Časno mesto Srbije
 
Piše: prof. dr Smilja Avramov

SRBIJA ima dugu i svetlu tradiciju u pogledu dobrovoljnih i dobrotvornih humanitarnih organizacija, još od srednjeg veka naovamo. A što se tiče njene otvorenosti, ili, pak, njenog zatvaranja, valja se podsetiti da se Kraljevina Srbija 1864. našla među malim brojem država - utemeljivača prve međunarodne organizacije, Svetske poštanske unije. Od tada, pa sve do 1990, u svim godišnjacima međunarodnih organizacija, Srbija, odnosno Jugoslavija, svrstana je u red država sa najvećim brojem članstva u međunarodnim organizacijama. Ime Srbije stoji zapisano krupnim zlatnim slovima na zgradi Poštanske unije u Ženevi.

Kroz učešće u dva svetska rata, na strani demokratskih zemalja Evrope, učešća na međunarodnim skupovima, od mirovnih konferencija u Hagu 1898, 1907, preko Versaja, Breton-Vudsa, San Franciska, Helsinkija i Pariza, gradila je i dala vidan doprinos progresivnom razvoju evropskog i svetskog poretka. Prvi put u svojoj istoriji, Srbija se našla izolovana, odsečena od sveta krajem 20. veka. Zatvorio ju je u geto, i srpski narod pretvorio u parije tzv. demokratski Zapad, primenjujući najgrublju silu, ultimatume, ucene i druge anticivilizacijske metode.

Problematika nevladinih organizacija dodiruje samu srž međunarodnog prava i međunarodnih odnosa - infrastrukturu svetske zajednice. U tom svetlu postavljena je i ova studija. To nije jedini razlog; u posthladnoratovskom periodu došlo je do eksplozije nevladinih organizacija, do promena u strukturi i načinu funkcionisanja, ali i pojmovne konfuzije. Taj proces praćen je nekritičkim prilazom nevladinim organizacijama, i navinim pričama o potrebi oslobađanja društva od "krutih državnih okova", do konačnog nestanka države kao istorijski prevaziđenog instituta.

Poslednjih decenija 20. veka, u političkoj literaturi visokorazvijenih zemalja Zapada, akcenat je stavljen na potrebu globalnih strukturalnih promena svetske zajednice. U modu je ušao novi slogan "promeniti svet u planetarnim okvirima", bez preciznog označavanja elemenata globalne strukture. Tokom hladnog rata dominirala je bipolarna struktura sveta, u čijem fokusu je bila gruba sila.

PROCES globalizacije zahvatio je mnoge sfere života i njegove ekonomske i političke posledice ne mogu se negirati, ali novi globalni autoritet nije vaspostavljen; a "pobednik" u hladnom ratu nije uspeo da se nametne kao nesporni lider sveta. Uprkos angažovanju enormnih finansijskih sredstava, ogromnog vojnog potencijala širom sveta, zamišljeni "planetarni menadžment" nije vaspostavljen u protekloj eksperimentalnoj fazi. Otvorena je, ustvari, jedna nova arena borbe, u čijoj su pozadini transnacionalne društvene snage, istrnuge iz realnog socijalnog konteksta. Na otvorenoj sceni nastupaju nedržavni akteri, i sa velikom veštinom uokviruju se u najrazličitije scenarije "civilnog društva". Njima je namenjena uloga katalizatora u procesu promena od državocentričnog sistema međunarodne zajednice, ka jednom bezličnom globalizmu. Međudržavni odnosi, u zemljama u tranziciji, svedeni su na uzani prostor, manje-više ceremonijalnog karaktera.

Kritične tačke u debati o budućem svetskom poretku svode se na nekoliko osnovnih pitanja:

- Da li je nova forma korporativnog kapitalizma zahvatila svet u celini, i dovela do "novog svetskog poretka", u kojem je nestalo podele na međunarodnu i unutrašnju sferu država?

- Da li će država kao osnovni subjekt međunarodne zajednice opstati, ili će ustupiti svoje mesto globalnom civilnom društvu i nedržavnim akterima, kao što su nevladine organizacije, transnacionalne kompanije i privatne armije?

- Da li će geopolitika ustupiti mesto geoekonomiji?

- Da li nevladine organizacije mogu biti supstitut države, ili samo protivteža moći države?

- Da li su aktivisti nevladinih organizacija vrhunski humanitarni radnici, nove diplomate razvoja, ili propagandisti trijumfa "pobednika" u hladnom ratu, plaćenici stranih službi, ili, pak, nešto treće?

Da li na civilno društvo i nevladin sektor treba gledati kao na embrion, iz kojeg će proizaći novi globalni autoritet, ili je u pitanju utopijska šema sa mračnom pozadinom?

U DRUGOJ polovini 20. veka termin "civilno društvo" ušao je u svakodnevnu političku upotrebu. Tumačen je veoma široko u smislu obuhvatanja formalnih i neformalnih udruženja, pokreta, organizacija koje nisu vladine, ali ne pripadaju ni tržištu.

Civilno društvo za jedne je "izvor demokratskih i svih drugih vrednosti", za druge beznačajna kategorija, čak lažna i nepotrebna, u odnosu na "idealno društvo", za treće ideja civilnog društva izvučena je iz antikviteta političkih teorija, temeljno očišćena od prašine, i odjednom postala blistavi amblem sa političkom pozadinom. Tako polarizovana pozicija, u odnosu na civilno društvo, proizvela je u savremenim uslovima fanatizam, izazvala nepotrebna zaoštravanja, a u teoriji dovela do konfuzije.

Tokom osamdesetih godina SAD su, u promovisanju demokratije, težište stavljali na slobodne i "fer" izbore, na reformu državnih institucija. Nakon rušenja Berlinskog zida, javljaju se nova shvatanja demokratije, po kojima civilno društvo predstavlja "besprekornu inkarnaciju naroda". Demokratija je mnogo više nego prosto učešće glasača u izborima; demokratija zahteva kontinuirano učešće građana, organizovanih u različitim organizacijama, i njihov stalan pritisak na vladu. Takav oblik demokratije, shodno ovim shvatanjima, ima prednost pred periodičnim izborima neorganizovanih građana. Dva istaknuta američka analitičara su konstatovala da je entuzijazam američkih političara za civilno društvo proizašao "iz međudejstva ekonomske stagnacije i političke agresije".

Tranzicija

DVA puta u poslednjih 50 godina Jugoslavija je bila prinuđena na tranziciju svog društveno-ekonomskog sistema: 1945. i 1991. Oba puta prelaz je bio nasilnički, sa dramatičnim posledicama, motivisan ideološko-političkim, a ne ekonomskim interesima. Oba puta, transformacija je bila deo velike političke igre, u kojoj su pojmovi, kao što su "saveznik", "prijatelj", "neprijatelj", bili totalno irelevantni.

Tranzicija - šok terapija

Piše: prof. dr Smilja AVRAMOV

OPOZICIONI krugovi, u istočnoevropskim zemljama, planirali su izlaz iz totalitarizma i prelaz u demokratski uređenu državu, na potpuno različitim idejnim osnovama, od onih koje je postavila pobednička sila u hladnom ratu SAD, za postkomunistički svet.

Oficijelni krugovi u SAD, okarakterisali su događaje u Evropi 1989-1991. kao revoluciju, sličnu američkoj, francuskoj. Svoj stav su temeljili na postavci da je porazom komunizma neoliberalizam ostao bez alternative, kao jedina planetarno prihvatljiva platforma. U pobedonosnoj euforiji, preostala supersila zahtevala je bezrezervno prihvatanje njene liderske uloge i ideološke orijentacije.

SAD su 1989-1990. zvanično ponudile socijalističkim zemljama model društvene transformacije kroz proces "tranzicije", uz "šok-terapiju". Civilno društvo postaje, u tom kontekstu, poluga makroekonomske reorganizacije. Pripremljene grupe eksperata, "tranzitologa", preplavile su istočnoevropske zemlje. Proces tranzicije predstavili su kao apolitičan, manje-više, tehnički proces. Terminom "otvoreno društvo" obuhvaćeni su uslovi pod kojima se zemlje u tranziciji mogu integrisati u globalni ekonomski proces. Od zemalja u tranziciji zahtevano je: rigorozno poštovanje tržišnih pravila, sprovođenje privatizacije u što kraćem roku, otklanjanje svih barijera u pogledu trgovine i investicija, bez ikakvih obzira na socijalne uslove u pojedinim zemljama, i njihove kapacitete prilagođavanja. "Šok-terapija", po tvrđenju Džefrija Saksa, glavnog arhitekta tranzicije, predstavlja mehanizam za najbrže premošćivanje jaza između "zaostalih socijalističkih ekonomija" i razvijene kapitalističke privrede i za uključenje bivših socijalističkih zemalja u "normalne kapitalističke tokove".

