Da je Rodoljub Čolaković, revolucionar i književnik, španski borac, učesnik Narodno oslobodilačkog rata (NOR), društveno-politički radnik i narodni heroj Titove Jugoslavije, pre 1983. kad je umro, ostvario svoju nameru i napisao knjigu “Kako je vlast kvarila komuniste”, u udžbenicima bi savremena istorija na ovim prostorima bila sasvim drugačije obrađena. A verovatno bi i društvo u Srbiji, koje se stalno povodilo za moralizovanjem pojedinih nemoralnih funkcionera, bilo bolje. To se najočiglednije može videti iz ispovesti našeg cenjenog istoričara, dr Venceslava Glišića, koji je tokom pola veka rada razgovarao sa mnogim važnim i značajnim “drugovima”.
Dr Glišić je u intervjuu za Reviju 92 objasnio kako se taj uzak krug ratnih i ideoloških saboraca, mrzeo između sebe, kako su jedni drugima podmetali izdajstva, otimali žene i funkcije, a, pošto je sredinom sedamdesetih euforija prošla, počeli da otkrivaju sav prljav veš, prebacijući loptu krivice jedan na drugoga.

Kao savesni i aktivan istoričar prikupljali ste od rane mladosti mnoga dokumenta iz raznih arhiva, i, u razgovoru sa čelnim ljudima Titove Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), pokušali da razotkrijete mnoge, dobro čuvane tajne. Kako ste uopšte došli na tu ideju i ko je prvi “drug” koji je pristao da odaje tajne torture nad četnicima, proterivanja ljudi na Goli otok, skidanja glava, otimanje funkcija i kasnije, molbi za rehabilitaciju.
- Prvi bliži kontakt, napravio sam sa Slobodanom Penezićem Krcunom, čuvenim narodnim herojem iz Užica, koji je u KPJ ušao 1939. Od kraja 1940. bio je član Pokrajinskog komiteta omladinske organizacije (SKOJ), a potom i šef Organa zaštite naroda (OZN) za Srbiju, dakle, službe državne bezbednosti koja je prethodila UDB-i. Jedan od najvećih uspeha Službe koju je vodio, bilo je hvatanje vođe četnika Draže Mihailovića.
- Kad sam ja upoznao Krcuna, 1953. bio sam siromašan i bolešljiv student istorije. Pokušao sam da zatražim pomoć od njega, po takozvanoj zavičajnoj vezi. Ali u to vreme Krcun je bio ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik srpske vlade i bilo je nezamislovo doći do njegovog kabineta. Saznao sam da živi u vili Milana Stojadinovića, predratnog premijera, na ulazu u Topčider, i rešio da probam i posetim ga kod kuće. Nije imao nikakvo obezbeđenjenje tako da sam slobodno zazvonio i primljen sam. Kasnije sam napokon stigao i do njegov kabineta i on mi je pomogao da kao dete poginulog ratnika, od Saveza boraca Srbije, dobijem stipendiju da završim fakultet. Ispostavilo se da sam poznavajući ga, kasnije sebi stvorio šansu i da se bavim do danas, najnerazjašnjenijim delovima srpske istorije. Nerazjašnjenim, ne zato što o tim periodima nisu sačuvana dokumenta i nema izjava svedoka, već zato što su se ona krila po arhivima raznih službi i institucija, da u javnost ne bi doprla gomila prljavih detalja i skandala komunista koji su želeli da se predstave kao moralni čistunci.

Šta ste saznavali tokom kasnijih susreta sa Krcunom?
- Mnogo toga. Posebno jer sam kasnije bio zadužen da pišem njegovu biografiju za poznatu Enciklopediju Jugoslavije, čiji je glavni urednik bio književnik Miroslav Krleža. Sećam se kako sam, bez obzira šta su u ono vreme drugi mislili o njemu, ja osećao veliku zahvalnost, pa sam u njegovoj biografiji napisao i da se Krcun 1941. godine istakao u obračunu s narodnim neprijateljima. Razlog za taj stav našao sam u njegovoj hrabrosti, pre svega tokom Drugog svetskog rata. Užičani su mi pričali kako se on, neposredno pred bombardovanje, u jednom triciklu vozio ulicama i vikao “narode beži”, a onda je, pošto su samrtni trenuci prošli, imao običaj da kod jednog druga, koji je bio kalfa, legne na tezgu u radnji, i kao neko dete željno slatkiša, a ne kao žustar i hrabar borac, kaže: “dajte mi neku bonbonu«. Međutim, ta rečenica, da se “istakao u obračunu sa kontrarevolucionarnim elementima”, Krcunu se nije dopala i tražio je od mene da je izbacim. Nije mu se dopadalo da sa takvim “repom” uđe u istorijske udžbenike i enciklopedije.

Zašto mu je taj vaš stav smetao, kad se Krcun zaista istakao u obračunu sa kontrarevolucionarnim elementima? Stideo se svoje prošlosti?
- Mislim da je Krcun, posle Drugog svetskog rata, kad je ušao u politiku i dogurao do mesta ministra i predsednika vlade Srbije, shvatio koliko je ranije bio izmanipulisan. On je vodio odeljenje za borbu protiv Pete kolone u Užičkom kraju, dakle borio se neprimetno i tajno da bi našao prikrivene neprijatelje Partije. Tokom, i posle Rata, hapsio je i saslušavao sve te izdajnike revolucije ili one koje su drugi iz osvete proglašavali za takve. Među njima je bio i Živojin Žika Pavlović, tehnički sekretar Centralnog komiteta (CK) KPJ, i pre nego što je Tito došao na čelo Partije. Kad ga je Tito smenio s funkcije 1937. Žika Pavlović, koji je do tada živeo u Parizu, vratio se u Beograd i zaposlio se u PRES birou vlade Kraljevine Jugoslavije. Tada je napisao knjigu “Bilans sovjetskog termidora”, u kojoj je osudio Staljinov komunistički teror i logore koje je gradio i u njima, zarad komunizma, pobio milione Rusa pre Drugog Svetskog rata. Mislim da se kasnije Krcun strašno pokajao jer je novembra 1941. u vreme kad je oslobođena prva teritorija na prostoru Jugoslavije, i stvorena takozvana čuvena Užička republika, učestvovao u hapšenju Žike Pavlovića.

