Milošević u vidovdanskom ogledalu


Ove godine* proslava Vidovdana bila je prilika da se obeleži i 20. godišnjica od Miloševićevog Gazimestana, to jest 20. godišnjica famoznog govora koji je on 28. juna 1989. godine održao na mestu Kosovske bitke, i da se vidovdanskoj proveri podvrgnu i bivši srpski lider i njegovi protivnici, koji su ga 2001. godine – opet na Vidovdan – predali Haškom tribunalu. Tako je pred „vidovdansko ogledalo“ Miloševića i one koji su ga poslali u Hag izveo urednik NIN-a Slobodan Reljić, u uvodniku koji je posvetio proslavi Vidovdana 2009. godine. Stavljajući se u ulogu vidovdanskog medijuma, onog koji tog dana može da vidi pravu istinu o Srbiji i Srbima, on je izneo kako navodno stvari uistinu stoje kad je reč o Miloševiću i njegovim protivnicima, a što će budućnost – koju je on na Vidovdan čudesno anticipirao – samo potvrditi. „Izvesno je“, piše Reljić, „da Slobodan Milošević neće biti crn i loš kao na slikama koje su namalali njegovi protivnici na mnogim stranama sveta. A oni? Tamni tonovi će padati na njihove portrete. Progoniti ‘malog proroka propasti’ teško da je ikoga proslavilo, bez obzira na to ko je progonjeni bio. Verovatno je da će neki od njih završiti ‘crnji’ i od samog Miloševića.“[5]

Na isti način, ali još jasnije, puna istina o Miloševiću ukazala se ovog Vidovdana i političkom analitičaru Đorđu Vukadinoviću. I on je navodno video da Milošević „nije zaslužio ovo vidovdansko poniženje“, i da u stvari „to i nije bilo toliko njegovo poniženje koliko onih koji su ga na taj datum i na takav način izručili njegovim – a bogme i našim neprijateljima“. I Vukadinoviću se nebo otvorilo da mu pokaže ono šta će doći, te je video da će „sramota“ onih koji su Miloševića poslali u Hag „bivati sve veća i veća“. Jer Milošević je 2001. godine, prema mišljenju ovog političkog analitičara, prošao onako kako bi pre 620 godina prošli i Miloš i Lazar, da su kojim slučajem – ovde je Vukadinović sebi dozvolio jednu „gorku šalu“ – Turci, posle Kosovske bitke, osnovali u Maloj Aziji sud kakav je danas onaj u Hagu. „Tu bi oni bili suđeni“, ređa Vukadinović, „za ‘agresiju’, ‘terorizam’, ‘kršenje običaja rata’, ‘prekomernu upotrebu sile’ i ‘genocidne namere’.“

Sve u svemu, slika današnjih Srba u vidovdanskom ogledalu – i to ne samo krivaca za Miloševićevu zlu sudbinu, nego i svih drugih – nije nimalo lepa. Mnogo je tu velikih i malih Brankovića, a najgore na toj slici je to što se vidi da Srbi danas za samo to ogledalo ne mare, odnosno da ne razumeju ono što im to ogledalo kazuje. „Mit o Kosovskom boju je svedočanstvo o nama“, piše etnolog Bojan Jovanović u članku objavljenom u NIN-u[7],„ali njegovu etičku suštinu samopožrtvovanja u vreme opštevažećeg egoizma sve manje razumemo“. Slično njemu, Slobodan Reljić, u istom broju NIN-a, u ovde već citiranom uvodniku, iznosi ocenu da Srbiji 2009. godine „Gazimestan nikad nije bio dalji“. Tu ocenu prihvata i njegov kolega Milorad Vučelić, urednik nedeljnika Pečat. On je na vidovdanskom skeneru ugledao sliku Srbije koja ne čini čast Obiliću, Miloševiću i drugim kosovskim junacima: „I tako Srbija nekako taljiga, nedostojna Vidovdana“, piše Vučelić. „Izgleda da niko i ne haje zbog reči Miloša Obilića: ‘Svako će na Vidovdan, na Kosovu ostaviti svoj trag, i kakav tog dana bude, takav će ostati dovijeka’.“[8]

Zato, sem retkih vidovitih Srba, koji su, uprkos svemu, sačuvali kosovsku veru pa time i sposobnost da na veliki praznik Kosovskog boja sve jasno vide i predvide, ostali moraju sačekati neko drugo vreme kad će na taj dan i oni progledati i svi jasno videti šta se to s Miloševićem dogodilo. „Biće to kad prođemo zlo doba“ – predviđa Reljić kako će se jednom u budućnosti slaviti Vidovdan – „godišnjica kad ćemo moći sve da sagledamo: da li su oni koji su ispratili Miloševića u istoriju umeli da delaju kao što su zamišljali onomad kad im se njegova vlast činila tako dalekom i tako – svemoćnom?“ Ovo Reljićevo iščekivanje drugog, novog vremena, vremena pune svetlosti, koje vidovdanska praznična prosvetljenja nagoveštavaju, a koje će tobože nastupiti kad prođe vreme u kojem živimo – kad prođe „zlo doba“, kako je Reljić, u skladu s apokaliptičkom tradicijom, to vreme nazvao – predstavlja jedan od sigurnih znakova da je ovde reč o diskursu koji političke događaje artikuliše u religijskom ključu.

_{autor: Ivan Colovic, izvor: Republika.co.rs}

*rec je o 2009-oj godini

I sta je svrha boldovanja reci Vidovdan u svim mogucim oblicima?

izgleda mu treba nešto boldovano

centralna rec teksta, pa sam je boldovao, u sustini - nema neku posebnu svrhu boldovanje
sta kazes za tekst?

Чињеница да дотични није обешен за прву бандеру потврђује да је у праву.Каква љига од човека.