Dogodilo se, međutim, obrnuto: "šok-terapija" na delu, pokazala se kao idealan mehanizam za pustošenje i porobljavanje zemlje, sa posledicama mnogo težim, no što su one koje proizlaze iz ratova, budući da su dugoročne.

Evropska unija uključila se u proces transformacije bivših socijalističkih zemalja, ali na jedan suptilniji način, nego što su to činile SAD. Za svaku istočnoevropsku zemlju formirana je, ponaosob, Fondacija za razvoj civilnog društva, koja je za svaku akciju morala prethodno da izdejstvuje odobrenje vlade odnosne zemlje. Evropska unija nije isključila iz rada nevladine organizacije, ali je bila principijelno protiv da one budu posrednici za finansijsku i tehničku pomoć istočnoevropskim zemljama. Njima je Evropska unija namenila skromniju ulogu, da promovišu pluralizam, ljudska prava, slobodu medija, uz punu otvorenost u svom radu. Pošli su od postavke da, ukoliko donatori istinski žele da pomognu, moraju kultivisano i iznijansirano da nastupaju, zavisno od uslova i potreba svake pojedinačne zemlje. Operativni stil treba da bude podešen tipu projekta, vodeći računa o nivou političke kulture u pojedinim zemljama.

Nesumnjivo da su u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj, u procesu izgradnje civilnog društva, činjene greške, da su one organizacione prirode, ali i rezultat ljudskih slabosti. Međutim, uzroci kraha ideja o civilnom društvu u tim zemljama su dublji. Transformacija istočnoevropskih zemalja ne može da bude posmatrana samo kroz prizmu postojanja ili nepostojanja civilnog društva, nego, pre svega, kroz geostrateški projekat SAD, u kojem je civilno društvo, kako reče Molnar, "kostim koji u datom trenutku izlazi iz mode". Sve tri zemlje postale su 1999. punopravni članovi NATO-a i kroz taj čin stvorena je jedna nova hijerarhijska struktura, koja zahteva jedan novi oblik solidarnosti. Baza lojalnosti je pomerena sa nacionalnog, na lojalnost obavezama koje proizilaze iz NATO članstva.

Militarizacija bivših socijalističkih zemalja išla je ispred civilnog društva, tako da su i rasprave o civilnom društvu, jednog trenutka, postale bespredmetne.

RUSKA nauka prišla je opreznije oceni savremenog društva. Po preovlađujućem mišljenju, građansko društvo u Rusiji je moguće i treba ga izgraditi, ali ne kao neku dekorativnu formu, nego vodeći računa o osobenostima društva. Socijalna diferencijacija u Rusiji, u poslednjoj deceniji 20. veka, smatra grupa teoretičara, povezana je s pojavom ruskog kapitala na tržištu. Njegova osobenost je u tome, da nije proizašao "iz prvobitne akumulacije". Istorija savremenog ruskog kapitala "ne poznaje nastanak kapitalista, koji su svoju kapitalističku delatnost ostvarili kroz prirodan proces proizvodnje. Njihova pojava je izazvana čistom preraspodelom bogatstva čitavih pokolenja". Ne bi li zato u Rusiji pojam "kapitalista" trebalo zameniti terminom "oligarsi", upitali su se cenjeni autori.

Kina je jedina socijalistička zemlja, gde promene nisu uvezene spolja. Zadržavajući revolucionarni legitimitet i jednopartijski sistem, Kina je prešla na tržišnu privredu, ali je jedina zemlja koja nije podredila svoju ekonomiju kapitalističkom centru SAD.

Najboliniji put

"TRANZICIJA" 1945. izvršena je putem nacionalizacije i konfiskacije privatne imovine, u ime marksističke ideologije; "tranzicija" 1991. imala je u svojoj osnovi privatizaciju državne i društvene imovine, na bazi kapitalističke logike i sticanja novca kao merila svih vrednosti. Potpredsednik Svetske banke i njen glavni teoretičar Jozef Štiglic, na godišnjoj konferenciji Svetske banke, održane od 28. do 30. aprila 1999, okarakterisao je uvođenje kapitalizma u bivše socijalističke zemlje "kao najznačajniji eksperiment u ekonomiji, koji se ikad dogodio".

Za nekadašnje socijalističke zemlje, uključujući tu i Jugoslaviju, istorijska drama, koja se odigrala u poslednjoj deceniji 20. veka, reljefno je izražena kroz aforizam: "Revolucija je najkrvaviji i najbolniji put u prelazu iz kapitalizma u kapitalizam".

Najteža politička kriza

Piše: prof. dr Smilja Avramov

SFRJ se našla van procesa koji je otpočeo "perestrojkom" i padom Berlinskog zida. Kada je Evropa 1990. slavila "istorijsku pobedu", Jugoslavija je ušla u najtežu političku krizu od njenog nastanka 1918. Samo kriza u Jugoslaviji nije imala istovetne uzroke kao ona, koja je potresala Evropu, u predvečerje kraja hladnog rata i prvim posthladnoratovskim godinama. Istočnoevropske zemlje 1989/1990. bile su suočene sa problemom prelaska iz socijalističkog sistema dirigovane, planske privrede, u kapitalistički sistem tržišne ekonomije. Nasuprot tome, na tlu Jugoslavije dogodila se repriza jedne istorijske drame - one iz 1941. Bila je to, ustvari, pobeda poraženih snaga u Drugom svetskom ratu, koje su, ovoga puta, našle saveznike u "demokratskim" krugovima zapada. Srpski narod našao se u šoku; bila je to treća izgubljena bitka u njegovim dvestagodišnjem savezništvu sa demokratskim zapadom: 1941, 1945, 1991. Taj paradoks, koji do danas nije naučno obrađen, za potrebe propagande i prizemne politike, upakovan je u jeftinu ambalažu. Objašnjenje za sve što se dogodilo na ovom prostoru: razaranje zemlje, građanski rat, genocid, ratni zločini "pronađeno" je u "srpskom nacionalizmu", uz jedan dodatak; Srbija je označena i kao "poslednje uporište komunizma", a po rečima predsednika SAD Klintona i kao "opasnost po bezbednost SAD". Ovako trivijalna i protuvrečna objašnjenja, sa stanovišta elementarnih principa naučne metodologije, ne zaslužuju komentar.
Lična diktatura Broza nadomeštena je oligarhijskom podelom moći po republikama, na čijem su se čelu našli ljudi nedorasli vremenu u kojem su živeli. Filantropske ideje bile su nepoznanica u njihovom intelektualnom opusu, iako su "zbratimljeni" koračali sa visoko uzdignutom crvenom zastavom. Brozov režim izazvao je duboke pukotine u biću naroda: raslojavanje društva, masovnu migraciju intelektualnog sloja širom sveta. Prinudna kolektivizacija na selu, oduzimanje zemlje od "kulaka", dovela je do prelivanja seoskog stanovništva u gradove; put od pluga do fabričke hale imaće tragičan epilog u procesu tranzicije.

