Svojevremeno sam se dopisivao sa sada vec pokojnim Vicom i on mi je poslao svoja secanja na svoje ucesce u aprilskom ratu. Ista secanja su objavljena i u Klasnom pismu kao i vazduhoplovnom glasniku iz Londona.

РАД 8. ВАЗДУХ0ПЛ0ВН0Г ПУКА У РАТУ 1941 . ГОДИНЕ
За време нашег краткотрајног рата када је много надмоћнији непријатељ, изненадно, са свих страна и са огромним бројем авиона нападао и пустошио нашу отаџбину, појединци застрашени, изгубљени и осећајући се немоћним, узвикивали су: "где су наши авиони, где је наше ваздухопловство!". Критика рада ваздухопловства за оно неколико дана рата,чуле су се и у заробљеништву па и доцније. Верујем да су ове критике долазиле из необавештености, те желим да са овим излагањем о раду само једног дела нашег ваздухопловства,укажем на рад и жртве тога дела за време оно неколико дана,а а случај са остали јединицама је био сличaн.

Одговор на питање "где су наши авиони", треба тражити пре свега у огромној разлици у ваздушним снагама између нас и непријатеља. Укупан број наших авиона прве линије,то јест модерних авиона,није достигао ни број 200,док број непријатељских авиона који су били употребљени против нас,а према подацима са којима се сада располаже, било је 1500. Додали се овом још и чивеница да је непријатељ услед необјављивања рате и мучког напада, успео одмах у првим часовима да уништи велики број авиона на нашим аеродромима "на легалу' те је на овај начин и онако мали број наших авиона, од којих само половина ловачких, морао је штитити целокупну дугачку државну гранииу.

И поред огромне разлике у снази и других напред поменутих чињеница,наше ваздухопловство дало је од: себе доста а ако се успех мери датим жртвама,онда и много.

На основу личних прибелешки изнећу рад 8.ваздухопловног пука, у чијем сам саставу био пилот 216, ескадриле; Вршилац дужности наставног официра у пуку; Заступник (болесног) ађутанта пука,а местимично и само у колико је у вези са овим пуком,изнећу и неке моменте рада 4.вазд.пука,из састава исте 2.вазд.бригаде а налазили се 4км јужно од нашег летилишта. Ради потпуности излагања изнећу и случај издаје и бегства капетана I класе Владимира Крена, пошто је ово бегство имало директног утицаја на рад пука иако поменути Крен није био у саставу пука.

8.базд.пук по сбоме наоружању и намени био је бомбардерски.
Састав пука: Штаб пука; две вазд.групе (68 х 69).свака од по две ескадриле и једне аеродромске чете (68. вазд.група: 215 и 216 ескадрила и 12 аеродромска чета; 69 вазд.група; 217 и 218 ескадрила и 13. аеродромска чета).
Наоружање: Авион Бленхајм. У моменту избијава рата свака ескадрила је имала по 5 авиона Бленхајм и по један авион Бреге. Брегеји су служили ескадрили за везу,као и за брза мања снабдевања. поред овога свака вазд.група имала је по један авион Капрони који је служио за основну обуку пилота на двомоторним машинама. Авиони Капрони нису били предвиђени за дејство, нити наоружани, пошто су били дотрајали. Укупан број авиона у пуку био је: 20 авиона Бленхајм, 2 Капрони и 4 Брегеа.

Авион Блемхајм је двомоторни са 3 члана посаде (пилот,извиђач-бомбардер и механичар-стрелац). Путна брзина 360 км на час; акциони радиус 1100 км. Носи 4 бомбе од по 100 кг. у трупу и 8 бомби од 12 кг. на носачу испод трупа. За самоодбрану имао је 2 2 митраљеза 7.7 мм, један пилотски учвршћен у кљуну авиона (нишани се авионом) и један на окретници за механичара-стрелца. Ови авиони су енглеског порекла а набављени су за наше ваздухопловство 1939 и 1940 године. Њихова израда је почела код нас у земљи (194О) али су наши авиони због непрецизне израде губили на брзини 50 км. При својој појави (у Енглеској) , ови авиони су били намењени за даљно извиђање а како су тада имали највећу брзину, сматрало се да им није потребно јако наоружање за самоодбрану. Како је међутим ова брзина премашена, код нас се покушало са њиховим наоружањем али ово није било изведено пре почетка рата.

