Tukao me je moj veliki ratni drug :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Tukao me je moj veliki ratni drug

Udarac je bio jak, nogom u kičmu. Pala sam na pod. Vezali su mi ruke iza leđa i obesili o neki veliki ekser, tako da mi je glava visila nadole. Posle mnogih udaraca, osetila sam da neko mokri nad mojom glavom. Urin se mešao sa krvlju i ulazio mi je u nos i usta. Tukao me je udbaš, moj veliki ratni drug. Prisiljavao me da priznam da je istina nešto o čemu nisam znala ništa.

U zatvoru u Kotoru našla sam se te 1948. godine, jer je za Tita i njegove satelite Amerikanac bio bog. A mi, i kada smo pušteni sa Golog otoka, hrlili smo za Rusiju. Ljubili smo tlo te zemlje zbog koje smo stradali.

Ovo je deo priče Zlate Popović (85), jedne od preživelih zverskih mučenja na Golom otoku. Tamo je sprovedena u prvoj grupi od 306 žena, među kojima je bila i njena sestra. Kasnije je kroz ovaj kazamat prošlo 12.000 žena, od ukupno 65.000 zatočenika Informbiroa (Informacioni biro komunističkih zemalja).

Tukli su je i đaci

Robijala je četiri godine i dva meseca u istom zatvoru u kojem je njen rođeni brat ostavio kosti. Sve to je epilog sastanka Komiteta u Beranama. Tamo je radila kao upravnica Doma za nezbrinutu decu, i partijski rukovodilac, nakon okončanog rata u kojem je učestvovala od prvog dana i iz kojeg je izašla kao oficir i komandant čete XIII udarne brigade. Od osmoro braće i sestara njih šestoro je učestvovalo u ratu. Brat je poginuo u borbi, a ona je ranjena u prvim borbenim redovima. Šef Udbe, njen ratni drug, do kojeg je sedela na sastanku Komiteta u Beranama 1949. godine, to nije uzimao u obzir.

Diskutovali su o Rusiji, Staljinu i Americi. Rekla je samo: „Po svoj prilici, utopili smo se u američke vode.“ Kada je izašla, sačekala ju je Udba. Rekli su: „Uhapšena si“, i sproveli je pravo na Cetinje u tamnicu, zatim u Kotor, u bivši zloglasni austrijski zatvor bez prozora. Odmah su je propustili kroz šake. I to je najavilo svakodnevnu torturu koja će trajati sledeće četiri godine.

- Već na Cetinju su me tukli đaci mog oca i strica, koji su bili učitelji. Tukli su me moji prvi saborci. Ali nisu tukli samo mene. Tukli su sve živo, motkama, udarali nam glave o zid... Krv je lila od tog dana svakodnevno. Gazili su nas, udarali. Onda su nas prebacili u Požerevac, u Zabelu. Tu smo posle tri meseca prvi put jeli. Sproveli su nas u sobu s čijeg plafona je neprestano lila voda na nas.

Njih 306 žena bilo je od marta do decembra 1949. u Zabeli, kada su ih poslali na Goli otok. S njom je bila i njena sestra. Brat je već bio na otoku. Bile su prve žene zatočenice Golog otoka.

Sestre u tamnici

- Prethodno su doveli grupu žena takođe informbirovaca (logoraši koji su odmah promenili mišljenje tukli su one koji ssdolaze dok ne revidiraju stavove, a bilo je i onih tvrdih koji godinama nisu hteli da revidiraju uprkos torturi). Dočekale su nas na obali sa motkama. Tukle su nas besomučno. Udarale po celom telu. Krv je opet lila. Poslaše nas do mora da se operemo. Uzmem kamen i pokušam da zatupim polomljene zube da me ne bi grebali, ali oni su počeli da ispadaju. Tada sam izgubila sve zube - kaže Zlata.

Dok je ona prolazila neviđenu torturu Golog otoka, njena cela rodbina bila je pod prismotrom. Sva njihova prava bila su izgubljena. Stvari oduzete. Nisu smeli da se školuju, ni da traže bolje zaposlenje.

Kada je konačno izašla iz zatvora, želela je osvetu. Imala je pištolj. Tražila ih je redom. Prvi je bio islednik koji ju je prebijao u Kotoru. Rečeno joj je da je taj čovek mrtav.

- To me je spaslo, inače bih ponovo bila u zatvoru - kaže Zlata.

Sada zna da joj ta osveta ne bi ništa značila. I čeka najavljenu rehabilitaciju, zakon koji bi se odnosio na proganjane i osuđivane zbog političkih ili ideoloških razloga od 6. aprila 1941. godine sve do danas. Vlada je predlog zakona o rehabilitaciji usvojila, a ukoliko prođe kroz skupštinsku proceduru, biće stvorene zakonske osnove za ispravljanje nepravde. Zakonom će u tom slučaju biti obuhvaćen i veliki broj ljudi streljan od strane bilo četničkih, bilo partizanskih snaga, bez ikakvog suđenja ili uz provizorno suđenje, ali i svi oni koji su se opredelili za Staljina 1948. godine i bez suđenja, administrativnom odlukom osuđeni na neodređene vremenske kazne i poslati na Goli otok.

Povratak časti

Ukoliko Skupština usvoji zakon o rehabilitaciji, svaki pojedinac bi mogao da podnese zahtev za rehabilitaciju za određenu osobu, jer mnogi koji su stradali više nemaju rođaka ni naslednika. Zahtev bi se podnosio ¸Po donošenju zakona, oštećeni će moći da povrate svoju građansku čast, ali i u tom slučaju do materijalnog obeštećenja i povraćaja konfiskovane imovine neće doći do usvajanja zakona o povraćaju imovine, koji jedino Srbija u okruženju nema.

- Čekamo na rehabilitaciju duže od 50 godina, a i sada ako zakon bude usvojen time pravda neće biti izmirena. Tortura i progon trajali su sve do smrti Josipa Broza, a značilo bi nam da se sa nas skine oznaka izdajnika - kaže tim povodom Mojsije Milačić, predsednik Udruženja „Goli otok“.

Izvor: Blic \ Tanja Nikolić Đaković