Da li je Krcun osećao grižu savesti samo zbog streljanja Živojina Pavlovića ili mu se nije dopadala sva ta postrevolucionarna “borba”? Pričali ste s njim i o partizanskim naporima da istrebe četništvo? Šuškalo se da je pred smrt, u kafanama, kad se napije, govorio: “ruke su mi krvave?”
- Nisam imao prilike da s Krcunom sedim u kafanama. Razgovori koji smo vodili, uvek su se odvijali u njegovim kabinetima. Ali, sudeći prema njegovim rečima bio sam siguran da je Krcun shvatio kako je bio iskorišćen i zloupotrebljen, i da se duboko kajao. Ipak, mislim da je on uradio mnogo za ovu zemlju, posebno za užički kraj gde je izgradio infrastrukturu, inicirao profitabilnu fabriku Valjaonicu bakra... Sećam se kako se peo na poslednji sprat zgrade Komiteta Partije u Užicu, i komentarisao: “Gledam kako raste Trg partizana, kako se grad širi”.

Da li ste sa Krcunom razgovarali i o hapšenju generala Draže Mihailovića?
- Sa Krcunom nisam pričao o tome. Ali je on inicirao da “Politika” 1961. godine, na osnovu njegove priče, objavi “Kako je uhvaćen Draža Mihajlović”. Kasnije, posle Krcunove pogibije, Aleksandar Leka Ranković, (njegov saborac, veliki komunista, koji je vodio UDB-u Jugoslavije, odbačen od Partije i izolovan iz Titovog okruženja, sredinom šezdesetih), tokom jednog od mnogih razgovora, rekao mi je: “Način na koji je uhapšen Draža Mihailović bila je moja ideja, ne Krcunova. Ja sam predložio da nam Nikola Kalabić poznati četnički vojvoda, kada smo ga namamili u Beograd, oda gde se Draža krio po završetku Rata”.

Da li vam je Ranković ispričao i na koji je to način Krcun “slomio” Nikolu Kalabića? Mučili su ga?
- Ne, tada ga nisu mučili. Slomili su ga tako što su Krcun i Ranković sa Kalabićem, zajedno pojeli tri pileta i napili se vina. Kalabić je potom pristao da se Draži napravi klopka, a da njemu poštede život. Ranković mi je ispričao da su ga s nešto izmenjenim identitetom, kako se to sada kaže, poslali u Vojvodinu, ali se on tamo ponašao bahato, čudno, ofirao se. Bio je kabadahija, mogao je sve da ispriča.
- Ranković, koji je Kalabiću dao reč da će ga poštedeti strašnog komunističkog suda, prebacio ga je potom na drugi teren, ali ni tamo Kalabić nije prestajao da priča. Tad su morali da ga uklone.

Da li vam je neko pričao kako su likvidirali Kalabića? Novinar Milomir Marić je intervjuisao svih pet svedoka tog ubistva i ukrstio njihove priče. Svi su oni tvrdili isto - da su Kalabića doveli u jednu garsonjeru Uprave državne bezbednosti (UDB-e) u Kosovskoj ulici u Beogradu. Rekli su mu da će ga tu suočiti s Dražom Mihailovićem, ali su ga tu udavili.
- Nažalost, priču o ubistvu “zaštićenog” Kalabića, ja nisam uspeo da izvučem ni od Krcuna, ni od Rankovića. Baš kao što mi nije uspelo ni da kopiram dokumenta koja su o tome ostala u arhivu UDB-e. Najveći deo tog materjala već je bio pokraden. To sam shvatio jer sam u vreme dok sam pisao knjigu o četničkom pokretu u Beogradu, imao uvid u telegrame, kojima su agenti UDB-e svakog dana izveštavali Rankovića kako teče lociranje i postavljanje zamke za hapšenje Draže. Udbaši su se stacionirali u manastiru Dobrun, danas deo Republike Srpske. Tu su prikriveni tražili Dražu i odatle izveštavali Rankovića. Kasnije su ti telegrami prebačeni u arhivu UDB-e u Beogradu i kad sam ja hteo ponovo da ih iščitam pre desetak godina, njih više nije bilo. Neko je dokumenta verovatno izneo. Međutim, video sam da ih je iščitavao i bivši načelnik Službe državne bezbednosti (SDB) Dušan Stupar, koji je nedavno napisao knjigu o četničkom pokretu, za koju sam bio recenzent.

Ranković vam je još nešto poverio o hapšenju Draže Mihajlovića?
- Ranković mi je rekao i: “Mi smo mogli Dražu da likvidiramo, ali zbog Zapada, hteli smo ga živog, da mu javno sudimo. Jedno smo ga vreme čak i štitili da ga ne ubiju naša policija i vojne jedinice Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koje su čistile teren od svih neprijatelja. Pošto UDB-a u tom pogledu nije mogla da sarađuje sa KNOJ-em i policijom, trebao nam je Kalabić”.