Стални аеродром пука био је Загреб,заједно са 4.вазд. пуком (ловачки).
13. марта 1941 цео пук изашао је на помоћно летилиште "Топола"(између Бос. Градишке и Бања Луке); 4 км јужније у селу Александровац налазио се 4-вазд.пук; штаб 2. вазд.бригаде био је у Тополи.

По изласку на летилиште одмах су предузети радови на његово побољшање и проширење као и маскирање истога,што није ишло лако јер за сваку ситницу морало се тражити одобрење.
Због неизвесности ситуације пук је стално био у приправности. Строга приправност наизменично се мевала са приправношћу под оружјем, док коначно од 25.марта није настала непрекидна приправност под оружјем, пошто је на људство тешко падало, обзиром да се код ове приправности посада морала налазити, ако не већ у самом авиону који је био натоварен бомбама а мотори загрејани а оно поред авиона, обучени за лет.

Дани су пролазили у сталном уређењу и допунама мера безбедности на летилишту. Све је ишло у реду или је тако изгледало па тако даље и 4. април први весник рћавог свршетка.

Тога дана (4.4.1941) после подне, командант вазд. базе из Загреба јавио је команданту 8. вазд.пука да је вазд. капетан I класе Владимир Крен са авионом Потез полетео са аеродрома Загреб и није се више вратио. Постоји вероватноћа да је побегао. Пре полетава кап. Крен на крилу авиона једно писмо и предао га цивилном мајстору-механичару, који је тога дана био упућен на наше летелиште ради неких прегледа авиона. Молио је команданта пука да се одмах извиди је ли тај механичар стигао на летилиште, је ли донео писмо и за кога је било писмо.

Одмах је предузето трагање за поменутим мајстором-механичарем,који је већ био стигао. Признао је да је донео једно писмо од капетана Крена и исто предао адресанту, капетану I класе Ференчини Владимиру. У штаб пука је позват капетан Феречина, упитан за писмо, признао је да га је добио, за садржину писма каже  да је глупа и чуди се да је писмо на вега упућено пошто нема никакве какве везе са њим. По прочитању он га је поцепао и бацио поред авиона где је стајао кад је писмо примио.
 
И ако је већ био мрак, са лампама пронађено у парчиће поцепано писмо и донето у штаб пука, где су парчићи састављени и писмо прочитано. Садржај писма био је следећи: "По заповести вође нашег народа одлазим на аеродром Клагенфурт (Аустрија). Ти, Матија (Петровић кап.1 класе) , Ђура (Пихлер нар.водник и још неколико имена ваздухопловаца из других пукова,имена се не сећам) дођите одмах замном. Крен".

Подузета је одмах истрага по овом случају. Капетан Ференчина порицао је сваку везу ; капетан Матија (такође Хрват) био је службено изван летилишта и када се је вратио у јутро 6. априла, рат је већ био у току и свака истрага је обустављена. За друга лица поменута у писму а која нису била из нашег пука, извештена је њихова команда ради поступка.

6.април 1941. И поред тога што је штаб пука и обе вазд. групе имале своје радио станице и телефонску везу са Штабом Команде Ваздухопловства, за рат смо дознали преко емисионе радио станице Београд. Пошто је пук био у приправности под оружјем и потпуно спреман, то се чекало само наређење за дејство али ово није долазило. Ради јасноће овде морам да поменем да је пук још 2б. марта 1941 примио Стр. Пов. шифровани радиограм у коме се саопштава:  "Употреба пука једино и само по изричитом наређењу Команданта Ваздухопловства Војске". Дакле све раније инструкције отпадају.  Претпостављам да је ово наређење издато у вези са припремама за извршење Пуча 27. марта 41, где је Командант Ваздухопловства играо једну од главних улога. Оно наређење није повучено, па отуда и чекање за наређење из Штаба Ваздухопловства.*

Први радиограм примљен је око 10.0О часова. У истом се саопштава да су неки аеродроми бомбардовани, те се пуку наређује да промени летилиште. Како нашем пуку није било додељено резервно летилиште, то је пук остао на истом летилишту и предузео јопт боље маскирање. У близини није било летилишта способних за двомоторне авионе, па је упућен помоћник команданта пука са потребним љуством и стгравама у Прњавор да тамошве летилиште прошири.

