Svi zaposleni u nekoj kompaniji ili timu se međusobno više ili manje razlikuju, a te razlike mogu biti kako one očigledne - godine starosti, rasa, etnička pripadnost, poreklo ili pol - tako i one suptilnije kao što su radno iskustvo, prihod, bračni status, religiozna uverenja, mesto stanovanja, roditeljski status, stil ponašanja.

Za razliku od onih prvih očiglednih razlika među zaposlenima, a na koje oni sami mogu relativno malo ili nimalo da utiču, u ovu drugu grupu razlika među zaposlenima svakako spadaju one na koje svako od nas može da utiče tokom svog života praveći izbore, piše “Blic.“

Savremene kompanije su često bazirane na stavu da je čovek prvenstveno racionalno biće, pa je u skladu sa tim i glavni zadatak svakog menadžera zapravo integracija racionalnog i emotivnog kod svakog zaposlenog, a u cilju postizanja dobrih rezultata. Ukoliko menadžeri neke kompanije upravljaju njom na isključivo racionalnoj osnovi, to je svakako znak da se u toj kompaniji nedovoljno brine o osećanjima, emocijama, potrebama i željama njenih zaposlenih.

Ponašanje pojedinca na poslu oblikuju i interni i eksterni faktori. Interni faktori uključuju stečene sposobnosti, motivaciju, percepciju, stavove, ličnost i usvojen sistem vrednosti pojedinca. Dok u eksterne faktore koji značajno utiču na ponašanje zaposlenih spadaju: sistem nagrađivanja koji je implementiran u kompaniji, politika organizacije, grupno ponašanje, stil rukovođenja koji uglavnom primenjuju menadžeri i slično.

Ljudi obično stvaraju pretpostavke o onima sa kojima rade, o svojim kolegama, podređenima, nadređenima, kao i o svima onima sa kojima provode vreme družeći se van posla.

Efektivni zaposleni shvataju šta utiče na njihovo ponašanje pre nego što reše da utiču na ponašanja svojih kolega. Individualno ponašanje zaposlenog u nekoj kompaniji je osnova uspeha te organizacije.

Odluke menadžmenta se vrlo često baziraju na predviđanjima koja mogu biti prilično neizvesna, jer se retko pri procesu odlučivanja raspolaže jasnim i izvesnim činjenicama, tako da se sam proces odlučivanja uglavnom svodi na lično prosuđivanje.

Ukoliko zaposleni podržavaju svoje nadređene u njihovim pre svega poslovnim odlukama, motivisani su jer veruju da njihovi nadređeni rade najbolje što mogu, veruju da se njihovi napori poštuju i nagrađuju, onda je verovatnije da će svi zaposleni stajati iza, ponekada čak i nepopularnih odluka menadžmenta i raditi na tome da se one realizuju. Dakle, suština upravljanja organizacionim ponašanjem jeste upravo traženje razloga zbog kojih će ljudi podržati organizaciju.

Ljudi su društvena bića i kada bi imali mogućnost izbora, većina bi odabrala da živi i radi u grupi. Svi mi većinu svog vremena provodimo u interakciji sa drugima.

Rođeni smo u nekoj porodici, živimo sa nekim, radimo u timovima, izlazimo i družimo se sa svojim prijateljima - i upravo zato jer svi mi zapravo bolje funkcionišemo kao deo nekakvog tima nego samostalno su mnogi kompanijski ciljevi koncipirani tako da mogu biti sa uspehom ostvareni samo zajedničkim radom i u saradnji sa kolegama.

Produktivnost ostvarena kroz timski rad čini razvoj timskih kompetencija jednim od najvažnijih aspekata profesionalnog razvoja.

Izvor: MTS-Mondo

Ovo je sve tacno. Ima smilsa ipak iskustvo i racija ne treba da dovedu jednog menadzera do pogresnih poteza, bez obzira na licno licno.......
Mene neki vide kao menazera ,samo steta sto nemam te ambicije. U cestom sam sukobu sa mojim sefom zbog toga. Uvek prica isto ; da on kada je bio u mojim godinama da je bio motivisan , da ja mogu vise i tako.......Da lupam glavu za sicu para vise , ma da
Imam ambiciju da zivim na planini sa stadom ovaca i nekim cobanimom , tako nesto......

Hehe, i ja isto. 

Negde gde nema ''civilizacije'', nema telefona, TV-a, interneta... U nekoj drvenoj kolibi, sa mnoštvom knjiga. Čak i bez struje.

Stvarno ću to da uradim kad jednog dana popizdim. 

Nedelju dana na takvom mestu i krenula bi da konstruises mini elektranu

Jest... vala...
Te ovce treba prvo nahraniti, pa skupiti im kaku, pa pustiti na ispasu, pa saterati sa pase, pa jagnjiti, pa sisati... i tako to...

Javiću vam kako mi ide. 

Podela treba da se napravi...

Posao je posao, prijateljstvo je prijateljstvo, slobodno vreme je slobodno vreme...

Sefovi treba da imaju interes firme i svoj licni interes u prvom planu...
Interes firme moze da se gleda na mnogo nacina... dugorocno ili kratkorocno planiranje, na primer moze imati dosta razlicite posledice kada je odluka u nekoj situaciji u pitanju...

Mozda je surovo, ali moje misljenje je da sef treba prvo da bude sef, pa onda covek i prijatelj, i da tu mek pristup moze da dovede do mnogo problema.

dokle god posao "ne trpi", apsolutno je nebitno hoce li podredjeni i pretpostavljani biti ljubavnici, neprijatelji ili nesto trece, a svakome u poslovnoj korespodenciji je licni interes na prvom mestu, jer da nije, ne bi postojala ni zainteresovanost za posao.

U takvim varijantama posao uvek trpi... pre ili kasnije, u manjoj ili vecoj meri...

Previse je mali broj veza koje skladno traju decenijama, gde se sve resava sporazumom i bez mnogo buke, gde nista ni na sekund ne trpi zbog problema...

A veza kao veza ne mora biti samo ljubavna... prijateljstvo, neprijateljstvo, srodstvo... sve kombinacije imaju svoje probleme...

idealizam je svakako nemoguc, sto nije zakon predposlovnog odnosa nego ljudi samih, ali profesionalizam je tu da zakrpi eventualne rupe