Državno-partijski vrh secesionističkih republika, Slovenije i Hrvatske, prvi se "vesternizovao", i predstavio svetu kao "nova građanska elita". Intelektualci koji su ih pratili, a koje bi Gramši svrstao u "elitu po dekretu", našli su se na jednom novom terenu; bez dovoljno znanja i hrabrosti, nije im ništa drugo preostalo, nego da imitiraju zapad, što je imalo groteskni prizvuk. Srpski deo nomenklature, i da je to hteo, nije mogao; bio je svrstan u kategoriju "bad guys", a Srbija u "Rogue state". U Srbiji i Crnoj Gori od 1990. do danas, nisu postojali elementarni preduslovi za istinski demokratski preobražaj, ne zato što u srpskom narodu nije postojao potencijal, nego zato što je zemlja dovedena u pat poziciju, u prvom redu politikom zapada, a zatim i neadekvatnom unutrašnjom politikom.
Građansko društvo u Srbiji, koje je izrastalo u talasima, naporedo sa borbom za oslobođenje, sistematski je uništavano od 1941. naovamo. Ipak, opstala je samosvest o građanskom društvu, ili, poslužimo se rečima Zorana Đinđića: "Ostao je nesavladiv ostatak prošlosti". Opstao je i značajan emancipatorski potencijal. U pravu je profesor Pavle Jovanović kada konstatuje da "iako slika o Srbiji nije ni najmanje ružičasta, Srbija nije tabula rasa, niti jeste, niti je bila neki rezervat civilizacijskog mraka". Nažalost, sticajem nesrećnih okolnosti u razorenoj i osiromašenoj zemlji, pod teretom izolacije, sankcija, sa blizu 600.000 izbeglica i gotovo milion nezaposlenih, kao primarno pitanje bilo je - pitanje golog preživljavanja. Otvorena agresija na Srbiju i Crnu Goru NATO-a 1999, metodom visokotehnološkog varvarizma, pojačala je kolektivni šok obespravljenog i neosnovano optuženog srpskog naroda.
Masmediji u Srbiji su posle oktobarskih promena neukusno, bez osećaja mere, veličali događaje, kvalifikujući ih kao "demokratsku revoluciju", "mudru revoluciju", "neoliberalnu", koja je otvorila put "u obećanu zemlju".
Zapad je posmatrao promene uzdržano, i kroz svoju dioptriju. Lora Sikor, sa grupom američkih novinara, pratila je godinama događanja u Jugoslaviji, i kao svedok zbivanja na terenu, o "demokratskoj revoluciji" zabeležila je sledeće: "Transfer vlasti u Srbiji orkestriran je od strane opozicije u zemlji, uz široku podršku zapada, i poučavanje od strane zapada. Centralna grupa, koju je organizovala Amerika, odabrala je Vojislava Koštunicu kao najpodesnijeg predsedničkog kandidata; jedan američki agent trenirao je srpski studentski pokret u metodama nenasilnog otpora; zapadni fondovi pothranjivali su mnogobrojne grupe, koje su planirale Miloševićev pad".


Finansiranje

FINANSIRANjE je išlo preko "USAID", "National Endovment for Democracu" i "Charles Mott Foundation". Problem finansiranja, po autoru, potrebno je osvetliti iz dva različita ugla: iz ugla principijelnosti politike svoje zemlje tj. SAD, i moralnog lika srpskih aktivista. Lora Sikor postavlja najpre pitanje svojoj zemlji:
"Da li je mešanje zapada kompromitovalo integritet demokratske revolucije, za koju se pretpostavlja da je unutrašnja?
Da li je finansiranje nacionalista, bivših generala i mafije, kompromitovalo integritet zapada?"

Akcije u svetu

Piše: prof. dr Smilja Avramov

KAKO shvatiti intimnost naših odnosa tj. srpskih nacionalista i američke obaveštajne operative, srpskih prodemokratskih snaga koje finansira i trenira Amerika?

Analogna pitanja postavila je i pojedinim političarima i političkim aktivistima u Jugoslaviji. Od članova organizacije "Otpor" dobila je sledeći odgovor: "Vrlo je značajno da nas narod vidi kao narodni pokret". Razgovor sa drugim aktivistima, iz raznih organizacija, tekao je otvoreno. Jedan član Helsinškog komiteta za ljudska prava izjavio je: "Ja radim za CIA već 10 godina i veoma sam na to ponosan". Objašnjenje za politiku svoje zemlje Lora Sikor je pronašla. Po njenim rečima: "SAD preduzimaju akcije u svim regionima sveta, sledeći svoj interes. NATO nije preduzeo akciju na Kosovu u ime nekog moralnog imperativa, nego širokih geopolitičkih zahvata". Shvatanja i motivaciju beogradskih plaćenih aktivista, koji sebe nazivaju "nezavisnim", nije ni pokušala da dešifruje, ali, rezignirano, nije za njih imala ni razumevanja, a još manje simpatija. Za američku javnost finansiranje opozicionih partija širom sveta nije nikakva tajna. Političari su dužni da svojim poreskim obveznicima pruže uvid u raspodelu novca iz državnog budžeta. Drugo je pitanje zašto Amerika svara opoziciju putem korupcije, i da li je to put za izgradnju demokratskog društva? Zašto se finansiranje američkih političkih stranaka, ili izborne kampanje, tretira u SAD kao teško krivično delo, a isto delo Amerika u inostranstvu posmatra kao "veliki podvig?"

Pol Makarti izložio je 10. decembra 1998. pred Komisijom OEBS-a kako i koje organizacije i medije u Jugoslaviji finansira Nacionalna zadužbina za demokratiju. Na dugom spisku su, pored ostalih: "Naša borba", "Vreme", "Danas", Agencija BETA, Radio B-92, "Udruženje nezavisnih elektronskhi medija" (ANEM), Centar za humanitarno pravo, kao "najznačajniji izvor informacija", Centar za ljudska prava, Centar za antiratnu akciju, Udruženi granski sindikati "Nezavisnost", Alternativne obrazovne institucije, itd, itd.

POTKOMITET za evropske poslove Senata SAD, održao je sednicu posvećenu Srbiji 29. jula 1999. Pored članova Potkomiteta, sednici su prisustvovali Sonja Biserko, u ime Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji, pravoslavni sveštenik Irinej Dobrijević, izvršni direktor Ureda za spoljne odnose Srpske pravoslavne crkve u SAD i direktor Soroš instituta u Vašingtonu (Džon Foks). Dan pre zasednja Senat je odobrio svotu od sto miliona dolara, kao pomoć za izgradnju civilnog društva i demokratije u Srbiji i Crnoj Gori, od čega je dvadeset miliona dodeljeno predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću, "koji je odlučan u otporu Beogradu... Postepeno povećavamo podršku Crnoj Gori, pružamo joj finansijsku i tehničku pomoć kao i humanitarnu, sa milionma dolara preko UNHCR", izjavio je Robert Gelbart, specijalni izaslanik predsednika SAD za Balkan. Pomenuo je i svotu od 165 miliona, koja je potrošena u poslednje dve godine "za razvoj demokratije u Srbiji", preko nevladinih organizacija, a zatim je dodao da je postignuta saglasnost među američkim ekspertima da se, pored finansijske pomoći, opozicione partije snabdeju "sa tehničkom pomoći i prvoklasnim političkim savetima, koji su za nas nešto sasvim obično, ali za njih će to biti jedan sasvim različit način mišljenja... na širem ekonomsku planu".

ISKUŠENjE sa kojim je bila suočena Srbija početkom razaranja zemlje od strane secesionističkih snaga, nalagala je temeljnu analizu svakog poteza, posebno u odnosu na tzv. tranziciju. Ovo utoliko pre, što je "revolucionarna tranzicija" iz 1945. najteže pogodila upravo Srbiju. Umesto da se po hitnom postupku sprovede reprivatizacija, što će reći da se identifikuju vlasnici i vrati protivpravno oduzeta imovina, krenulo se u privatizaciju, koja je u stvari piratizacija. Umesto da se tim putem vaspostavi zdrav nukleus građanskog društva, čije stare veze sa velikim gigantima nisu zaboravljene, i na bazi jedne pozitivne tradicije, i vlasničkih prava, zakuca na vrata EU, privatizacija je sprovedena bez sagledavanja interesa naroda, praćena korupcijom i kriminalom, što je dovelo do snažnih mafijaških grupa, koje i danas "posluju" na ovom terenu. Privatizacija je sprovedena brzopleto, bez programa, koji bi, uz pomoć nauke, izlučio privredne i tehničke resurse, koje treba zadržati, u cilju obezbeđenja budućnosti naroda i države. Dobijeni novac, po odbijanju provizija, koje su često završavale u stranim bankama, išao je, ne za oživljavanje privrede, nego popunjavanja rupa u budžetu. Brza rasprodaja državne, i oduzete imovine, kao i prirodnih resursa, koji pripadaju celom narodu, naši "eksperti" pravdali su to tezom da je tržišna privrede nespojiva sa državnom imovinom, što je i za laika očigledna neistina. Treba se vratiti za koji trenutak prošlosti. Poraženi Japan i Nemačka, opustošeni do temelja, izašli su iz privrednog kolapsa, zahvaljujući, u prvom redu, intervenciji države, a potom stranim investicijama. Kancelar Nemačke Adenauer imao je snage da uzdignuta čela odbije zahtev okupatora za bezrezervnim otuđenjem državne imovine, neophodne za opstanak naroda. I danas, svih sedam visoko razvijenih zemalja, ima u svojim rukama deo resursa, kapitala, pa i obradivog zemljišta. Država se u kapitalističkom svetu pojavljuje u privredi, ne po osnovu vlasti, nego po osnovu svojih vlasničkih prava.