Како наређеве за дејство пука ни даље није стизало, то командант пука, по сагласности команданта бригаде, упућује у 13 часова два авиона у извиђање дуж мађарске границе, па да продуже до Граца кроз Аустрију и бомбардују жељезничку станицу Грац. Обадва авиона извршила су задатак. Извештај о покрету непријатељских колона достављен је одмах Команданту IV армије а такође извештена је и Команда Ваздухопловства о овоме. Никакве непријатељске делатности није било овога дана против нашег летилишта.
7.април 1941  Као евентуални задатак (ако се од Команде Ваздухопловства не прими наређеве за дејство) предвиђен је за зору овога дана следећи задатак: Са 14 авиона у одељењима по два, бомбардовати комуникационе чворове у Аустрији (пригранична зона, детаља се не сећам). Како током ноћи није примљено никакво наређеље из Команде Ваздухопловства, то се у свануће приступило извршењу поменутог задатка. Због густих облака који су овог јут ра били нарочито на граничним планинама, изузев  једног оделења, сви су се вратили не извршивши задатак, али са извеготајем да их је наша артиљерија тукла на целом лету а нарочито у околини Загреба и ако су давали уговорен& прописне знакове. Једно оделење (вођа наш Божа Арсовић) успео  је да се пробије кроз облаке,на= ђе и бомбардује свој циљ, али одмах по извршеном бомбардовавупо= нова упада у облак,где пратиоц изгуби вођу те продужи право на север и дође дго Беча, где буде оштећен противавионеком артиљеријом и принудно  се сгаусти на аеродром Бечко Новоместо.  Посада а-виона је одмах  заробљена  (Овај податак сам сазнао у заробљеничком логору Оснабрик од рез. вазд.поручника Микалевец Ивана, који је био извиђач овог авиона). Посаду овог авиона сачињавали су: Пилот наред.водник Баралић Драгиша извиђач рез,.поручник Миклавец Иван и механичар-стрелац поднаредник Грдовић Велимир.

У 10.00 часова овог дана примљен је преко радио станице Загребачко аеродрома радиограм, који је упућен из штаба Команде Ваздухопловства у 00.05 часова следећег садржаја:  "7 зору бомбардујте аеродроме Печуј и Сегедин, одакле непријатељ врши бомбардовање Београда".

Ево прве очигледне саботаже,која ће нас скупо коштати, скупо у крви и материјалу. Радиограм је злонамерно задржан у Загребу пуних 10 часова, у ком међувремену, можда и непријатељ извештено намераваном нападу.

И ако  је наређено време за напад давно било прошло и ако је пук скоро са свим авионима истога јутра већ био на једном задатку, командант пука а у сагласности Команданта бригаде одлучуде обзиром на важност задатка, да задатак изврши одмах по пријему радиограма. Авиони КОЈИ су се вратили са  задатка још су се пунили бензином кад је командант пука позвао команданте група и командире ескадрила, да им изда нови, за многе и последљи задатак.

Немогући добити заштиту- пратњу ловачких авиона 4.  вазд. пука, пошто су имали по два изласка тога  јутра  (патролирање границе), одлучено  је да се пошаљу по два оделења, од по два авиона на сваки циљ,  с тим да бомбардовање, обзиром на јачину непријатеских ловаца, изврше из бришућег лета.  Полетање у 11.00 часова.




Остало ми је у живом сећању моменат одређивања посаде за овај задатак.  Сви хоће да иду на овај задатак и нико неће да од задатка изостане.  Узалуд беху примедбе команданата пука и команданата бригаде, да нема потребе да лете оба команданта група ида један треба да остане. Ни један није хтео попустити. Оба су на задатак одлетели и оба су при извршеву задатка погинули: У 11.00 часова полећу оделења на своје  задатке.  У 13.00 часова чека се на њихов повратак.  Тишина...  Најзад чује се из даљине приближавање једног авиона а недуго враћа се и други.  Шта је са осталима? "Тешко  је било,  причају они што су се вратили. Мој вођа оборен од артилеријде, моментално је изгорео на самом аеродрому" "Страшна је ватра била"  "Мог пратиоца је оборио ловац управо када смо прелетали границу враћајући се по извршеном задатку". "Не знам шта је било са њим. Одмах по извршеном бомбардовању окренуо сам СВОЈ авион напрад ,па и ако сам скоро по земљи ле тео, ловци су ме непрекидно пратили". Ето такви су били одговори. Шест авиона се није вратило. Један се је вратио тек сутрадан, пошто  се  принудно  спустио код Петроварадина.
Око  14.00 часова командир 215 ескадриле капетан I класе Јовичић Владимир, коме  је било наређено да са три преостала авиона његове  ескадриле пребаци се на друго летилиште, упућује  се сам, ваљда да би осветио пале другове, на исти овај  задатак, са сва три авиона. Од његове тројке вратио се само  један а он лично остао је на бојном пољу.