Koji je vaš poslednji istorijski zapis o Krcunu? Niste poželeli da o njemu napišete knjigu?
- To je tek prava istorijska ilustracija. Poslednji zapis je njegova sahrana koju sam snimio foto aparatom. Na godišnjicu Krcunove smrti objavio sam nekrolog za “Komunist”, a nešto ranije pozvali su me u CK Saveza komunista Srbije (SKS), i tražili da o Krcunu napišem knjigu. Prikupio sam mnogo materijala. Po njihovoj sam želji, prvi deo knjige napisao kao Krcunovu biografiju, drugi je bio skup svih njegovih govora i treći deo su bili tekstovi koji su objavljivani o njemu. Komisija za istoriju CK, kojom je predsedavao general Vasa Smajević, odlučila je da knjiga ne može biti objavljena iako su meni, kad sam im pripretio tužbom, uredno platili honorar.
- Ostavio sam jedan primerak rukopisa te knjige i uoči desetogodišnjice pogibije Krcuna, sredinom sedamdesetih, predložio sam Savezu boraca Srbije i tadašnjem liberalnom republičkom rukovodstvu da se ona objavi. Organizovan je sastanak na kojem su bili funkcioneri Srbije i tri književnika, Oskar Davičo, Slavko Vukosavljević i Đoko Stojčić. Na sastanku je bio i Aleksandar Bakočević, tada potpredsednik Izvršnog veća Srbije, koji je predložio da knjigu treba objaviti, a da predgovor napiše lično Josip Broz Tito. Rekao sam mu da to ne bi bilo poželjno jer Tito nije poštovao Krcuna. Nije mu došao ni na sahranu. Taj je dan Tito proveo u društvu sa holivudskom zvezdom Kirkom Daglasom, na Brionima.

- U isto to vreme Mileta Ješić direktor Valjaonice bakra u Užicu dao je Muzeju ustanaka u tom gradu, dva miliona donacije i tako je završena cela finansijska konstrukcija da knjiga napokon izađe. Ali jednog dana pozvali su me u Savez boraca Srbije i Mirko Popović, Krcunov ratni drug i jedan od vodećih političara Srbije šezdesetih i sedamdesetih godina, rekao mi je: “Knjiga ne može da izađe jer Krcun nije istorijska ličnost”. Tako sam ja naplatio honorar i od Muzeja, ali knjiga ni tada nije izašla. Poslednji pokušaj bio je početkom osamdesetih godina. Posetio me je Boško Matić borac Druge proleterske, autor scenarija filma “Boško Buha”, koji je na osnovu mog rukopisa i drugih materijala, napisao knjigu o Krcunu.
- Ali vrhunac ironije bio je kad me je novinar Miloš Mišović pozvao da gostujem na TV Beograd. Tada su mi u polusatnoj emisiji, dali tri munata vremena da dokažem da je Krcun istorijska ličnost. Eto, tako je priča o Krcunu i njegovoj ulozi u jugoslovenskoj i srpskoj istoriji okončana kao neuspešna, i ja sam digao ruke. Ostavio sam da javnost sama prosudi da li je Krcun, kako je to napisao književnik Predrag Matvejević bio: “mlad, lep i krvolačan.” ili je, kako je rekao Dragoljub Jovanović, predsednik nekadašnje Narodne seljačke stranke, bio “i hleb i otrov”!

Imate li vi lični stav o tome zašto je Krcun, čak i posle tragične smrti, morao biti zaboravljen?
- Postoje glasine da je veliki gnev na sebe navukao kad se, kao predsednik srpske vlade i ujedno predsednik Savezne ustavne komisije iz 1963. godine, suprotstavio ideji da se SFR Jugoslavija dezintegriše. Krcun se trudio da se očuvaju veliki sistemi poput Železnice, Elektroprivrede i drugi. Ali se otvoreno borio i za srpske interese i pokrenuo je ubrzanu industrijalizaciju Srbije.

Krcun je imao i svoje stavove po pitanju večno aktuelnog kosovskog problema?
- Kao predsednik vlade Srbije, nije se slagao sa nizom zahteva da se Kosovo razvija isključivo sa parama koje su dolazile iz cele Jugoslavije, a posebno iz Srbije, a da niko ne polaže račune gde se te pare troše. Tražio je da se pošalje neka komisija koja će utvrditi ko i zašta troši toliko para, a Jovan Veselinov, tada predsednik CK SK Srbije, usprotivio se tome i na sednici Centralnog komiteta, Krcuna su počeli da napadaju zbog srpaskog nacionalizma. Kad sam ga ja pitao o tim detaljima, Krcun mi je rekao da se on samo šalio na račun drugih naroda, primera radi, govoreći Makedoncima da je granica tamo gde je Stepa Stepanović ratovao i zabo barjak, ili da će radije izgraditi crkvu u Vrnjačkoj Banji nego da daje pare preko Save i Dunava, a kad je osnivan Istorijski muzej Srbije, 1963. i kada je za njegovog direktora predložen pravnik Edib Hasanagić, Krcun je prokomentarisao: “Zar da nam Turčin bude direktor srpskog Muzeja?” Kad su ga kritikovali zbog toga, rekao je da je spreman da za te pošalice, snosi konsekvence.

Ali Jovan Veselinov je bio muž funkcuionerke Stanke Veselinov, u čijem je dosijeu bio snimak seksualnog čina. Tada se pričalo da je imala niz seksualnih afera sa mladim književnicima i umetnicima koji su preko nje dobijali stipendije, stanove, posao, pravili izložbe po svetu, a danas su najeminentnija imena naše kulture?
- Da. Veselinov je posle izbijanja te afere pao u politički zaborav. Književnik Veljko Petrović rekao mi je kasnije da je Veselinov ništak zato što je dozvolio da ruglu izvrgnu ženu koju je voleo i koja je pomagala umetnicima.

Krcun se o kosovskom pitanju izjašnjavao i na javnim političkim skupovima. Može li se iz nekog od njegovih govora naslutiti nacionalizam?
- Ranković mi je pričao kako ga je general Mile Milatović upozorio na to i da je on posebno obratio pažnju, ali da nije uspeo da ustanovi da je Krcun bio nacionalista. Milatović je inače u istoriju ušao kao general UDB-e koji je vodio istrage protiv Milana Nedića, predsednika kvinsliške vlade, početak istrage protiv Draže Mihailovića, Andrije Hebranga i Sretena Žujovića optuženih da su podržavali rezoluciju Informbiroa.