Građanin lišen formi

Piše: prof. dr Smilja Avramov

NAJTEŽI problem sa kojim su se suočili protagonisti globalističkog društva predstavlja globalizacija demokratije, budući da je proces globalizacije, u smeru koji diktiraju SAD, doveo u pitanje sve demokratske teorije, bilo da se problem postavi filozofski ili empirijski. Vekovima suština demokratije bila je u izjašnjavanju građana, što je pružalo legitimitet političkom životu država. Međutim, u globalnom civilnom društvu građanin je lišen formi preko kojih bi mogao da utiče na odlučivanje. U centru globalnog civilnog društva nalaze se korporacije i Svetska banka; ni korporacije, ni Svetska banka ne zastupaju interese pojedinca - vlasnika. Funkcionisanje korporacije je nezavisno od individualnih vlasnika. Prema tome, da bi se izbegao jedan nov utopizam potrebno je bilo sačiniti alternativni model koji bi se uklopio u globalno civilno društvo.

U svetlu savremene američke politike, konstrukcija globalnog civilnog društva može biti shvaćena kao dramatičan pokušaj ove zemlje da pronađe legitimitet za jednu agresivnu politiku, u nedostatku jedne koherentne teorijske platforme, neophodne za funkcionisanje svetskog tržišta, prihvatljive za svet kao celinu. Model globalizacije, kojeg zagovaraju SAD, prikazan je sa izvesnom dozom idealizma, a češće kao misterizona snaga, što doprinosi stvaranju atmosfere straha, pred nevidljivim silama. Ustvari, u pitanju je samo kulminacija jednog vekovnog procesa, koji je otpočeo u 18. veku, po nekim piscima i ranije, koji je otvorio niz globalnih problema, ali do danas nije pronađen mehanizam za njegovu realizaciju. Situacija je otežana okolnošću da je, poslednjih decenija 20. veka, došlo do preraspodele bogatstva, do koncentracije kapitala u rukama malog broja finansijskih magnata, ali i do dubokih društvenih podela na osovini sever-jug. Taj model globalizacije ima vrlo visoku cenu.

Potiskivanjem države sa svetske scene omogućen je nesmetan tok ilegalnog kapitala, koji danas drži u svojim rukama 1/5 od ukupnog svetskog kapitala. Nešto više od 20 odsto dolazi od trgovine drogom, oko 50 odsto od trgovine oružjem. Produbljavanje jaza između bogatog severa i siromašnog juga, ratovi, masovna pomeranja stanovništva, izazvali su hroničnu nestabilnost u svetu. Prema zvaničnim podacima UN, u 1980. bilo je ukupno u svetu 8,2 miliona izbeglica i raseljenih lica, a 1995. taj broj popeo se na 25 miliona. Globalni ekonomski menadžeri nemaju ni efikasan mehanizam, ni strategiju za rešavanje ovih problema. Džon Grej i niz teoretičara izrazili su bojazan u pogledu socijalnih problema ovog modela globalizacije i izrazili su sumnju u njegove osnovne pretpostavke. U tom svetu, naglašava Grej, spas za male države je u samopomoći. Globalizacija, po njemu, suprotna je demokratiji, jer ruši predstavničke organe vlasti, dovodi do otuđenja građana. U prilog ovom tvrđenju on navodi političku situaciju u SAD; 1952. na izbore je u ovoj zemlji izašlo je 63,3 odsto glasača, 1988. 50,2 odsto, a 1996. taj procenat je pao na 48,9 odsto.

I Hantington, inače član Trilateralne komisije, ukazuje na ograničenu moć SAD da kontroliše svetske tokove, i na opasnost od nadolazećeg haosa u svetu. Kritična tačka SAD danas je njen asimetrični položaj. Stanovništvo ove zemlje čini oko šest odsto od ukupnog stanovništva sveta, ali je u njenim rukama nešto više od 20 odsto svetske ekonomske aktivnosti, a konzumira 35 odsto od ukupnih svetskih energetskih izvora. Nemačka i Japan imaju isti nacionalni dohodak po glavi (ponekad čak i viši, u zavisnosti od kursa valute), ali troše upola manje energije. Nastojanje SAD da obezbedi monopol u donošenju odluka, uz pokušaj dezintegracije svih ostalih centara u svetu, Džon Foster je definisao kao "eksplozivnu mešavinu". Meri Kaldor naziva globalno civilno društvo jednom "nebuloznom idejom" koju povezuje sa izmenjenom prirodom rata. Meri Kaldor u svom stavu nije usamljena. Savremeni ratovi, po shvatanju mnogobrojnih analitičara, ne dobijaju se kao nekada, vojničkim zaposedanjem teritorije, nego kad neprijateljski funkcioneri okupiraju institucije civilnog društva, i nad njima ostvare punu kontrolu. Najbitniju formulu u tome predstavlja nova tehnologija represije, kroz političku kontrolu. Novo oružje ide od posmatranja unutrašnjih sukoba, do kontrole i razaranja privatnog, porodičnog života, što ruši temelje na kojima počiva civilno društvo

Krajem osamdesetih godina prošlog veka u nizu naučnih oblasti, međunarodnom pravu, međunarodnim odnosima, ekonomiji, sociologiji, psihologiji, oživeo je interes za nevladine organizacije. Njihov broj se povećavao po geometrijskoj progresiji. Na desetine hiljada privatnih organizacija formirano je širom sveta, daleko najveći broj u zemljama Trećeg sveta i nekadašnjim zemljama istočnog bloka.


Nevladine organizacije

NEVLADINE organizacije ne predstavljaju homogen korpus. Neke su sastavljene od malog broja privilegovane elite koja deluje iza scene, kao npr. Bilderberg grupa ili Trilateralna komisija; druge, opet, su masovne, vidljive, i svoju delatnost ispoljavaju otvoreno sa ciljem razmene informacija ili pokretanja zajedničke akcije. Velike razlike postoje u obimu i strukturi članstva, a posebno u funkcionisanju.

Haotično stanje

Piše: prof. dr Smilja Avramov

NEVLADINE organizacije ne predstavljaju homogen korpus. Neke su sastavljene od malog broja privilegovane elite koja deluje iza scene, kao npr. Bilderberg grupa ili Trilateralna komisija; druge opet su masovne, vidljive i svoju delatnost ispoljavaju otvoreno sa ciljem razmene informacija ili pokretanja zajedničke akcije. Velike razlike postoje u obimu i strukturi članstva, a posebno u funkcionisanju. U nekima je članstvo individualno, kao npr. Međunarodno udruženje advokata, koje broji 60.000 individualnih članova iz različitih zemalja; druge opet, kao npr. "Ammnesty Internacional" ima svoje sekcije u 53 države sveta, a funkcioniše na centralističkoj osnovi. Nasuprot tome, "Međunarodna federacija za planiranje porodice" ima 109 članova, u vidu nacionalnih udruženja, ali funkcioniše na bazi autonomije, što će reći decentralizacije. U pogledu sadržine rada, nevladine organizacije pokrivaju širok spektar najrazličitijih problema, profesionalnih, naučnih, religioznih, humanitarnih. Mehanizam kroz koji deluju kreće se u rasponu od bazičnih grupa i organizacija, čija se aktivnost svodi na samopomoć, preko nacionalnih organizacija i njihovog kooperativnog povezivanja na regionalnom planu, pa do transnacionalne povezanosti organizacija sa istovetnim ciljevima. Postoje, međutim, i transnacionalne nevladine organizacije sa autonomnim ustrojstvom, koje pretenduju na status, neke vrste, institucionalne suprastrukture u svetu.