У току овога дана цео  пук  је  био уништен.  ЕЕО листе  палих:
  Мајор Доновић Лазар, пилот командант 68.вазд.групе; Мајор Тешић Добросав, пилот командант 68 вазд. Групе Капетан I класе Јовичић Владимир,  пилот командир 215 ескадрилее Капетан I класе  Војинсгв Сергије,  пилот командир    216 ескадриле
Капетан I класе Кобал- Рудолф, извиђач, командир 13 аеродрсшске  чете;
Поручник Лазаревић Радомир, пилот 215 ескадриле;
Поручник Кукић Петар, извиђач 215 ескадриле;
Поручник Поздер Андрија, извиђаћ 216 ескадриле;
Поручник Петровић Милутин, извиђач 218 ескадриле;
Поручник Панджа Иван, изЕиђач 216 ескадриле;
Поручник Јовановић Мирко, извиђач 215 ескадриле
Наредник Марковић Илија, механичар-стрелац 216 ескадриле;
Наредник Ферент Владимир, пилот 218 ескадриле;
Наредник Мицковић Илија, механичар-стрелац 216 ескадриле;
Наредник Губриковић Иван, механичар-стрелац 218 ескадриле;
Наредник Веселко Иван, механичар-стрелац 215 ескадриле;
Поднаредник Госковић Марко, механичар-стрелац 215 ескадриле;
Поднаредник Черне Драгољуб, механичар стрелац 218 ескадриле.
Губитци овога дана: палих 11 официра, 7  подофицира. Заробљених 1 официр и 2 подофицира. Авиона 7 уништено и 4 оштећено.

Због претрпљених великих губитака у току овога дана а нарочито губитака у старешинском особљу и у авионима, пук је још истог дана преформиран. Од целокупног пука, образована је  једна ескадрила. Од нелетачког особља образована је радна група и истог дана упућене једним делом на летшгиште код Првавора, ради убрзања уређења истог. Други део упућен је у дубину државе под командом нашег Боже Лазаревића) , где је имао да сачека даље наређење.
8. април 1941 .- Пук је добио наређење да ступи у везу са командантом Јадранске Дивизије ради садејства при нападу на Задар. Веза је одмах ухваћена (упућен официр за везу) али до садејства није дошло у току тога дана а ни доцније, пошто дивизија није успела да подиђе Задру.  Овога дана пук није активно дејствовао.
Око 13«00 часова летилиште пука било је нападнуто од непријатељских ловаца, спаљен један авион Бленхајм и један војник теже рањен.

У исто време било је нападнуто и летилиште 4. ловачког пука. Небо је било потпуно покривено облацима на висинм око 1000 ме=тара. Чула се хука мотора долазећи са истока и одједном из облака у вертикали изнад летилишта 4. вазд .пука, обрушавају се 32 непријатељска ловца, вођени, како се доцније сазнало, гониометром из трапистичког манастира у истом месту, где је и летилиште било. Немогући да открију летилиште 4. вазд. пука које је било идеално маскирано те изгледало на њиву покривену шашом. Непријатељски ловци се деле на два дела, један крстари на висини а други подељен на патроле напада колоне које се крећу Бања Лука-Бос. Градишка. Ловци Д.вазд.пука налазећи се поред својих авиона, спремни и ако, је сваки имао најмање два изласка тога дана, жењни борбе, за већину то ће бити прво ватрено крштење, решавају да узлете и приме борбу. Без обзира на правац ветра, сваки излази из свог заклона и узлеће. Осам их је на броју. Непријатељ их примећује и не дозвољава да се скупе. Лепо се види диригован напад од стране непријатеља. Део непријатељских ловаца који је крстарио на висини, дели се у патроле и свака патрола напада на по једног нашег ловца. Они непријатељски ловци који су нападали колоне на друму, скупљају се и заузимаду висину.