Ranković i Krcun su bili u dobrim odnosima sve vreme, do Krcunove tragedije?
- Ne. Ranković mi je priznao da su im odnosi malo zahladneli uoči saobraćajne nesreće 1964. u kojoj je Krcun poginuo. Ranković mu je pre toga samo rekao: “Eto Krcune, ti si Milatovića uzdigao do generala, a on te je sada cinkario”. Sugerisao mu je da ode u diplomatiju. Da se skloni. Ali, pričao mi je Ranković, Krcun je zbunjeno pitao: “o čemu se zapravo radi?”.
- Ranković mi je, inače, ispričao i kako je s Krcunom izuzetno sarađivao i da ga je simpatisao iako je čak dva puta bio u situaciji da zbog njegove nesmotrenosti strada. Prvi put kad su, on, Krcun i Petar Stambolić, kako je to definisao Ranković “ispitivali jednog tvrdog zatvorenika”. Naslutio sam da je mislio na mučenje Žike Pavlovića. Tada je Krcun mahao pištoljem koji je opalio, a metak je prozujao Rankoviću ispred čela. Drugi put samo što ga nije upucao u lovu. Metak je prošišao Rankoviću tik uz stomak.

Da li je Ranković, ili bilo ko drugi tokom razgovora sa vama, izrazio sumnju oko Krcunove pogibije novembra 1964. u selu Šopiću kod Lazarevca. Zvanično je tvrđeno da je to bila saobraćajna nesreća, ali i danas se veruje da je bila dobro osmišljena likvidacija?
- U to vreme niko od visokih političkih funkcionera nije izrazio sumnju u zvanični izveštaj. Poginuli su Krcun, funkcioner Svetolik Lazarević i vozač, a ja sam razgovarao sa dvoje preživelih. Sa Olgom Živković, tada sekretarom partijskog Komiteta u Užicu i Ljubom Mijatovićem, republičkim funkcionerom. Oboje su takođe tvrdili da je to bila saobraćajka, da su kola proklizala i da je to što su udarili u jedino drvo na toj deonici, puka slučajnost.

Ali, danas se u mnogim tekstovima o Krcunu može pročitati da su nemački i američki eksperti tražili da provere taj oldsmobili napunjen živom koji nije mogao da se prevrne, a da im jugoslovenske vlasti nisu dale kola na analizu. Da ih je UDB-a odmah posle udesa, odvezla u svoju garažu i uništila?
- Nijedan svedok kojeg sam ja intervjuisao nije to pominjao. Čak ni Ranković.

Kako ste vi uopšte “otvorili” Aleksandra Rankovića da vam se poveri?
- Početkom sedamdesetih godina, od Instituta za radnički pokret Srbije, u kojem sam bio saradnik, dobio sam zadatak da napišem knjigu o istoriji Partije u Srbiji od 1941. do 1945. Želeo sam da mi Ranković pomogne jer je mnogo toga znao, i, preko njegove žena Slavke, koju sam poznavao, uspeo sam da dođem do njega. Na početku je bio jako nepoverljiv, ali pošto sam doneo rukopis da ga zajedno detaljno iščitavamo, otvorio se. Dolazio sam im u posetu mnogo puta. Obično bih ga zaticao kako sedi na terasi u svojoj kući na Dedinju, u ulici Andreje Nikolića broj 5. Bojao se da ga ne prisluškuju. Držao bi četvorogodišnju unuku Anju na krilu, veliki vučjak sedeo mu je uz noge, a rukopis moje knjige bio je već pripremljen na stolu, kao da me čeka. Tako mi je polako poklanjao poverenje, mada imam utisak da je mnoga saznanja ipak poneo u grob.

Da li je Ranković ikada govorio o tome zašto su ga izopštili iz javnog života iako je bio i narodni heroj, i potpredsednik SFR Jugoslavije i potencijalni naslednik Tita?
- Uvek je isticao kako mu ništa nije jasno. Iznova je čitao svoje govore, analizirao ih, i u njima nikad nije nalazio razlog za progon koji je doživeo. Ali, dobro se sećam kako je 25. maja 1974. godine, kad sam došao, on već iščitao sve novine od tog jutra, i rezignirano mi pokazao da su sve one objavile pomen na veliku partizansku bitku, Desant na Drvar a da niujednoj od njih nije bilo pomenuto njegovo ime. Čak je i sa fotografija skinut njegov lik. Tešio sam ga. Rekao sam mu, “pa ti znaš kako se rukovodi danas, vidiš da nema ni Milovana Đilasa”. Tog trenutka, kao da je nešto u njemu puklo, i ispričao mi je do tada strogo čuvanu činjenicu o Titovom učešću u austrougarskoj vojsci. Tako sam imao čast da prvi put objavim priču o tome kako su Tito i Ranković, u oktobru 1941. kao partizani, zalutali krećući se od Krupnja prema Ljuboviji. Ispostavilo se da Tito ipak zna sve stazice po zabitima i izvukao ih je iz lavirinta. Ranković ga je u čudu pitao otkud to, a Tito mu je rekao da je u tom kraju ratovao protiv Srba. Ranković mu je tada unezvereno saopštio da srpski narod to nikada ne bi prihvatio i ne sme da sazna. I zaista, Ranković je tu tajnu i čuvao sve do tog trenutka.

Ranković vam je tada pričao i kako se Tito ponašao u vreme Desanta na Drvar, 25. maja 1944. kad je nemačka vojska pokušala da uništi Vrhovni štab narodno-oslobodilačke vojske (NOVJ)? Priča se da je tada Tito, u tim poslednjim trzajima Nemaca, hteo da se preda, da je čak obukao i maršalsku uniformu da u zarobljenički logor ne ode kao običan vojnik?
- Ranković mi je pričao da ih je napad na Drvar iznenadio jer su ga očekivali kasnije. U tim kritičnim trenucima, Ranković je bez odobrenja Tita, izašao iz pećine u kojoj se krio Vrhovni štab, i organizovao uspešnu odbranu od Nemaca. Zato su mnogi tvrdili da je pravi junak Desanta na Drvar Ranković, a ne Tito. Ranković mi je negirao glasine da je Tito hteo da se preda ali mi je napomenuo da je poslao Sretena Žujovića, člana Vrhovnog štaba, koji je Tita puškom isterao iz pećine.