Međutim, nije danas sporna samo priroda bazičnih organizacija. Na svetskoj sceni deluje mnoštvo "nevladinih" organizacija, koje se ne mogu svrstati pod taj pojam. U nauci ne postoji jedinstvena definicija nevladinih organizacija; uzroke treba tražiti u okolnosti da je i sam termin "nevladine" neprecizna kategorija; on ukazuje na to što one nisu, pre nego, u pozitivnom smislu, šta one, u stvari, jesu. Bilo je pokušaja da se termin "nevladine" zameni pouzdanijim terminom, ali su ovi pokušaji ostali bezuspešni. Teškoće u preciznom definisanju proizlaze i iz različite tradicije pojedinih zemalja, u odnosu na nevladin sektor, i na različite nazive nevladinih organizacija. U Francuskoj ih npr. nazivaju "udruženjima solidarnosti", u drugim zemljama "privatne organizacije", "organizacije civilnog društva". U SAD se naizmenično upotrebljavaju izrazi: "dobrovoljne", "privatne", "nevladine", "neprofitabilne". Sam termin nevladine uveden je u zvanični rečnik i zvanične tekstove tek 1945, kroz Povelju Ujedinjenih nacija.

IZMEĐU organizacija koje danas aktivno deluju na nacionalnom, regionalnom, međunarodnom i transnacionalnom planu, postoje enormne razlike u strukturi, funkcionisanju i sadržini rada, pa je najveći broj pisaca odustao od traganja za jednom sintetičkom definicijom. Umesto toga koncentrisali su napore na identifikaciji ključnih kriterijuma putem kojih se mogu identifikovati nevladine organizacije.

Pojavom na stotine hiljada novih organizacija u poslednjoj deceniji 20. veka došlo je do haotičnog stanja u toj oblasti, pa je teško povući preciznu liniju između međudržavnog ili međuvladinog sektora i nevladinog. Najveći broj nevladinih organizacija najmlađe generacije formiran je od pojedinih vlada, finansiran iz centara moći i služi kao pomoćni mehanizam u ostvarenju njihovih programa. Druge, opet, osnovane su u cilju prikupljanja informacija, što se nekada podvodilo pod pojam špijunaže. To je naročito slučaj kako to navodi Klark "u sferi ljudskih prava".

Finansiranje predstavlja najbolniju tačku. Tradicionalno nevladine organizacije bile su samofinansirajuće tj. obezbeđivale su finansijska sredstva iz članarina i priloga svojih članova, što je moralo da bude dokumentovano, uz naznaku motiva darodavca.

Kraj hladnog rata označio je još jednu prekretnicu u istoriji nevladinog sektora, u prvom redu nevladinih organizacija. Njihov broj u godinama tektonskih poremećaja u svetu (1989-1993) povećan je za 160 odsto. Drugi podatak pruža još upečatljiviju sliku; dok je 1909. godine broj međunarodnih nevladinih organizacija iznosio 176, u 1993. popeo se na 28.900. I na lokalnom planu zabeležen je dinamičan rast. Prema podacima OECD-a, početkom osamdesetih u trećem svetu bilo je ukupno 20.000 nevladinih organizacija. Krajem te decenije broj se popeo na više od 50.000, i rastao je iz godine u godinu po geometrijskoj progresiji.

ČELNICI Programa za razvoj Ujedinjenih nacija i drugih tela UN, uporno su zahtevali veću ulogu nevladinih organizacija u svim sektorima života. Isti slučaj je i sa OECD-om; 1980. u ovoj organizaciji bilo je registrovano 1.600 međunarodnih nevladinih organizacija sa kojima je sarađivala, a 1993. taj broj se povećao na 2.970. Na desetine hiljada nevladinih organizacija formirano je u zemljama nekadašnjeg istočnog bloka. Taj proces praćen je euforičnim veličanjem nevladinih organizacija kao idealnog puta da se pomogne "zaostalim" i "siromašnim" zemljama, iz altruističkih pobuda, a ne iz nekog interesa, da se bezbolno, na planetarnom nivou, uvede sistem ekonomsko-političke liberalizacije. Malo je bilo pisaca koji su ukazivali na rizik, kojem su izložene istinske nevladine organizacije, pa i države, u sudaru sa ortodoksijom "novog svetskog poretka", i na mračnu pozadinu pojedinih nevladinih organizacija, finansiranih od strane pojedinih država i njihovih obaveštajnih agencija, koje su se obilato služile korupcijom da bi ostvarile svoje ciljeve.

Pozajmili ime

ZA realnu ocenu različitih organizacionih oblika iz nevladinog sektora u posthladnoratovskoj eri, ne može se ostati samo na goloj empiriji, površinskim manifestacijama rada. Potrebno ih je postaviti u širi kontekst, planiranog i dobro osmišljenog procesa, sa dalekosežnim političkim posledicama, na međunardnom planu i unutrašnjem planu država. Ovo, utoliko pre što bujanje nevladinih organizacija nije slučajnost, nije ni proizvod lokalne inicijative, a po mišljenju mnogih analitičara to nije ni dobrovoljna akcija. Međutim, potrebno je hladno, kritičko istraživanje pozadine nevladinih organizacija, koje danas deluju u svetu. Među hiljadama nevladinih organizacija postoje još uvek one sa istinski tradicionalnim obeležjima, ali i one koje su pozajmile ime "nevladine", u cilju prikrivanja svoje stvarne, najčešće antidržavne delatnosti. Često se njihova aktivnost javlja u vidu novih misionara, sa pozamašnim sumama novca. Potrebno je razdvojiti tzv. nevladine organizacije čija se aktivnost svodi na politički marketing, iz levog ili desnog ugla, od organizacija koje su ostale u sferi visokih opštečovečanskih ideala.

Kreatori "novog poretka"

Piše: prof. dr Smilja Avramov

PRIVATIZACIJOM dela javnih funkcija države, doveden je u pitanje jedan od osnovnih postulata pravne nauke: podela na javnopravnu i privatnopravnu sferu. U novom osmišljavanju politike projektovan je u američkoj doktrini jedan osoben tripolarni model društva, sastavljen od sektora vlade, koji počiva na birokratskom mehanizmu i aparatu prinude kojim raspolaže država, sektora tržišta i "trećeg nezavisnog sektora" u odnosu na prethodna dva. U ovom poslednjem kanališu se slobodne građanske inicijative koje streme ka rešavanju mnogobrojnih pitanja - od socijalnih do ekoloških, koja su bila u nadležnosti države. Pojam "trećeg sektora" građen je na pretpostavci da je razvoj civilizovanog društva dostigao tačku kada je moguće samoorganizovanje građana bez posredstva države. Treći sektor je, shodno ovim shvatanjima, otvoreni prostor, postavljen na dobrovoljnoj osnovi, u kojem ubeđivanje i prilagođavanje predstavljaju osnovne metode delatnosti. Učesnici "trećeg sektora", po rečima američkog analitičara "služe humanim i socijalnim ciljevima". Treći sektor zamišljen je i kao treća snaga u političkom životu, podesna da neutrališe revolucionarna gibanja, da odigra posredničku ulogu između vlade i tržišta.

Nevladine organizacije projektovane su kao ključni faktor u "trećem sektoru". Namenjena im je trostruka uloga: da kao autonomni akteri ponesu deo odgovornosti za rešavanje socijalnih problema, da kao grupe za pritisak utiču na vladu u cilju sprovođenja reformi, da kao politički akteri utiču na javno mnjenje u duhu neoliberalizma.

TOKOM hladnog rata, pojedine nevladine organizacije korišćene su kao ideološko oružje u borbi dvaju antagonističkih tabora. Pružale su i pomoć disidentskim krugovima u istočnoevropskim zemljama, uz obrazloženje da to čine iz humanitarnih motiva. Akcije su, međutim, finansirane iz državnog budžeta SAD u sklopu borbe protiv komunizma. Ipak, treba istaći da je aktivnost nevladinih organizacija u političkoj sferi, tokom hladnog rata, bila znatno uža nego u posthladnoratovskom periodu. Dve supersile - SAD i SSSR, sa svojim ogromnim obaveštajnim aparatima, uspešno su kontrolisale političku delatnost i nemilosrdno su se obračunavale sa protivnicima. U posthladnoratovskm periodu nevladine organizacije pobedničke strane stiču neograničenu slobodu. Direktor istraživačkog centra "Nacionalne fondacije za demokratiju" (Alen Vinštajn) umesno je primetio: "Mnogo toga što mi danas radimo, radila je CIA potajno pre 25 godina".

