a Karlos Prvi je grandiozno i bogato dekorisao zgradu apartmana. Najspektakularniji deo je Salon ambasadora jer je urađen minucioznim radom koji šljašti od lepote. Čak su i stubovi prelepo dekorisani, kao i dvorište i hodnici, a vrt je leti savršeno utočište u srcu Sevilje.

Santa Kruz se može upoznati šetnjom, fijakerom ili tandem-biciklom. Ova mešavina starih zgrada pretvorenih u muzeje, butike, suvenirnice, kafiće i restorane pravi je praznik za oči.
U maorskoj Sevilji kvart Santa Kruz odbrambenim zidom bio je povezan sa Zlatnom kulom (Tore del Oro). Sevilja sve svoje bogatstvo može da zahvali reci Guadalkivir iz koje su polazili i u koju su se vraćali brodovi natovareni začinima, parfemima, svilom, kafom, duvanom i zlatom. Nekada glavna luka Sevilje, u koju se slivalo bogatstvo Novog sveta, El Arenal je sada miran deo grada u kojem se okupljaju turisti da bi videli Zlatnu kulu, legendarnu arenu za borbe sa bikovima, baroknu bolnicu Karidad i ručali šunku "iberiko" u baru "El Buzo" (Gnjurac).

Zlatna kula izgrađena je 1220. godine, a postavljen je i metalni lanac koji je štitio reku od gusarskih brodova. Kula je bila multifunkcionalna - bila je skladište za barut, kapela, zatvor i lučka kancelarija. U kuli je danas mali pomorski muzej i mogu se videti mape, oprema za navigaciju i ostale stvari bez kojih karavele nisu mogle da plove.

Slavna seviljska arena za borbe sa bikovima je veličanstvena "maestranca". Građena od 1761. do 1881. godine vredna je posete čak i za žene. Arena može da primi 14.000 posetilaca, koliko ih se i okupi kada nastupa čuveni matador Hozelito, lep, mlad, sa dobrim poreklom i lakom rukom, koji svaku borbu završi na ramenima obožavatelja. Većina korida se održava nedeljom uveče, a karte se kupuju na biletarnici na kojoj ne piše radno vreme. Odmah pored bolnice i kapele (u kojoj se matadori mole pre borbe), nalazi se muzej sa portretima slavnih matadora, posterima legendarnih borbi, kao i slikama koje je radio i Pablo Pikaso.
Andaluzija je posebna u svakom smislu i ovde je sve izraženije nego na drugim mestima - nebo je najplavlje, more najčistije, sunce najviše peče, muzika je najveselija, manifestacije su najbučnije. Ne čudi što svi vole Andaluziju.

BALET SMRTI
Borbe sa bikovima počinju u Uskršnju nedelju i završavaju se u oktobru. Korida ima tri stepena (tercija). Tokom prvog matador i pikadori na konjima izlaze u ring sa bikom. Zatim dolaze banderiljosi koji ubadaju prve štapove u bika i razdražuju ga za glavnu borbu. Na kraju se pojavljuje matador koji sa crvenim plaštom (muleta) izvodi graciozne korake (pases) kojima izaziva bika. Borba je završena kada matador samo jednim pokretom mačem (estokada) ubode bika u tačno određeno mesto u vratu. Kada se bik sruši na zemlju, matador mu seče uši i poklanja dragoj osobi. Još veća čast je večerati bele bubrege bika koji je stradao u koridi.
Borba sa bikovima je prava umetnost u kojoj bik nimalo nije žrtva. Bikovi za borbu (toro bravo) se posebno gaje, imaju pažljivo birano poreklo, jedu najbolju hranu i niko ne sme da ih plaši. Matador ima 80 kilograma, šljašteći kostim, plašt i jedan mač, a bik 500 kilograma, dva oštra roga i preku narav!
Bik može i da pobedi - ukoliko pokaže veliku hrabrost, kada publika počne da maše belim maramicama predsednik koride mora da ga pusti na slobodu.

PLOČICE AZULEŽO
Šarene pločice azuležo napravljene od sjajne keramike krase čitavu Španiju, ali su najlepše u Sevilji. Ovaj rad su doneli Maori u Sevilju i stvorili fantastičan mozaik sofisticiranih geometrijskih oblika u palatama. Reč "azuležo" dolazi iz arapskog i znači "mali kamen". Nove tehnike koje su uveli u 16. veku kasnije su se pretvorile u masovnu proizvodnju u dekorativne svrhe, kao što su saobraćajni znaci, fasade za radnje i reklame.



Izvor: Novosti