Dva i po sata putovanja vršačkim „Putem vina” dovoljna su da se zaboravi gradska vreva, da se potisnu svi problemi, da se čovek jednostavno prepusti raznolikoj prirodi i uživa u pripovedanju vinogradarske istorije podno Vršačkog gorja.



„Put vina” je jedan od najaktuelnijih turističkih proizvoda Vršca - kaže Tatjana Palkovač, direktorka Turističke organizacije opštine Vršac.

Krenuvši prema Gudurici, selu udaljenom 15 kilometara severoistočno od Vršca, na izlazu iz Vršca, sa desne strane puta, niz obronke Lisičje glave, spuštaju se uredno „podšišani” mladi vinogradi. Sa leve strane pukla ravnica. Zatim se ulazi u potez „Majdan“, gde je, po rečima stručnjaka, najbolja zemlja za vinovu lozu. Zatravljene parcele su novi vid uzgoja grožđa koji nosi manji prinos, ali je dobijeni kvalitet nemerljivo bolji.

- Zatim se, iz ravnice, ulazi u pravo planinsko selo, Malo Središte. Iznad sela uzdižu se skoro izgrađeni muški pravoslavni manastir i letnjikovac Vladike Banatskog. Tu počinje i priča o Velikom Središtu, tačnije dvorcu Lazarevića i o smehu, zabavi, uživanju, ali i o suzama i tuzi nekadašnjih veleposednika, proizvođača i trgovaca vinom - kaže Palkovač. Naime, Lazarević je nepregledne vinograde i pomenuti dvorac izgubio na konjskim trkama i klađenju, tokom beskrajnih i prebogatih zabava u vinogradarskim kućama, na koje su dolazile zvanice iz cele Evrope.

Milutin Tine Stojšić, vlasnik vinskog podruma „Selekta“, kaže da su nazivi parcela u guduričkom kraju „Tec“, „Kvantovi“, „Đurković“, „Palcburg“, „Hervis“, „Švajc“, istorija vinogradarstva u malom.

- Uzgajanje vinove loze na ovim prostorima pominje se još u doba Rimljana i Dačana. Sačuvani pisani podaci iz modernijih vremena kazuju da se vršačko vino pilo na svim evropskim dvorovima i da je plaćano suvim zlatom. Konkretno, godine 1494. prodato je dvoru ugarskog kralja Ladislava drugog. U zapisima turskog putopisca Evlije Čelebije piše da su padine vršačkog brega zasađene vinovom lozom koja daje slatko i ukusno grožđe, a na topografskim kartama, iz 18. i 19. veka, vinogradi su ucrtani do same Kule. Vinova loza je i u amblemu Vršca usvojenog davne 1804. godine, niz detalja na fasadama starih vršačkih kuća ima motiv grožđa, a veliki slikar Paja Jovanović u svom „Triptihonu“ centralno mesto je dao berbi. Takođe, sačuvan je podatak da je rekordna berba grožđa zabeležena 1875. godine, kada je proizvedeno milion akova vina. U to vreme vršačko vinogorje je sa 17.000 jutara bilo najveće u Ugarskoj, a po nekima i u Evropi - kaže Stojšić.



I procvat grada vezuje se za 18. vek i za vinogradarstvo, kaže Bojan Mandić, član Opštinskog veća zadužen za privredu.

- Tada su Vršac naseljavali bankari, trgovci, zanatlije iz cele Evrope. Kažu da Vršac tada nije imao dovoljno žita za hleb, a da je vina bilo i za izvoz. Poznatu zgradu „Helvecija“ u to vreme sagradio je jedan Švajcarac koji je sav svoj kapital uložio u vinogradarstvo. Međutim, tužno poglavlje vršačkog vinogradarstva desilo se 1880. godine kada je filoksera uništila sve postojeće zasade - naglašava Mandić.

Dalji put vodi do Gudurice, čija patina, izgled kuća, sklop ulica, mentalitet meštana, jednostavno ne pripadaju današnjem vremenu. Naseljava je više od 18 nacija iako ima svega oko 1.500 stanovnika. Jovica Nedin, vlasnik podruma koji se naziva po porodičnom prezimenu, kaže da su Guduricu naselili Nemci vinogradari iz Lotaringije i Mozelske doline oko 1719. godine, kada se srpsko stanovništvo povuklo bliže gradu.

- Otelo iz Gudurice služilo se na trpezi Franje Josifa, a crno vino spravljano od ove sorte, lekari su davali bolesnicima i za poboljšanje malokrvnosti. Kažu meštani, kako Bor leži na metalima, a Kikinda na nafti, tako Gudurica leži na vinu, o čemu govori i činjenica da u selu ne postoji kuća bez podruma za spravljanje i negovanje vina - kaže Nedin.