Taj 25. maj slavio se kao Titov rođendan sve do njegove smrti, Ranković polako pada u zaborav, a ime Sretena Žujovića skoro da se nikada nije pojavilo u bilo kojoj istorijskoj enciklopediji SFR Jugoslavije?
- Žujović je inače bio iskusan ratnik, učestvovao je u Legiji stranaca tokom Prvog svetskog rata i tu priču o Titovom skrivanju u pećini ispričao je kasnije sandžačkim rukovodiocima. Oni su kasnije, 1948. godine, svedočili protiv Žujovića da je klevetao Tita, da se kukavički držao tokom Desanta. Navodeći da je Žujović rekao: “Tito je pobegao u Italiju, a ja sam ostao da se borim”.
- Žujović je proveo dve i po godine u zloglasnom zatvoru Glavnjača u Beogradu, u totalnoj izolaciji. Tada se pokajao. Napisao je izjavu da je bio na krivom putu. Onda je pušten na slobodu, vratili su ga u Partiju posle pada Rankovića i radio je do penzionisanja kao komercijalni direktor izdavačke kuće “Borba”. Umro je 1976. godine.

Rankovića su izopštili iz društvenog života jer je bilo najrealnije da nasledi Tita?
- Sam Ranković je smatrao da su u aferi protiv njega nastupili tadašnji srpski rukovodioci, Dušan Petrović Šane, Mijalko Todorović, Milentije Popović, Dobrivoje Radosavljević i Petar Stambolić. Ali Stambolić je demantovao svoje učešće u skidanju Rankovića s vlasti i rekao da su svi ostali pomenuti bili demokratsko krilo u okviru srpske Partije koji su za svog idejnog vođu smatrali Slovenca Edvarda Kardelja. To mi je Stambolić rekao tokom razgovora koje sam sa njim vodio od 1969. do 1999. godine.

Možda su Petar Stambolić i Edvard Kardelj bili ljubomorni na Rankovića?
- Svi su oni instiktivno osećali da se Tito oslanja na Rankovića. Kad god je bila bilo koja afera u Titovoj rezidenciji, Belom dvoru, on je zvao njega.
- Stambolić mi je tvrdio da su i o svim krupnim političkim hapšenjima odlučivali isključivo Tito i Ranković i da je u samo jednom slučaju umesto Tita odluku doneo Edvard Kardelj. Bilo je to krajem pedesetih, kad je Tito bio na putu u Aziji, a oni su uhapsili Milovana Đilasa, sekretara Centralnog komiteta KPJ, istaknutog naučnika i književnika. Kardelj je u saveznoj Skupštini sazvao grupu rukovodioca i saopštio da obaveste Tita da Đilasa treba uhapsiti.
- Ranković je poslednji put učestvovao u rešavanju afere oko komandanta garde, generala Milana Žeželja. A otkad je postao potpredsednik SFRJ, stalno je odbijao da se meša u afere na Dvoru.

Ime Petra Stambolića vezivano je i za torturu nad već pomenutim Živojinom Žikom Pavlovićem. Koliko, po vašem mišljenju u tome ima istine?
- U listu “Republika”, 2001. godine objavljen je tekst u kome se tvrdilo da je u istražnom postupku protiv pomenutog Žike Pavlovića, učestvovao i Petar Stambolić. Pisalo je da ga je on tukao volovskom “žilom” koja je jaka poput pendreka, i da mu je posle te strašne torture ukrao čizme i kaput. Stambolić je tada pozvao da mi kaže da on to nije uradio, to je zabeležio i u svom dnevniku, hteo je da napiše i demant ali je, rekao mi je, odustao zbog saveta Draže Markovića, da bi to bilo kontraproduktivno.

Ko je po vašim saznanjima najveći nemoralni profiter komunizma?
- Nesumnjivo je da je Tito najviše profitirao i to kroz kontakte sa ljudima. Manipulisao je rukovodiocima u svim republikama. Za svakog kandidata imao je i svog protivkandidata. Primera radi, u Srbiji se oslanjao na Rankovića protiv Žujovića, a kasnije na Miloša Minića protiv Stambolića.

Koliko su Petar Stambolić i ostali komunistički funkcioneri bili otvoreni prema vama? Da li su želeli da sva svoja saznanja, pred smrt, ostave istoriji?
- Ne. I Stambolić je kao i većina njih pričao samo do određenih granica. Kao da su svi veliki srpski komunisti odlučili da mnoge tajne ponesu u grob. I Krcun i Ranković, i Stambolić i Čolaković, i Žujović, i Blagoje Nešković, i još mnogi drugi. Najveći broj istorijskih činjenica koje oslikavaju okolnosti važnih događaja, mogao sam prikupiti ipak samo od sporednih igrača.

Šta je vaša najveća impresija kad je u pitanju etika jugoslovenskih komunista?
- Ništa me nije posebno iznenađivalo sem hipokrizije i nemorala i u oslobodilačkom pokretu i naročito posle Rata. Narodu su govorilu jedno, terali ih da rade, propagirali su skromnost i uzornost kao najveće vrline, a sami su živeli bahato, pojedini čak i razvratno. Ponašali su se nemoralno i beskrupulozno, počev od Tita, pa naniže.