Настаје једно комешање у ваздуху праћено јаком хуком мотора и местимично клокотање митраљеза и топо ва. Један наш ловац изгледа да је оштећен или пилот рањен, покушава да слети на једну ниву али га непријатељска патрола прати у стопу и баш у моменту када пилот спушта стајни трап ради слетања, још један непријатељски рафал и наш ловац стрмоглави се на земљу. Капетан I класе Милојевић, пилот- ловац, командир ескадриле заврши храбро свој живот. Изнад самог летилишта 8. вазд. пука један наш ловац је упаљен, дим куља из репа авиона а затим види се и пилот да искочи из авиона али и он је у пламену. Ја сам са једним колима одмах пошао ка месту где сам очекивао да ће пилот да падне и тамо сам нашао наредника пилота- ловца Митића са опаљеним лицем и једном руком. У десној руци имао је пиштољ који се при његовом паду на земљу био зарио у земљу. Овај јунак и после губитка авиона, падајући кроз ваздух хтео је да продужи борбу са непријатељем. Још један наш ловац је био оштећен, пилот рањен, принудно се спустио изван летилишта. Три непријатељска ловца пала су поред реке Босне.

9 април 1941 . Примљено је наређење (упућено свим вазд. пуковима) да се бомбардју непријатељске колоне које напредују од Криве Паланке. Како је пук од раније имао наређење за садејство при нападу на Задар и очекивао позив за извршење то по новом захтеву није предузето ништа.

Током дана наше летилиште је било у два маха бомбардовано запаљивим и разорним бомбама али изузев оштећења једног авиона, других губитака није било. Да је летилиште сачувано и поред два напада има се захвалити лажном летилишту, које је било подигнуто на ливади недалеко од правог летилишта и на њему постављени два оштећена Брегеја и један Бленхајм, на које је непријатељ у два захвата изручио сву своју шаржу.

10. април 1941 . У току ноћи примљено је наређење да пук изврши бомбардовање моста на Морави код Ћуприје, па потом да слети на летилиште код Прељине. За извршење овог задатка одређен је капетан Матија Петровић са осталом конбинованом ескадрилом али до извршења задатка није дошло због саботаже, која се одиграла овако:

У зору,кад су паљени мотори ради поласка на задатак експлодирао је неки предмет испод једног авиона. Одмах је пронета вест, да је експлодирала бомба, јуче бачена од стране непријатеља и да је цело летелиште посуто таквим као и запаљивим бомбама и запаљивим листићима, те да је то велика опасност за полетање авиона. Ову (вероватно од њега лично створену верзију) одмах је искористио капетан Петровић и дошао у штаб пука да извести команданта, да посаде због поменуте околности не желе да полете а нарочито пре сванућа док се летилиште не испита. По изласку на лице места и извршеном увиђају, константовано је да је експлодирао упаљач бомбе, који је плански био постављен испред авиона, тако да при скидању грана са којима је авион био маскиран, исти ће експлодирати. Војник који је скидао маскирни материјал, погинуо је на лицу места. Посаде нису биле одбиле послушност за летење као што је то капетан Петровић известио, напротив, посаде су  бигле спремне за полетање и само чекале наређеве. У међувремену пала таква густа магла да се заиста на летилишту није могло видети ни на пар корака а уз то се није имало података да ли је магла само приземна или је и на висини.

Доцније кад се магла мало дигла (око 10.00 часова) било  је већ доцкан за бомбардоваље наређеног циља, па је издато наређење да се изврши само прелет на летелиште Бјешљина. Авиони су збот магле упућивани појединачно са великим размаком у полетању.

Када је четврти авион полеео, први је се већ вратио назад са извештајем да је летилиште у Бјељини нападнуто од непријатеља, упаљено и још је под нападом, тако да даљег није више ни вршено полетање. Од авиона који су већ били полетели, капетан Матија Петровић, место да лети за Бјељину, одмах је окренуо за Загреб и тамо се ставио на расположење новообразованој хрватској војски. Следујући њему, ово је учинио и други авион капетана Путице Ђорђа, Србина, нашег класног друга. Трећи авион при полетању Босанског Брода, тешко је оштећен од наше (боље рећи-тада већ од хрватске) артиљерије, био принуђен да се врати на летилиште где се спустио без стајног трапа, пошто су инсталације биле покидане.

Три авиона овога јутра су била изгубљегна.

После подне непријатељ је у неколико махова вршио бомбардовање летилишта и притом уништивши, без једног, све преостале авионе.

Делом овог дана друмом поред летилишта у групама пролазили су хрватски војници, који су напустили своје јединице негде у Босни и враћали се својим кућама. Пред вече тога дана и наш пук
су напустили хрватски војници, подофицири и официри (мада је било часних изузетака мећу официрима и подофицирима а међу њима и капетан Феречина,који пук није напустио све до капитулације. Неки пак подофицири Хрвати, дошли су са нама и у заробљеништво). Морам рећи да су се Хрвати у нашем пуку коректно понашали. Сваки је пре напуштања  јединице  јавио се своме старешини и предао оружје.

