Наши верни читаоци Слободан Љубојевић из Нове Вароши и Раде Прелић из села Мишевићи на Златару с великим ентузијазмом опредељују се за Специјални резерват природе „Увац”, односно кањон Увца као природно добро од изузетног значаја, који се налази у југозападној Србији у оквиру Старовлашко-рашке висоравни са минималном надморском висином од 760, а максималном од 1322 метра.

Централну морфолошку целину резервата, пише Љубојевић, представља кањонска долина реке Увац с долинама њених притока. Воде Увца дубоко су усекле корито у кречњачке стене и формирале сужене клисурасто-кањонске долине с високим стрмим кречњачким литицама. Посебна вредност су уклештени меандри чији ртови у околини села Лопиже имају релативну висину од 80 до 100 метара.

Долина реке Увац је делимично потопљена изградњом брана и формирањем три језера – Увачког, Златарског и Радоињског. Увачко језеро је дугачко 26, Златарско 27 а Радоињско 12 километара. Вода акумулационих језера која чини око 40 одсто територије резервата углавном се користи за потребе производње електричне енергије и водоснабдевања. Специјални резерват природе „Увац” је висококвалитетно извориште и представља природни ресурс од 500 милиона кубних метара воде за пиће.

У околини резервата су многобројни крашки облици: површи, увале, вртаче, окапине, пећине и јаме. Одликује их богатство пећинског накита таложеног из прокапних вода у виду сталактита, сталагмита, стубова, драперија, стакластих иглица...

Бистра вода наоко питомог Увца, пише и фотографијом из ваздуха документује Раде Прелић, кривуда завојима на свом 115 километара дугом путу од Пештери до лимске долине. Ток Увца више личи на лавиринт из кога нема излаза кроз камене зидове клисуре која је на појединим местима толико уска да се једва може проћи чамцем. Из гнезда свијених испод окапина и камених стреха, стотинак метара над водом, бојажљиво извирују главе белоглавих супова који су кањон Увца изабрали за једно од својих последњих станишта у овом делу Европе.

Специјални резерват природе „Увац”, наставља први читалац, станиште је за 104 врсте птица међу којима је најзначајнији белоглави суп – једна од две преостале врсте лешинара које се данас гнезде на подручју Србије. То је врста орла импозантне величине, распона крила и до три метра, чији лет су истраживали научници аеронаутичари и примењивали га при конструкцији летелица.

Његова улога у ланцу исхране у екосистему је јединствена и незаменљива – искључива храна су му угинуле животиње, чиме спречава ширење зараза и на тај начин чини „природну рециклажу“. Ова ретка врста након Другог светског рата је била пред потпуним изумирањем, али доследним спровођењем програма исхране (годишње се у „ресторан белоглавих супова у природи” изнесе преко 50 тона хране и кланичног отпада) и пре свега залагањем волонтера Фонда за заштиту птица грабљивица „Белоглави суп” из Нове Вароши бројност белоглавих супова се до данас повећала на 55 гнездећих парова, односно 300 јединки. Тако је колонија ове јединствене врсте птица постала највећа на Балкану и једна од већих у Европи.

Поред белоглавог супа, овде се могу видети и друге угрожене врсте птица као што су сури орао, орао рибар, бела кања, буљина, планински пузавац или велики ронац коме је ово једино гнездилиште. А своје станиште овде су нашли медвед, рис и видра, као и више врста ендемских слепих мишева и инсеката који се налазе на европској црвеној листи ретких и угрожених врста. Чисте воде водотока и акумулација станишта су 11 врста риба, а њихови поједини делови су и природна плодишта младице, поточне пастрмке, језерске пастрмке, клена, скобаља, поточне мрене...

Izvor: Politika