DEDIJER
Dnevnici puni manipulacija
Pominjući istorijske improvizacije i nedoslednosti oko torture i likvidacije Žike Pavlovića, pominjete i Dnevnike Vladimira Dedijera?
- Predratni komunista Vladimir Dedijer, koji je kao novinar proveo Rat uz Vrhovni štab, bio je i glavni svedok događaja vrhuške narodno-oslobodilačkog pokreta. O tome je odmah posle rata objavio tri knjige svojih dnevnika. Kasnije je pisao biografije Tita. I dok je u prvoj biografiji izdatoj 1953. i prevedonoj na 39 jezika, veličao Tita, u dve knjige iz osamdesetih godina “Prilozi za biografiju Tita”, izdao je njegove mnoge negativne osobine. To je prvi pokušaj demistifikacije Tirovog života. Pošto je znao mnoge kompromitujuće podatke najviših Partijskih rukovodilaca, ucenjivao ih je, pa su mu oni omogućili da dođe do tajnih spisa i dokumenata iz arhiva koji nisu bili dostupni drugim istoričarima.
- Primera radi sećanja Spasenije Cane Babović, predratnog komuniste i predsednice Antifašističkog fronta žena Jugoslavije (AFŽJ), koja je meni kazivala 1976. godinu dana pre nego što je teško bolesna izvršila samoubistvo, snimao sam u prisustvu Petra Stambolića. Bilo je dogovoreno da ispunimo Caninu poslednju želju da se ta njena sećanja ne smeju koristiti pre 2000. godine. Ali je Stambolić to ipak dao Dedijeru da koristi prilikom pisanja priloga za onu kritikovanu Titovu biografiju. Kad sam pitao Stambolića zašto je to dao Dedijeru, on mi nije ništa odgovorio. Pretpostavljam da je to zato što je Dedijer, na molbu Stambolića, prećutao da napiše da je i Petar učestvovao u istrazi protiv pomenutog Žike Pavlovića. To mi je ispričao i sam Dedijer.

Vi ste kao izvrsni poznavalac prilika u Užicu, autor knjige “Užička republika”, pomagali Dedijeru u pisanju Titove biografije?
- Sećam se da sam Dedijeru, pomažući mu oko zapisivanja uspomena na borbe u Užičkom kraju, jedne večeri, dok smo se odmarali, pomenuo moj doživljaj iz detinjstva. Ispričao sam mu kako sam kao učenik drugog razreda osnovne bio tako opsednut partizanima da sam sve pesme koje su objavljivane po novinama o njihovoj borbi, znao napamet. I da mi je bilo strašno, kad su užički kraj u kojem sam rođen, opseli četnici i kvinslizi, pa sam sve to morao da spalim. Kao prijatelju sam mu objašnjavao šta je to na mene kao dete uticalo da se opredelim za partizanski pokret. Rekao sam mu i, da mi tada nismo znali ko je Tito i da smo tek 1943. godine, kad je objavljen javni plakat, saznali da je on vođa partizana. Kasnije, kad je Dedijer sa Dragošem Stefanovićem napisao Titovu biografiju za decu, dodao je i deo sa podnaslovom “Kako su mali Užačani videli Tita”. U njemu je istakao kako sam mu ja rekao da je Vođa 1941. godine bio u Užicu, da sam ga ja video izbliza na tribini za vreme proslave Oktobarske revolucije, i prepoznavši kad je izašao plakat, da sam rekao: “Evo Tita”. Posle toga sam ja koristio anegdotu kako sam pre Pinkija video Tita.
- Dedijer je umeo i da širi tračeve. Rekao mi je kako se Slavka, udala za Rankovića, a bila je zaljubljena u Peka Dapčevića, načelnika generalštaba JNA, oslobodioca Beograda.


KOMUNISTIČKA ORGIJANJA
Na jednu “drugaricu” 34 “druga”
Upućeni pričaju, doduše, čak i danas s nekom rezervom, da je većina Titovih visokih funkcioneri bila opsednuta seksom i međusobnim menjanjem žena. Da li vi imate ikakva konkretna saznanja o istorijskim činjenicima koje bi potkrepile ovu tvrdnju o nemoralu i brojnim seksualnim aferama koje su uticale na politiku i rad rukovodstva?
- Takvih je afera bilo mnogo, a većina se itekako odražavala na rad državnog rukovodstva. Jedan od najzinimljivijih primera bila je tragična životna epizoda generala Ljubodraga Đurića, generalnog sekretara Titovog kabineta, pa onda vlade FNRJ. On je sredinom osamdesetih došao kod mene kući, i zamolio me da budem recenzent njegovog rukopisa “Životne uspomene”. U rukopisu se libio da koristi prava imena, pa je primera radi, Petra Stambolića imenovao kao Niku Nikovića. Savetovao sam mu da se služi autentičnim podacima jer se radi o izuzetno velikoj istorijskoj ilustraciji koja štošta govori o komunizmu kao društvenom režimu. I posebno objašnjava dešavanja iz 1952. na Šestom kongresu Komunističke partije Jugoslavije, izuzetno važnom jer su na njemu raspravljane korenite državne i socijalne promene koje se moraju preduzeti.
- Mnogo kasnije je javnost saznala da je najupečatljiviji događaj bio vezan za Đurića, koji mi je, kad je došao po recenziju, ispričao sve. Sve je počelo kad su ga Tito i Ranković pozvali na razgovor i predočili mu da je brat njegove žene Slavke Morić, pristalica Infombiroa. Odgovorio je da ne zna, a na njihovo pitanje da li mu je važnija žena ili posao, rekao je posao i razveo se od nje. Nešto kasnije Đurić je od svojih saboraca i “drugova” tražio da mu nađu novu, neku “ispravnu” ženu.

“Ispravna žena” je u to vreme bio izraz za fiziološki nevinu, za poštenu i politički podobnu ili za ženu koju su pre toga proveravali drugi “drugovi, časni funkcioner”?
- Iz ove priče, ali i iz drugih iskustava, čini se da je “ispravna”, bila žena proverena od drugih “drugova”. U svakom slučaju, Đurić je na predlog Tita i Rankovića u drugi brak ušao sa Milkom Petrović, njegovom zemljakinjom koja je pre toga bila devojka Milinka Kušića. Ali, samo posle pet- šest meseci braka, Milka je rekla Đuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić. Na Šestom kongresu kojim je Stambolić predsedavao, Đurić se jedva suzdržavao da ne pukne. Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: “Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio i eto...”. Đuriću je tada pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u Partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene... To je uzburkalo atmosferu, i nekolicina, uglavnom onih koji su spavali sa suprugama svojih “drugova”, povikali su Đuriću da laže.
- Prvi je, ispričao mi je Đurić, uzviknuo “lažeš!” Mijalko Todorović s kojim je Mitra prevarila svog muža Milovana Đilasa. Ustali su potom i neki Bosanci s istim optužbama na račun svojih partijskih “drugova”...