Najveći podrum pripada „Vršačkim vinogradima“ koji u ovom selu tokom cele godine upošljavaju skoro 90 odsto stanovništva. Srdan Milićev, direktor marketinga ove poznate kuće, kaže da u njemu odležavaju vrhunska vina.

- I to je jedna od važnih destinacija „Puta vina“ jer se posetioci degustirajući upoznaju sa kvalitetom vrhunskih vina, ali mogu i čuti da se nekada vino u vršačkom regionu pilo na sate i na metre. Poseban ugođaj je i to što vina degustiraju unutar velikog bureta, najvećeg vinskog na Balkanu, koje je osposobljeno specijalno za ove prilike - kaže Milićev.

Od Gudurice do granice sa Rumunijom nalaze se još tri destinacije, „Marićev breg“, „Beli breg“ i „Pužev breg“ na kojima se, kada grožđe sazri, obavezno i proba. Tu je vrhunac putovanja. Stojite u sredini i na koju god stranu da pogledate, oko vas su vinogradi. Nakon dva sata puta, ponovo se vraća u Guduricu gde se, dok se „šmek“ buradi širi podrumom, uz još jednu čašu vrhunskih vina, započinju nove priče. Utisci teško blede.

Više desetina hiljada gostiju

Nepreglednih 2.000 hektara, od čega je oko 1.700 vlasništvo „Vršačkih vinograda“, pružaju se sa obronaka Vršačkih planina, pa preko ravnice, u dva pravca. Duži vodi do granice sa Rumunijom, iza Gudurice, u kojem se čak 90 odsto stanovništva bavi vinogradarstvom. Kraći, novotrasirani krak, vodi do manastira Mesić i istoimenog sela, oko 10 kilometara jugoistočno od grada. Ovim trasama je dosad prošlo više desetina hiljada ljudi.

Izvor: B92

NIje samo Vrsac mesto koje se moze pohvaliti sa bogastvom vinograda.Tu je i selo Velika Hoca

Где: У Метохији, пет километара југоисточно од Ораховца. Из Пећи се долази преко Дечана и Тјаковице, из Призрена преко Велике Круше, из Приштине преко Липљана, Штимља и Суве Реке. Због познатих невеселих околности у јужној српској покрајини, до даљњег се препоручује долазак искључиво у организованим групама, уз обезбеђење од стране КРОК-а.

Повест: Готово сви археолошки налази и писана документа о Великој Хочи, једном од најстаријих српских места у Метохији, у вези су са производњом врхунских вина и лозоваче. Најстарији до данас сачувани писани помен места је у даровном писму Стефана Немање манастиру Хиландару 1198. Кроз ту дугу историју, најбољи српски винари у Хочи били су, пре свих, велики српски владари, као и елитна монашка братства.

По каснијем предању, данашње винограде у Великој Хочи засадио је свети краљ Стефан Дечански. Из овдашњих виница његовог сина Душана Силног вино је керамичким ви- новодом дугим 25 километара допремано до царских подрума у Сврчину и Рибнику!

Сорте: Просечна надморска висина од 400 метара, велики број сунчаних дана, јужна експозиција, упливи медитеранске климе кроз долину Дрима, одлични су услови за, пре свега, сортна црвена вина. Стога су се тако моћно примиле француске сорте пино ноар, гаме, мерло и каберне совињон.

Могућности: Некада је винарија „Орвин" из Ораховца била окосница винарства и извозила широм Европе. Последњи преостали баштиник те високе винске културе и традиције је братство Високих Дечана. У Великој Хочи, том селу са чак дванаест цркава, данас опкољеној српској енклави, прављење врхунских метохијских вина у манастирској виници је монашко послушање. Помажу и мештани. Чак и у постојећим мучним околностима, берба грожђа у Великој Хочи и прављење вина су задржали нешто дубоко, свечано, готово обредно. Снажан је доживљај у томе суделовати.

Залогај: Уз монашку трпезу пристаје чаша младог и лаког црвеног вина. Уз јагњетину, сушено месо, погачу и салату од поврћа, код широкогрудих домаћина у Великој Хочи, можете пробати неко старије и сериозније вино, на пример гаме или каберне совињон. (Не заборавите молитву пред обед.)

Смештај: У конацима Високих Дечана, на манастирском имању у Великој Хочи, у приватном смештају у селу. Плаћања нема, помоћ је добродошла.