Stjepan Mitrov Ljubiša

Stjepan Mitrov Ljubiša rodio se u Budvi, u Grblju, poslednjeg dana februara meseca 1824; rodio se u onom divnom kraju našeg naroda, gde je sama priroda „stvarajući na mahove svoje čudesno djelo", stvorila najveću originalnost; u kraju gde je srpski narod možda najbolje očuvao svoja predanja i svoje običaje, i gde je „svaki treći čovjek od prirode pjesnik i govordžija".

Otac mu se zvao Mitar, a mati Kata Brdareva, oboje rodom iz Grblja, odakle je Mitar porodicu preselio u Budvu. U domaćoj povesnici Boke Kotorske pleme Ljubišino zauzelo je istaknuto mesto; iz njega izidoše mnogi odabrani ljudi , koji su bili na diku svojoj otadžbini. Ljubiša je u starini bilo vrednih pomoraca i crkvenih dostojanstvenika, a u naše dane jedan izabran ogranak ovoga plemena bio je Visarion Ljubiša, upravnik cetinjske bogoslovije, potonji mitropolit Crne Gore. Otac Stjepanov proveo je bezmalo čitav svoj vek na moru. Po smrti njegovoj ostade Stjepan siročetom od nepunih četrnaest godina, na vrlo tankom imanju. U Budvi, kao u celom Primorju, ne beše u to doba još ni jedne narodne škole, te je i Ljubiša morao da prvu školsku pouku primi na jeziku italijanskom. No kaoda se on javnom nastavom uopšte slabo okoristio, jer mu, nakon očeve smrti, pade na vrat obezglavljena porodica. Glavna njegova škola bila je ljuta nevolja, ona ga natera da se samoučki oda knjizi i da se zarana spremi za praktičan život, koji mu je na prvim koracima bio vrlo težak i s mukama skopčan.

God. 1843, kad mu se navrši devetnaesta godina, postade opštinskim tajnikom u Budvi. U celom Primorju je u to doba neograničeno vladala italijanska kultura, te je, razume se, italijanski jezik gospodovao u celoj javnoj upravi: u sudovima, u opštinama i u svima nadleštvima. Opštinski tajnici po manjim mestima su onda neukom i nepismenom narodu bili sve i sva. Prinuđen svojim zvaničnim poslom da često prebira upravne i sudske zakone, Ljubiša ih u kratko vreme izuči tako iscrpno da su k njemu dolazili, kao kakvom advokatu, seljaci iz čitave okoline, kojima je on sastavljao sudska akta i branio ih pred sudom. To njegovo samoučko pravničko znanje priznala je kasnije i sama austrijska vlada, kad ga je rešila dužnosti da polaže državno-pravne ispite, i naimenovala ga javnim beležnikom.

God. 1860 Ljubiša stupa kao poslanički kandidat za državni sabor u Beču. Gotovo sav svoj vek proveo je u javnom radu, kao predstavnik naroda. God. 1861 vidimo ga članom dalmatinske deputacije, koja je imala da vodi pregovore pri banskoj konferenciji u Zagrebu. Od 1861 do 1876 god. bio je poslanikom na dalmatinskom saboru i carevinskom. veću u Beču. God. 1870 postaje predsednikom dalma-tinskog sabora, u kom je svojstvu ostao do god. 1878g kad ga sa predsedničke stolice oboriše njegovi lični protivnici, poduprti klerikalnom frakcijom tadašnje „narodne stranke", kojoj je na čelu bio čuveni pop-političar Don Mijo Pavlinović. Ti ljudi htedoše da Ljubišu izobliče i da ga svetu prikažu kao nekog dalmatinskog Barera, naime kao čoveka od velikog talenta i velikih zasluga, no koji se ne odlikuje karakternošću i političkom doslednošću. Oni ga obediše da je, iz svojih ličnih računa, išao na ruku bečkoj vladi. No potonji naraštaji, kojima je bolje poznata zakulisna istorija stare „narodne stranke", ocenili su sasvim drukčije Ljubišin politički opurtinizam i uzroke koji protiv njega izazvaše onu suhu tuču. Danas je uopšte utvrđeno da, ako je Ljubiša u nekim pitanjima i pristajao uz vladu, on joj nije nikad služio protiv svoga naroda, niti je u svome oportunizmu išao tako daleko da je (kao neki njegovi protivnici) narodne interese i narodne ideale žrtvovao istočnoj politici Beča i Pešte.