Kasnije se pričalo da je Milka Petrović napisala spisak drugova s kojima je išla u krevet. Jedni tvrde da je na njemu bilo 34 imena, a drugi čak da ih ima 52?
- Ja mislim da su to ipak bila preterivanja i glasine.

Da li je to bio Kongres KPJ na kom je Tito rezignirano ustao i viknuo: “Van sa ovim luđakom”?
- To je bio strašan incident. Đurića su momentalno uhapsili,razrešili ga funkcije sekretara vlade, bio je dva- tri meseca u zatvoru, i posle radio kao učitelj u osnovnoj školi nekog malog sela u Sremu. Delimično je rehabilitovan kad je 1967. objavio “Ratni dnevnik”. Tad ga je Tito primio i rekao mu: “Nema više starih, dobrih drugova, kao što si bio ti”. Đurić je postavljen za direktora Službenog glasnika”, napisao je pomenute memoare, a onda je ubrzo, obolevši od raka, izvršio samoubistvo.

Pričali ste sa nekim od važnijih funkcionera o tom fenomenu slobodne ljubavi među komunistima?
- Najviše sa Aleksandrom Rankovićem. On mi je rekao kako je, kad je on postao sekretar Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Srbije, među studentima preovladavala naklonost ka slobodnoj ljubavi, prema učenju psihologa Vilhelma Rajha. Kad je Ranković pitao Milovana Đilasa šta se to dešava u redovima Partije na Univerzitetu u Beogradu, ovaj mu je odgovorio “eto tako, sve na gomili”.

Je li Ranković odobravao to orgijanje među predratnim članstvom komunističke partije?
- Ranković i Đilas su bili zagovornici asketskog načina života za vreme Drugog svetskog rata. Tu slobodnu ljubav nisu tolerisali u partizanskim pokretima, i tokom rata su većina komunista bili zatočnici gotovo monaškog života. Svaki član Partije, mogao je da ima samo jednu “drugaricu”, i da njeno ime prijavi Partiji.

Rankoviću ipak nije uspelo da dekret o asketizmu i monogamiji zadrži i u posleratnoj Jugoslaviji?
- Nažalost. Pričao mi je da upravo zbog takvog ponašanja nije voleo Petra Stambolića. Bio je prinuđen da formira i komisiju za utvrđivanje nemorala u kojoj su bili Spasenija Cana Babović i Krcun. Jedan od prvih slučajava kojim se Komisija bavila bio je pomenuti slučaj Stambolića i Milke, Đurićeve žene. Raspitivao sam se o njemu i kod Stambolića ali on mi je samo rekao: “Pa Komisija je utvrdila da ja nisam”. Ipak nikada nije zaboravio tu aferu i potvrdio je Krcunovu slutnju poverenu Rankoviću: “Taj ti vlah, (mislio je na Petra Stambolića) to nikada neće zaboraviti”.

Znači li to da netrpeljivost između Rankovića i Stambolića postoji od zasedanja Komisije za neverstva?
- Činjenica je da je Stambolić padom Rankovića preuzeo vlast u Srbiji i da je vladao više od 20 godina pod nadzorom Tita. Tu sam tvrdnju objavio i u časopisu “Istorija 20 veka”, dok je Stambolić bio živ.

Pominje se u javnosti i neka seks afera sa Dražom Markovićem u glavnoj ulozi?
- Ratna priča Momčilovog brata, poznatog Dragoslava Draže Markovića, čija je poslednja funkcija bila predsednik predsedništva SKJ, desila se 1942. u selu Granice kod Mladenovca. Četnici su u seoskoj školi opkolili partijsko rukovodstvo Kosmaja koje su vodili Andrija Habuš, Draža i Kika Damjanović. Andrija i Kika zadužili su Dražu da baci bombu među četnike koji su ih opkolili, on to nije uradio ali su se oni ipak u toku noći probili iz škole. Pošto su svi preživeli, organizovali su partijsko suđenje zbog Dražinog kukavičluka. Draža se branio, da se nije samo on uplašio već i Kika, i da je rekla: “Andro voljeni, šta ćemo sad”. Draža i njegov brat poslali su kasnije Andriju u zapadnu Srbiju gde su ga ubili četnici, a Draža se posle rata oženio Kikom.
- Kad sam razgovarao sa Canom Babović, pitao sam je zašto Milan Mijalković Čiča iz Jagodine, instruktor Pokrajinskog komiteta KP Srbije, nije prisustvovao Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ 1940. u Zagrebu. Ispostavilo se da je bio partijski kažnjen pošto je istovremeno živeo sa Canom Babović i sa majkom Ljubinke Milosavljević sekretara PK SKOJ-a u Srbiji. Posle mi je Stambolić ispričao da je Čiča inače imao običaj da muža pošalje na partijski zadatak, a da ostane sa njegovom ženom.

