Većina Britanaca za ostanak zemlje u EU :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Ne kladite se na bregzit

I sad je pitanje – šta će glasači izabrati: ostanak, ili razlaz uz porodični gubitak od 4.300 funti godišnje
Autor: Danica Popovićčetvrtak, 28.04.2016. u 08:15

Šta se Britancima više isplati: da ostanu, ili – da odu? Koliko god prezirali evropske institucije, i bili po mom skromnom mišljenju u tome u pravu, ovde se u stvari vodi bitka između srca i novčanika.

Novčanik pokazuje da će bregzit biti skup. Zato što Evropska unija ima jednu nagaznu minu, koju su verovatno smislili baš sami Britanci, kako bi zaštitili svoj dragulj u kruni – sektor usluga (finansije, advokatura, revizija, mediji, arhitektura, farmaceutska istraživanja... i šta sve ne). Tome je kumovala još Margaret Tačer, kojoj je ovaj argument bio odlučujući: Britanija presudno zavisi od izvoza usluga, pa je članstvo u EU nužno jer osigurava neometani pristup čitavom evropskom prostoru. Niko van EU ovde nema pristup, a da bi na tržište ušao – pregovara se usluga po usluga, paragraf po paragraf, od kojih svaki poskupljuje poslovanje – i značajno smanjuje profit

Kako bi se firme iz Dablina, Pariza, Frankfurta ili Milana radovale da Britanija ode, pa se vrati da pregovara o povratku u ovaj sektor – gazeći po minama koje su sami postavili, a sad ne mogu da ih preskoče! Ne bi ih to, naravno, sasvim isteralo, suviše su dobri. Ali bi britanske firme morale da otvore filijale u zemljama EU u kojima žele da posluju, što je sasvim nepotrebno, ali je baš zgodno kad nekome hoćeš da zagorčavaš život. A kad Britanija ispregovara povratak, eeee, onda će ponovo morati da živi po evropskim zakonima – na koje više neće imati pravo veta.

Da ironija bude veća, svaki ozbiljniji sporazum sa Evropskom unijom, poput onih koje su sklopile Norveška ili Švajcarska, podrazumeva i to da ove zemlje uplaćuju pozamašne svote u budžet EU. Ko hoće više privilegija, plaća skoro kao da je u EU (Norveška po stanovniku plaća samo deset odsto manje nego Britanija). Ko hoće manje sporazuma – plaća manje (Švajcarska po stanovniku plaća upola manje nego Britanija). A zauzvrat i jedni i drugi dobijaju malo toga. Na evropske zakone ne mogu da utiču, a moraju da ih primenjuju, ne dobijaju ni subvencije ni pare za istraživanja... pa kad se sva davanja saberu ispada da je jeftinije biti član Evropske unije!

Kako bi se firme iz Dablina, Pariza, Frankfurta ili Milana radovale da Britanija ode, pa se vrati da pregovara o povratku u ovaj sektor – gazeći po minama koje su sami postavili, a sad ne mogu da ih preskoče!

Ono što Norvežane i Švajcarce tu najviše nervira jeste to što moraju da prihvate sve „četiri slobode” – slobodu razmene robe, usluga, kao i slobodno kretanje kapitala i radne snage, a barem tu, četvrtu, nikako nisu hteli. A sad moraju da je poštuju više nego Britanci, pa se priča svela na to da Norveška sada prima sedam, Švajcarska čak jedanaest, a Britanija svega nešto preko dva i po imigranta na hiljadu stanovnika. Što se u praksi svelo na čistu ironiju, gde Britanija od zimus primenjuje sporazum sa EU o „sigurnosnoj kočnici za emigraciju” i nesmetano koči nove ulaske, dok Švajcarska, koja je sličnu odluku donela na referendumu, o tome jednostavno ne može ni da sanja, jer bi se time svi do sada potpisani sporazumi automatski prekinuli (aktivirala bi se čuvena „giljotina”, koja za nepoštovanje jednog propisa poništava sve propise koji su do tada ugovoreni).

Da li bi Britanija mogla da ispregovara neki sporazum bolji od švajcarskog ili norveškog? Nije nemoguće, ali je teško zamislivo. Sve važnije zemlje EU verovatno bi tražile nove ustupke, a to bi svakako uradile i Švajcarska i Norveška... pa baš nije verovatno da bi unija ustupila Britaniji još i to pravo da obesmisli sve što od te zajednice nakon njenog izlaska preostane.

Šta je prosečnog glasača briga za sve to? Njemu je važno da zadrži posao i živi bolje. A da bolje biti neće, obavestio ih je pre neki dan ministar finansija, kaže, bregzit će do 2030. godine izazvati pad privredne aktivnosti od šest odsto, što bi značilo da će svako domaćinstvo gubiti oko 4.300 funti godišnje. A porez na dohodak će porasti za osam odsto, što će reći – ne valja.

Političari, jedan po jedan, počinju da peru ruke od bregzita. „Tovariš Korbin”, kako od milošte zovu najpopularnijeg laburističkog predvodnika i do juče iskrenog protivnika EU, sada se predomislio i upozorio radnike da će korporacije u slučaju bregzita sigurno pogoršati položaj radnika, koje zakoni Evropske unije više neće štititi. Osim Borisa Džonsona, na političkoj sceni sve je manje harizmatičnih „bregzitovaca”, i to baš u završnim danima kampanje!

I sad je pitanje – šta će glasači izabrati: ostanak, ili razlaz uz porodični gubitak od 4.300 funti godišnje. Možda tu teroristi pomognu, pa pred same izbore raspale strah i mržnju, te Britanci ipak izglasaju bregzit. Samo, ja se ne bih na to kladila.

Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Политика