Delatnost nevladinih organizacija vezuje se u posthladnoratovskoj epohi za globalne procese na različitim nivoima, i dosežu do centara moći, gde se donose odluke. Cela zamisao temelji se na matrici čovekocentrične vizije sveta, i kao alternativa državnocentričnom modelu svetske zajednice, na kojoj počivaju i Ujedinjene nacije i sve postojeće međunarodne organizacije. Države, sa svojom komplikovanom monolitnom strukturom moći, hijerarhijski izgrađenim sistemom odlučivanja, shodno ovim shvatanjima, nesposobne su za "novi svetski poredak i za ulazak u 21. vek". Tradicionalna diplomatija nije podesna za proces tranzicije. Nasuprot tome, nevladine organizacije viđene su kao fleksibilan elemenat, podesan za eksperimentisanje. One mogu dopreti do sfera koje su nepristupačne diplomatiji. Političke partije, po njima, su zarobljenici nacionalnih država, nemoćne da sagledaju globalni horizont.

JOŠ u predvečerje raspada istočnog bloka niz teoretičara angažovanih od strane pojedinih centara moći, ukazivali su da težište političke borbe u prelaznom periodu treba prebaciti na nevladine organizacije. Svetska banka ukazivala je na politički potencijal nevladinog sektora, kao značajne snage u tranziciji društva.

U radikalnoj varijanti globalističke ideologije, nevladine organizacije su projektovane kao supstitut države. Uvidevši nemoć brzog ostvarenja ovog projekta, suočeni sa otporom širom sveta, kreatori "novog poretka" postavili su nevladin sektor, u periodu tranzicije, kao partnerski u odnosu sa državnim strukturama. Ne sme se ispustiti iz vida činjenica da je taj model namenjen samo za zemlje trećeg sveta, i nekadašnje socijalističke zemlje. Nasuprot tome, preostala supersila prerasla je u imperiju i kao fundamentalnu pretpostavku za realizaciju novog kursa, postavila je učvršćenje svoje državne strukture. Nevladine organizacije stavljene su u službu imperije i pod strogu kontrolu države.

Nova vizija

NOVOJ generaciji nevladinih organizacija dodeljena je važna uloga u realizaciji nove vizije političkog života, van formalnopravnih okvira, jedna osobena vrsta političkog angažmana, različita od angažovanja političkih partija, različita od parlamentarne borbe. Nevladine organizacije su projektovane kao motorna snaga demokratizacije u periodu tranzicije, a demokratizacija je postavljena kao preduslov tržišno orijentisane privrede. Reč je o jednoj radikalno novoj epohi, u smislu objedinjavanja sveta u jedinstven globalni, neoliberalni kapitalistički sistem, u kojem nevladine organizacije postaju agensi promena. Posao koji ne mogu da obave političke stranke, poveren je nevladinim organizacijama koje deluju na vanstranačkom i vanparlamentarnom nivou. Veliki broj američkih teoretičara podržao je ovaj stav.

Podrivanje parlamentarne moći

Piše: prof. dr Smilja Avramov

PO zamisli arhitekata "novog svetskog poretka", nevladine organizacije su najefikasniji mehanizam demokratizacije, budući da otvaraju prostor za šire učešće masa u pojedinim akcijama. Ustvari, reč je o podrivanju parlamentarne moći, istinskog izvora demokratizacije. Demokratija počiva na institucijama, na slobodnim izborima predstavnika naroda. Nevladine organizacije su samo odabrane grupe, često strana tela. Reč je o pokušaju da se parlamentarna kontrola izvršne vlasti zameni kontrolom raznih pseudonevladinih organizacija, finansiranih iz anonimnih izvora. Jedna stara imperijalna šema javlja se ovog puta u novom pakovanju, pod etiketom "nevladinih organizacija". Sa druge strane, proces demokratizacije postavljen je samo na mikroplanu, demokratija se zaustavlja na granicama država. Na međunarodnom planu odluke se donose u uskim centrima moći i sprovode putem ultimatuma i ucena. I ono malo demokratskih institucija koje su ugrađene u UN danas su totalno paralisane. SAD su planski najpre slabile UN, odbijajući plaćanje obavezne članske kvote, zatim umrtvljivale mehanizam putem trulih kompromisa, da bi, konačno, u posthladnoratovskom periodu ih totalno ignorisale i zloupotrebile. To je ovu organizaciju dovelo na pozicije na kojima se našlo Društvo naroda pred Drugi svetski rat.

Proces globalizacije u svetu odvija se bez minimalne demokratske kontrole. Globalistička diplomatska mašinerija nalazi se u gvozdenim rukama preostale supersile, i anonimnih autoriteta koji deluju iza scene. Sačinjeni su mnogobrojni planovi da se proces globalizacije stavi pod demokratsku kontrolu, ali su svi nailazili na odlučujući otpor SAD.

Pokušaji da se izgradi nova globalistička teorija demokratije nisu urodili plodom. Krojds npr. smatra da je tradicionalna demokratija dovedena do kraja. Njenu krizu izazvale su nove forme koncentracije moći. Instrumentalna moć koncentrisana u sektorima ekonomije, finansija, tehnologije i informatike, ne može više biti kontrolisana od strane država, kao što je to nekad bilo. Ne postoji danas nijedan model ustava koji bi mogao da obuhvati i nađe pozitivna rešenja za nove oblike koncentracije moći. Problem je, po ovom autoru, u tome "što ne postoji jasna veza između aktera na makrostupnju društva, demosa, i aktera na mikrostupnju, individualnih pojedinaca".

JEDAN osoben tip organizacija, široko prihvaćen u SAD poslednjih decenija, a zatim rasprostranjen i u drugim delovima sveta, predstavljaju "Think-tanks" organizacije. Njihova aktivnost je veoma klizav teren, pa ih je izuzetno teško svrstati u bilo koju opšteusvojenu klasifikaciju, a ponajmanje ne u nevladine organizacije. Džejms Smit ih definiše kao "privatne neprofitabilne istraživačke grupe, koje operišu na marginama nacionalnih formalno političkih procesa". To su, po njemu, najznačajnije institucije preko kojih Amerika povezuje "znanje i moć". Angažovane su na naučnoj analizi politike, pa su popularno nazvane "industrijom ideja". Dajana Stoun definiše ove organizacije "kao neprofitabilne... relativno autonomne, angažovane u analizi političkih pitanja, nezavisno od vlade, političkih partija i grupa za pritisak... 'Think-tanks' upotpunjuju politička istraživanja koja preduzimaju vladine agencije i međunarodne organizacije, ili postavljaju različite zahteve... sa alternativnom perspektivom".

IZUZETNO složeni odnosi u procesu globalizacije nametnuli su potrebu kompleksne strateške analize političkih akcija, koju je nemoguće ostvariti iz jednog centra. Sa druge strane, globalizacija zahteva unutrašnju adaptaciju država. Po oceni arhitekata "novog svetskog poretka "Think-tanks" organizacije, koristeći metode "advocacy" su najpodesniji "savetnici i saveznici" u tom procesu. Pojedini autori im pripisuju daleko veću ulogu; smatraju ih "transnacionalnim akterima", koji čine u celini "transnacionalnu advocacy mrežu", i na taj način doprinose globalnoj vladavini. Dajana Stoun kao argument za ovu tezu navodi da je npr. Heritage Foundation otvorila svoj ured u Moskvi, posle poraza SSSR-a, a takođe i "Carnegie Endonjment".

Jednu podkategoriju nevladinih organizacija predstavljaju neprofitabilne firme i ustanove. Za pravnu nauku neprofitabilni sektor predstavlja izuzetno složen problem. Organizaciono on ulazi u javni sektor, nema autonomiju i podleže unutrašnjoj regulativi države. Neprofitabilne firme osnivaju se ugovorima između donatora i rukovodećeg tela, ili ovlašćenog predstavnika buduće firme, ali ugovor podleže odobrenju od strane nadležnog organa vlasti. Neprofitabilne firme i ustanove nemaju vlasnika. Firma ili ustanova je karitativni posrednik između donatora i korisnika, koji nije član firme ili ustanove. Drugim rečima, neprofitabilne ustanove su infrastrukturalni servisi, koji se finansiraju iz privatnih, ali i državnih izvora. Kada strukturalni servisi, koji se finansiraju iz privatnih, ali i državnih izvora. Kada država izdvaja sredstva za neprofitabilni sektor ona ne ulazi u proces realizacije; umesto angažovanja svoje birokratije, to prepušta raznim organizacijama, agencijama i ustanovama.