Doba između 1870 i 1878 godine proveo je Ljubiša u Zadru, kao predsednik dalmatinskog sabora. Smrt ga je (23. novembra 1878 god.) zatekla u Beču, odakle je god. 1885. prenesen u zavičaj. Bio je istom navršio 54-tu godinu života.


Ljubiša je u svojoj domovini mirio mnoge vražde među zakrvavljenijem plemenima, selima i porodicama; hvata vjere i primirja, i tako odalečivo krvnu osvetu. - Ova prokleta osveta (govoraše mi on) kuži junačne i ponosne naše zemljake; ona je neka prećerana misao povređenog častoljubija, koja se u današnjem vijeku ne može prošlog i prvog decenija ovog veka, koja je u Ljubiši gledala neospornog književnog veštaka koji svemu onome što uzima od naroda ume da da vid književne tvorevine i, više ili manje, umetnički pečat. Ako izuzmemo njegovo, malo starinsko, koketovanje sa znanjem narodnog jezika, mi i danas držimo da nema pisca koji je više voleo srpski jezik i toliko polagao na njegovu izvornost, kao Stjepan Mitrov Ljubiša. Prikazujući narodni život, on je svojom živopisnom rečju naročito slikao narodne običaje i nastojao da pokaže: kako narod misli o raznim pojavama u svetu i u životu. Tako postadoše njegove pripovetke „Kanjoš Macedonović", „Skočidjevojka", „Prodaja patrijare Brkića", Pop Andrović i t. d. Slike i tipovi tih novela ocrtani su živo i plastično, a u svakoj rečenici kaoda struji dah bokeljskih fjordova i planina. Više puta štampane i latinicom i ćirilicom, pripovetke Ljubišine su pod jednako poznate na istoku i na zapadu našeg naroda. Sve su one izvađene iz narodnog života i, tako reći, iz narodnih ustiju. Njima je pisac bacio zraku svetlosti na istorijsku prošlost svoga zavičaja, koja je tako interesantna sa više pogleda. Kad se sve ujedno sabere, za ovog pisca našeg vredi i danas, u potpunoj meri, sud što ga je o njemu izrekla kritika prvog decenija ovog veka, kritika dakle koja prethodi izdanju Skerlićeve „Istorije nove srpske književnosti", i s kojom se mi potpuno slažemo. Taj sud bi, od prilike, mogaoda se zbije u ovo nekoliko redova, kojima je pisac ovog predgovora izvesnom prilikom izrazio svoje lično mišljenje o istome predmetu:


„Među majstorima koji su dojako srpsku književnu zgradu podizali, vrlo ih je malo bilo koji su u stancu kamenu zidali, naročito ako uzmemo na oko pripovetku izvornu; ali među onom trojicom, četvoricom, koji se mogu nadati da će im dela dopreti do najpoznijeg potomstva, zauzeo je odlično mesto-i Stjepan Mitrov Ljubiša. Njegove pripovetke -pokraj svih tehničkih nedostataka njinih — idu nesumnjivo među najiskrenije dokumente čovečje prirode uopšte, a srpskog narodnog karaktera napose; među dokumente koje će filozof i moralist u svako doba sa korišću i zadovoljstvom čitati. Kao umetnik, mogao je Ljubiša, od potonjih srpskih pripovedača, biti kudikamo i nadmašen, ali kao znalac narodne duše, kao tumač narodnog humora i filozofije, kao slikar narodne prošlosti i narodnog govora, Ljubiša ostaje jedinstven."