DAVORJANKA
Tito je maltretirao ona ga varala
Tito nije otimao žene svojih “drugova”. On je voleo samo istaknute javne radnice?
- Jednom prilikom prigovorio sam Milovanu Đilasu da su Ranković i on kritikovali sve “drugove” koji su imali ljubavne veze, a da glavnom nisu smeli. Đilas mi je tada rekao da je Tito imao samo jednu. Sreten Žujović mi je međutim, pričao kako se velika, ratna i posleratna, ljubav Josipa Broza, Davorjanka Paunović njemu žalila da želi da pobegne od Tita. Pričala mu je: “Vi ne znate šta on meni radi”.
- U to se inače vreme ona posvađala sa svima iz Titovog najbližeg okruženja. I sa Đilasom i sa Rankovićem. Poistovetila se, čini se, sa Titom i volela je da daje direktive, pa je izazivala odbojnost mnogih.
- Tito je Davorjanku, međutim, jako voleo, pa su i Đilas i Ranković morali da joj tolerišu mada, pričali su, ona posle rata nije bila ažurna, čak ni kao sekretarica. Tvrdili su da je više volela da zavodi muškarce nego da zakazuje sastanke.
- Akademik Bora Božović, čuveni Titov lekar do 1948. mi je pričao da je, pošto je Davorjanka 1946. godine umrla od tuberkuloze, Tito bio često nervozan. Bora mu je tada savetovao: “Oženite se Predsedniče”. On mu je odgovorio: “Kako da se oženim kad su na Dvoru sve muškarci”. Onda je pokrenuta akcija, ne zna se da li od Ivana Steve Krajačić, ministra unutrašnjih poslova u to vreme Hrvatske ili Rankovića, da se na Dvor dovede zgodna partizanka da igra ulogu domaćice. Pronašli su Jovanku Budisavljević koja je bila od Tita mlađa 32 godine.

Kad je Jovanka prestala da boravi i pojavljuje se samo kao duh na Titovom Dvoru?
- Za nju niko nije znao pa su se na Dvoru šalili da su je viđali samo noću, poput duhova u dvorcima, kad se sa svećom šunjala hodnicima. Prvi put u u javnosti Tito je Jovanku predstavio 1952. godine, prilikom posete ministra spoljnih poslova Velike Britanije, Entoni Idna. Leo Mates, Titov sekretar u to vreme, pričao mi je kasnije kako je Edvard Kardelj sve vreme mislio da je Jovanka do tog prijema bila strogo čuvana tajna. Ali, se ispostavilo da su za nju znale i kuvarice u britanskoj ambasadi, pošto je Leu još žena britanskog ambasadora rekla da se Tito oženio Jovankom. Kum im je s Titove strane, bio Aleksandar Ranković.


VERA MILETIĆ
Mira Marković dete izdajnika?
Jedna od najintrigantnijih ljubavnih partizanskih priča vezana je za majku Mire Marković, suprugu pokojnog predsednika Jugoslavije i Srbije, Slobodana Miloševića?
- Glavnu ulogu u toj priči ima Momčilo Marković, rođeni brat pomenutog Draže Markovića. On se kao član Pokrajinskog komiteta KPJ u Srbiji, u prvim godinama Rata, kao ilegalac krio po požarevačkim selima. Tamo se zbližio sa Verom Miletić, koja je bila član Okružnog komiteta KPJ za Požarevac. Sa njom je 1942. dobio ćerku Mirjanu Marković, poznatiju kao ženu Slobodana Miloševića.
- Nju nije priznao za svoje dete sve dok Mira nije napunila 14 godina. U međuvremenu se oženio Verom Dimitrijević sa kojom je imao tri ćerke i sina.

Sudbina Vere Miletić bila je tragična?
- U leto 1943. posle vojno-političkog savetovanja u Šumadiji, koje je vodio Blagoje Nešković, Vera je bila zapisničar. Nešković je posle toga odlučio da je povede u Beograd da vodi partijsku organizaciju glavnog grada. Sa tim se složio i Momčilo Marković. Pošto su u Beogradu poginuli ili pali u ruke kvinsliškoj Specijalnoj policiji, rukovodeći članovi Partije, Mirko Tomić, Janko Lisjak, Stanislav Sremčević i drugi, ideja Neškovića je bila da na čelo Komiteta postavi ženu koja nije iz Beograda i ne zna ljude. Ipak ona je za nešto više od mesec dana uspela da obnovi organizaciju i da se poveže sa postojećim komunistima u gradu. Nešković je za nju izgradio sklonište u stanu Miroslava i Olivere Parezanović, u Lastinoj ulici broj 9. Oni su istovremeno bili i kuriri PK Komunističke partije Srbije. Jednog dana, preciznije 3. oktobra 1943. u njihov stan je upala policija i uhapsila Parezanoviće. Vera je ostala u svom skloništu pod zemljom. Sutradan kad je izašla uhapšena je i ona, jer je policija ostavila agenta u stanu. Vera je u zatvoru, pod batinama morala da prizna sastav beogradske partijske organizacije. Odala je i imena ljudi koji su radili za Partiju kod Nemaca i kvislinga.
- Sprovedena je u koncentracioni logor Banjica. Posle godinu dana je streljana u Jajincima, 7. septembra 1944. Ali, Partija je međuvremenu proglasila izdajnikom.

Da li je Mira Marković znala da joj je majka žigosana kao izdajnik komunista
- Mira je rasla kod Verinih roditelja u Požarevcu. I kako mi je rekao Draža Marković, tek je sa 14 godina saznala da joj je majka izdajnik, a ne heroj. Istovremeno je i Momčilo Marković priznao za ćerku. Njenu drugovi su primetili da se iznenada promenilo Mirino ponašanje u školi, a Draža mi je rekao da je ona zbog toga frustrirana žena, pod duplim teretom, em vanbračno dete, em dete izdajnika. Navodno je Mira kad je došla do važnih funkcija, pričala da je otkrila da su njenu majku proglasili za izdajnika Blagoje Nešković i Petar Stambolić.

Piše:Jasna Jojić

Lnk

Zanimljivo je ovo strasno kako bi se dobra istorijska serija mogla napraviti da bi je citav Balkan gledao

Само што наслов нема везе са темом.

spominje se u jednom dijelu vose kao kruna raznoraznih desavanja vjerovatno je toga bilo mnogo vise samo se malo ko bavio naravno ozbiljno takvim aspektom politike

ovaj tema je povod da u našem vreme , političke izazove još beštialnije rešimo...max to može kazati da što danas dešava se ništa novo nema u tome.
samo napred sa nasiljom...