Fondacije

JEDAN segment neprofitabilnog sektora čine fondacije, jedna veoma stara ustanova koja potiče još iz antičkog doba. Grčki filozof Teofrast (372-287) zaveštao je svoju imovinu u cilju formiranja "Platonove Akademije" sa zadatkom da se neguje učenje Platona i njegovih sledbenika. Akademija je opstala kroz punih osam vekova. Platonova ideja o dobru, koja treba da bude imperativ svakog čoveka, koja treba da nadvlada strasti, predstavlja temelj na kojem će se kroz vekove razvijati ustanova fondacija.

Najveći broj teoretičara izjednačava fondacije sa nevladinim organizacijama, što ima svoju istorijsku podlogu. Naime, pravni propisi o fondacijama datiraju pre pojave modernih nevladinih organizacija, pa su tako u pojednim zemljama samo prošireni na nevladine organizacije. Sličnosti između ovih dvaju kategorija postoje.

Zadužbinarstvo za dobrobit

Piše: prof. dr Smilja Avramov

JAVNA filantropija i privatno milosrđe imaju dugu tradiciju u srpskom narodu. Realizovani su kroz različite ustanove: zadužbine, fondacije, legate, donacije, koje se, u celosti, mogu svrstati pod ono što, modernim jezikom, nazivamo nevladin, neprofitabilni sektor. Zadužbinarstvo je simbol istorijskog puta srpskog naroda, od Nemanjićkog doba do danas. Suština zadužbinarstva svodi se na trajno darivanje lične imovine u cilju opšte dobrobiti. Ako bi se pošlo od teleološkog, ili ciljnog tumačenja zadužbinarstva, ono bi se moglo poistovetiti sa fondacijama. U oba slučaja reč je o zaveštanju imovine u javne, dobrotvorne svrhe, u oba slučaja u pitanju su autonomne ustanove. Međutim, istorijski, zadužbinarstvo vuče korene iz istočno-pravoslavnog duhovnog fonda, koji je zadužbinarstvu utisnuo niz osobenosti. Na razvoj ove ustanove uticale su i istorijske okolnosti u kojima je živeo srpski narod, a koje su zadužbinarstvu dale nacionalni karakter. I za sam naziv teško je pronaći adekvatan termin u drugim indo-evropskim jezicima. Zadužbine su bile primarno izraz duhovnosti, ali je patriotska i kulturno-prosvetna dimenzija došla do vidnog izražaja. Prvobitno su se zadužbine nazivale "zadušje", što je značilo "darivanje za dušu svoju". Srednjovekovni srpski vladari i velmože podizali su manastire kao molitvene hramove, ali su obavezivali monaštvo na humanitarni i kulturno-prosvetni rad. Religiozna filantropija i dobrovoljni rad bili su precizno normirani. Od posebnog značaja su u tom pogledu Nomokanon Sv. Save, Hilandarski i Studenički tipik. Ta tri akta sadrže u biti socijalni program srednjovekovnog pravoslavlja.

VELIKI župan Stevan Nemanja podigao je između 1183-1191. godine manastir Studenicu, a zajedno sa sinom - Sv. Savom, prvim srpskim arhiepiskopom, manastir Hilandar, 1198, na Svetoj gori (Atosu). U ovim manastirima osnovane su prve bolnice. Hilandarski tipik iz 1199. sadrži odredbe o zaštiti nemoćnih i bolesnih. "Davanje na vratima i davanje odmora i nadgledanje starih i nemoćnih, zbog kojih sazidasmo i gostionicu... u kojoj ćemo dati odmora stranoj braći i nemoćnima dati da leže, koliko moć dopušta da se udostoje brige. Nage i bose treba odenuti i obuvati... a gladne treba hraniti i duši davati, kao što rekosmo već uzakonjenim hlebom i vinom i sočivom nekim... A i umrle treba sahranjivati. Groblje za strance je radi njih podignuto... A ne treba sahranjivati prosto i kao slučajno, nego prvo vi otpojivši pogrebne pesme i drugo dostojno zbrinuvši". Glava 40. Tipika posvećena je bolnicama. "Zapovedamo da se za bolne (monahe) izabere ćelija... i da se postave postelje bolnima za ležanje i odmor, i da im se daje bolničar da ih dvori u svemu". Car Dušan je 1348. osnovao novu bolnicu u Hilandaru i za njeno izdržavanje izdvajao je godišnje 100 mletačkih perpera, zatim "onoliko gunjeva koliko je postelja u bonici", posteljinu, "klašnje" i druge potrepštine. Knez Lazar je za izdržavanje ove bolnice dodeljivao Hilandaru 100 unči srebra. Car Dušan je osnovao bolnicu i u svojoj zadužbini, manastiru svetih Arhanđela kod Prizrena. U osnivačkoj hristovulji predviđena je, pored ostalog, obaveza manastira da podeli dnevno 12 obroka (mertika) siromašnima, koji dođu na manastirsku portu. Kraljica Jelena Anžujska, žena kralja Uroša Prvog osnovala je prvu žensku školu. Prema zapisima arhiepiskopa Danila "zapovedi u celoj svojoj oblasti sabirati kćeri sirotih roditelja, i njih hraneći u svom domu, obučavaše svakom dobru redu i ručnom radu, koji priliči za ženski pol. A kad su odrasle, udaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogatstvom (mirazom), a na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve". Manastiri u nemanjićkoj epohi bili su rasadnici prosvete, kulture i umetnosti. Freskoslikarstvo bilo je preteča renesanse.

I NAKON pada srpske države pod tursku dominaciju, ktitorstvo, organizovana socijalna zaštita, nije u potpunosti iščezla; preostala vlastela sledila je tradiciju srpskih vladara. Mara Branković, sa sinovima Grgurom, Đurđem i Lazarom, poklanjala je od 1406. svake godine Hilandarskoj bolnici 100 unci srebra. Despot Stefan Lazarević sagradio je manastir Manasiju (1407-1418), nakon što je Beograd proglasio za svoju prestolnicu, 1404. "Sazida stranoprijemnicu (prihvatilište) za bolne i crkvu u njoj u ime čudotvorca Nikole... i nasadi vrtove od svakog izabranog ploda; i priloži joj sela i bogatstvo mnogo; u njoj bolne i strance hranjaše i olakšanje njima davaše... toliko se brinuo za nište da je sam izlazio noću po putevima i ogradama da dade milostinju svojom rukom... otkupljivao je hrišćansko roblje od Turaka, ili je bio posrednik". Monasi i sveštenstvo u okupiranoj Srbiji, Makedoniji, u Bosni i Hercegovini širili su pismenost u ruralnim predelima, doprinoseći tako očuvanju nacionalnog ideniteta. Poseban značaj očuvanju srpske kulturne baštine, unapređenju prosvete i socijalne zaštite, imali su fruškogorski manastiri, podignuti u 16, 17. i 18. veku.

Stotine organizacija

KAO i u drugim istočnoevropskim zemljama, i na teritoriji Jugoslavije, došlo je početkom devedesetih, u predvečerje razaranja Jugoslavije, do erupcije i uvoza na stotine "nevladinih" organizacija kao ogranaka međunarodnih. Početkom 1990, 200 međunarodnih "nevladinih" organizacija instaliralo je svoje urede u Zagrebu, a zatim se mreža širila po celoj teritoriji tadašnje Jugoslavije. Osnovane su i mnogobrojne islamske organizacije, kao npr. "Muslim Njorld League" i "International Islamic Relief Organisation". Bin Laden je operisao "preko ilegalnog povezanog aparata, ali i preko nevladinih organizacija". Posebno je bio zainteresovan za Balkan. Nakon što su NATO trupe ušle na Kosovo, ušlo je oko 250 raznih međunarodnih "nevladinih" organiazcija u ovu pokrajinu. "Zaposeli su deo Prištine nazvan Brdo nevladinih organizacija". Nastupale su borbeno, bahato, superiorno i sa nipodaštavanjem nacionalnih, dobrotvornih organizacija. Direktor Soroš fondacije za Jugoslaviju Sonja Liht, u intervjuu "Politici", sa žaljenjem je konstatovala da srpskom narodu "nedostaje poznavanje nevladinih organiazcija". Očito da gospođi Liht nedostaje znanje iz srpske istorije. Uz snažnu medijsku kampanju uvozne organiazcije predstavljene su u misionarskoj ulozi, kao "borci za ljudska prava i slobode". Ubrzo su se u praksi ispoljili, uz časne izuzetke, kao manipulativni faktori za produbljavanje krize, satanizaciju i kriminalizaciju zemlje.