Пред вече тога дана стигао је у село Тополу ,где се налазио штаб пука, дивизиски генерал г. Ратко Ракетић, потпуно  сам. Од њега  смо дознали да  је његова дивизија  (мислим да је била Славонска), која је била на фронту испред нас, потпуно  се распала по доласку Хрвата, тако да преко Саве нема више никакве снаге нити отпора.


11. април  1941 . Немајући више  авиона нити каквог упута од препостављене команде  за даљи рад а обзиром да  је  због распада сувоземних снага  северно  од Саве, сада наше летилиште било незаштићено  и тако  рећи у "првој линији", пук   је   један  једини  авион који је  преостао, послао да извиди стање преко Саве, бомбардује циљ који му се укаже важан а потом слети на ма који аеродром у унутрашњости земље, где то буде могуће.  И овај задатак  је  опет извршио наш Божа Арсовтић. Остатак пука (само Срби официри, подофицири и војници кадровци, пошто је пук био попуљен обавезницима Хрватима, који су нас напустше) ,предузео  је  повлачење  сувим ка Сарајеву преко Травника и Кисељака. Остатак материјала, као  и оштећени авиони пре поласка су попаљени. Заједно са 8. вазд. пуком и 4.   вазд. пук  (ловачки)  као и штаб  2.  вазд.  бригаде.  У току ноћи пук се  задржао у Травнику.

12. април  1941 . Повлачење од: Травника ка Сарајеву. Овде   је вредно поменути  једно ратно лукавство, које нам је много  помогло. У селу Витез, које се налази на путу Травник- Кисељак, Хрвати су нападали на повлачеће колоне пушкама и митраљезима. Дознавши за ово, командант 2. вазд. бригаде  (пуковник поч. Јаша Ђорђевић), пошаље у село делегацију са извештајем да ће сада кроз село проћи ваздухопловна колона.  Буде ли она нападнута ,наредиће уништење села бомбардовањем (и ако у том моменту нисмо имали ни једног  јединог авиона).   Ово је успело потпуно, не само што нисмо били нападнути ватром, већ при нашем пролазу није се чуло ни једно "Уа". Пук  је  заноћио у селу Раскршће испред Сарајева.

15. април 1941.- Није било никаквог покрета нити дејства.

14. април  1941. И овога дана пук  је остао на истом месту, с тим што је према наређењу команданта ваздухопловства требало да од, целокупног особља 8. и 4. вазд.  пука, образовати две  чете за затварање правца Кисељака и Мостара ка Сарајеву, пошто  су кроз Сарајево требали да прођу Краљ и Влада а у целом Сарајевском базену није било  организованих сувоземних трупа да изврше овај задатак. И ову дужност људство  је извршило  савесно и са вољом. Наоружани пушкама против очекиваних непријатељских тенкова, људство је издржало 26 часова на ледини и на брзу руку зачепрканих заклона, спремно да  се жртвује  за свога Краља, кад не успе да  сачува своје небо... Ја сам био одређен за командира образоване чете за затварање друма Мостар- Раскршће- Сарајево а то ми је била и последња дужност у Отаџбини.

15. април- 1941 . Пошто су Краљ и Влада прошли кроз Сарајево, људство је повучено са положаја у бивак код села Раскршћа. Тога дана после подне, почели су са правца Кисељака да улазе у Сарајево немачке оклопне јединице, помешане са разним деловима наших трупа а и избеглица чак из Београда. Непријатељ је ушао у Сарајево. Земља је капитулирала. Ми смо још овог дана, поделили остатак војника и подофицира по покрајинама живљења и са камионима упутили да покушају да се пребаце у Србију, у свој крај. Неки су у овоме успели и још док сам био у заробљеништву добио сам ова обавештева. Официри су остали у Сарајеву, где су заробљени и већина у заробљеништво спроведена.

У место авиона који су нам били обећани да нас сачекају у Сарајеву а који су примљени из Америке, на дан 12. априла 1941 године, Немци нас спаковаше у возове и доведоше у Немачку у ратно заробљеништво.
Жртве за отаџбину неће и не смеју бити заборављене, па зато и ови редови, нека буду место воштанице на знаним и незнаним гробовима палих ми ваздухопловних другова а на дан Славе, Св. Илије ваздухопловаца.

СЛАВА ИМ И ХВАЛА