Narudzbenica

KNjIGU prof. dr Smilje Avramov "Alternativni model svetske zajednice - civilno društvo i nevladine organizacije" možete naručiti kod izdavča "Nova Evropa i Evro Beograd" na tel. 344 66 18, 344 66 19, faks. 444 59 26 ili E-mail EVROŽeunet.yu po ceni 500,00 pouzećem ili po izlasku knjige iz štampe oko 1. jula 2005, u prostorijama izdavača.

Finansiranje sa strane

Piše: prof. dr Smilja Avramov
 
SPEKTAR organizacija koje deluju na teritoriji Srbije i Crne Gore, uključujući i Kosovo kao nerazdvojni deo Srbije, pod etiketom "nevladine", je krajnje heterogen, i nemoguće je izvršiti neku sistematizaciju, iz prostog razloga što, i po najširem tumačenju ove kategorije, najveći broj njih ne ulazi u krug nevladinih. Nije izostao ni povremeno tihi rat između pojedinih organizacija, najčešće oko finansijskih sredstava, koja pristižu iz inostranstva. Sve to nameće potrebu da se problem nevladinog sektora kod nas razmotri kroz prizmu osobenog stanja, do kojeg je došlo u procesu nasilnog razaranja države, ali i iz ugla promena u širim svetskim okvirima.

Istovremeno pojavom na političkoj sceni na stotine novih "nevladinih" organizacija, i više od 200 političkih partija, koje su pravno obuhvaćene jednim zakonskim tekstom, došlo je do preplitanja, pa i jedinstvenog delovanja ovih dveju kategorija. U mnogim zemljama zakoni dozvoljavaju da se političke stranke pojavljuju kao osnivači nevladinih organizacija i fondacija, ali je strogo utvrđen i razdvojen domen njihovog delovanja, a, naročito, finansijska kontrola. Nevladine organizacije mogu, pod zakonski precizno utvrđenim uslovima, da primaju donacije iz inostranstva, što je za političke stranke najstrože zabranjeno, i podleže sankcijama. Nevladinim organizacijama u svim zemljama Zapada zabranjeno je učešće u izbornim kampanjama. U Srbiji i Crnoj Gori situacija je upravo obrnuta. Ne predstavlja nikakvu tajnu da se većina novostvorenih nevladinih organizacija, ali i političkih partija, finansira iz inostranstva. Prema rečima Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora u Beogradu, "većina partija ima svoje nevladine organizacije, koje ih finansijski podržavaju. To se naročito odnosi na period pre promena u zemlji, ali su takvi odnosi i dalje prisutni". Pojedine političke stranke se, dakle, finansiraju iz inostranstva, ali posredstvom nevladinih organizacija, koje uz to uživaju poreske olakšice.

POSEBAN problem predstavlja kod nas konglomerat organizacija, registrovanih kao "nevladine", dok u drugim zemljama podležu pod različite pravne propise. Tu, pre svih, ulaze "Think-Thank" organizacije, o kojima je bilo reči ranije, a kojih samo u Beogradu ima desetak; između ostalih to su: "Evropski pokret u Srbiji", "Fondacija za mir i rešavanje kriza", "Komitet pravnika za ljudska prava", koja ima 13 ureda u Srbiji.

Kako to navodi vrsni poznavalac ove materije Diana Stoun, "Think-Thank" organizacije su "izdanak transnacionalne političke elite, koja na osoben način doprinosi globalnoj i regionalnoj vladavini". Snaga elite počiva u institucionalnom organizovanju. "Think-Thank" mobilišu najamne intelektualce - eksperte, prikupljaju podatke, kontrolišu izvršenje projekata koje finansira Svetska banka, i ohrabruje razmenu mišljenja u zatvorenim krugovima, između zvaničnih i privatnih lica, posebno rukovodećih ličnosti ili organizacija "prestižnih nevladinih foruma". Aktivisti "Think-Thank" predstavljaju neformalnu diplomatiju svetskih elitnih centara, zašta primaju i odgovarajuću platu. To nisu volontarističke organizacije, a ni neprofitabilne, jer angažuju intelektualce na slobodnom tržištu i plaćaju ih po tržišnim cenama. Konačno, profit se ne meri kroz lokalne budžete, nego uspeh piramidalno uključenih "Think-Thank" organizacija u "Global Think-Net", koji predstavlja skup najelitnijeg kruga "Tink-Thank" eksperata. Ona predstavlja stratešku alijansu, povezanu sa ključnim akterima centara moći, koji na bazi naučnih analiza utvrđuju naredne korake u ostvarenju svojih ciljeva. Transnacionalna zajednica "Think-Thank" eksperata pojavljuje se i kao posrednik i broker, kao neformalna diplomatija između sukobljenih strana, budući da se predstavlja kao neutralni faktor. Put do vrha "Think-Thank" je dug i trnovit. Daleko najveći broj ostaju samo sitni pioni, koji se olako žrtvuju u velikoj igri.

VEOMA osoben profil ima Krizna grupa, osnovana 1995, koja aktivno deluje na ovim našim prostorima, ali ni ona ne predstavlja nevladinu organizaciju. Nju čine ličnosti personalno povezane preko ekskluzivnih tajnih i polutajnih organizacija, kao što je Bildelberg grupa ili Trilateralna komisija. Kao što je zapisano u aktu o osnivanju, uloga Krizne grupe nije "prosto sprečavanje konflikata, nego njihovo rešavanje... diplomatskim i političkim kanalima, pravnim, finansijskim i ekonomskim, konačno, i vojnim". Funcionalno Krizna grupa predstavlja transnacionalnu organizaciju, koja se oslanja na moć SAD i vojnu alijansu NATO. Finansirana je sa 40% od strane vlada, 50% od strane velikih fondacija, a 10% od pojedinačnih donatora. U prikupljanju informacija Krizna grupa oslanja se na odabrane nevladine organizacije, u analitičkim procenama na "Think-Thank" organizacije, i vrhunske stručnjake u datoj oblasti. U izvrođenju konkretnih zadataka koristi "dobre" vlade, ali po potrebi i opoziciju, vojne krugove i paravojne. Sve zavisi od spremnosti legitimne vlasti u državi da se bezuslovno povinuje zahtevima. Treba naglasiti da sama Krizna grupa nema moć samostalnog odlučivanja. Konačnu reč imaju centri moći koji stoje iza Krizne grupe. Kako je to istakao izvršni predsednik ove grupe Evans (Gareth Evnas), u svom izveštaju za 2003, Krizni grupa je "ključni igrač u međunarodnoj političkoj debati", kroz analizu date krize i dubinskog istraživanja situacije u pojedinim zemljama.

Pokret "Otpor"

U JEDNOM trenutku nestala je sa političke scena "Studentska incijativa", a umesto nje se pojavio pokret "Otpor", koji je u rekordnom roku oformio svoju mrežu širom Srbije u 20 gradova, sa izrazito političkim ciljevima. Razdvojeni su operativni, dnevno-politički od dugoročnih ciljeva, usmerenih ka fundamentalnim promenama. U kratkoročne ciljeve ulazi, pre svega, saradnja sa Tribunalom u Hagu i privatizacija, a dugoročno članstvo Srbije i Crne Gore u NATO.

Pokret je nastojao da prodre u sve društvene slojeve, ali u tome nije uspeo. Veliki broj studenata i profesora se distancirao od samog osnivanja. Nekolicina intelektualaca poneli su bedževe, a zatim se povukli iz cele akcije. Pokret je crpio svoju snagu, manjim delom, iz oslonca na studente i profesore univerziteta, a većim delom oslanjao se na đake i profesore srednjih škola. U prvoj fazi "Otpor" je usredsredio svoje snage na mobilizaciju, kroz organizovanje tribina, štampanje letaka i postera, kojima je najavljivao akcije. Uspostavio je tesne veze sa domaćim medijima, a od inostranih sa Si-En-Enom i radiom "Slobodna Evropa". Jedna od glavnih aktivnosti bila je podizanje tenzija u masama, pre donošenja značajnih odluka državnih organa.

(KRAJ)