Prvi samostalni Ljubišin rad na polju srpske pripovetke bio je Šćepan Mali, objavljen u almanahu „Dubrovniku" za god. 1868. Po izboru predmeta, koji je u suštini uzet iz Njegoševa Lažnog cara, vidi se da je u tom prvom proznom ogledu svom Ljubiša vojevao, prosto i prosto, kao štitonoša velikog pesnika lovćenskog. Šćepan Mali beleži, međutim, obrtnu tačku, upravo prelaz iz ranijeg, čisto prevodilačkog, na samostalan književni rad. Na svoje noge staće Ljubiša tek Prodajom patrijare Brkića i Kanjošem Macedonovićem, koje dve pripovetke ugledaše sveta u „Dubrovniku" za g. 1870. Zatim dođoše po redu: Skočidjevojka, objavljena 1873 god. u „Dubrovniku"; Pop Andrović, Novi Obilić i Krađa i prekrađa zvona, izdane u kalendaru Matice Dalmatinske za g. 1874, i, najzad, Gorde, štampana g. 1878 u novosadskom ,,0rlu". Ka ali smo maločas da je Ljubiša, kao pripovedač, na svoje noge stao tek Prodajom patrijare Brkića i Kanjošem Macedonovićem, no tu tvrdnju moramo u nekoliko da ispravimo. Ma da joj krštenica nosi datum 1873 god., njegova je Skočidjevojka^ kaošto smo pouzdano mogli doznati od piščevog sina, pok. Mitra Ljubiše, mnogo ranije napisana; pa iako je Ljubiša , tu svoju priču kasnije doterivao, ona će od prilike biti vršnjakinja Šćepana Malog. A da je to sasvim verovatno, kaže nam i sama pripovetka koja je, u svojim glavnim crtama, osnovana prema obrascu Manconievih Verenika. I u Ljubišinoj pripovetci, kao i u tom italijanskom romanu, prikazane su, na istorijskoj pozadini, čas vesele a čas tužne peripetije nesrećne ljubavi dvoje mladih pučana, kojima zloradi i moćni duš-mani ,,sreću kobe". Ruža u Skočidjevojci opominje u izvesnim detaljima na Manconievu Luciju; te su dve ženske figure vrlo slične po nacrtu, a slična im je bezmalo i sudbina. Međutim, ova Ljubišina pripovetka — jedina u kojoj gatka nije do kraja uzeta iz narodnog predanja i u kojoj je pisac, mimo svog običaja i svoje ćudi, uneo i nešto fantazijske ili, tačnije, romantičke građe, ide opet u lošije stvari Ljubišine, ma da je on, u ovoj pripovetci svojoj, srećnom rukom ocrtao mušku sliku Stevana Štiljanovića, kneza paštrovskog i potonjeg despota srpskog.

Todor Stefanović Vilovski, poznati urednik bečke „Srpske Zore", u jednoj svojoj raspravi o srpskoj pripovetci, nazvao je Ljubišu Rembrantom među srpskim pripovedačima. Mi bi rekli da je, pišući Skočidjevojku, Ljubiša bio Rembrant koji sam sebe nije još do kraja poznavao, te koji se i nehotice povodio za kolorističkim preobiljem škole venecijanske. Tek docnije će srpski majstor, kao god i njegov holanđanski preteča u samouštvu, pronaći onu svoju zdržanu i disciplinovanu realistiku, koja je ponekad znala da se bolje okoristi i najmanjim efektom svetlosti ili sutona, no što bi drugi čitavom nebeskom dugom. Ta prirodna realistika naročito je značajna za potonjeg Ljubišu,i on treba njoj da zahvali što je, i kraj svih svojih umetničkih nedostataka, za života smatran kao jedan od najboljih pripovedača u našem narodu. Da li će i ukoliko poznije potomstvo potvrditi sud Ljubišinih savremenika, to je danas teško izreći. Što se nas tiče, mi smo svakako još daleko od toga da bismo imali razloga da mu stečenu slavu sporimo.

Kad god smo preda se uzimali da razmišljamo o sklopu i strukturi Ljubišinih Pripovijesti, uvek smo gotovi bili da žalimo što je pisac tu književnu formu izabrao za svoje pričanje. Ili se mi krupno varamo, ili bi one osobine, kojima se Ljubiša odlikovao kao pisac, u širem okviru mnogo bolje rezultate dale. U njemu je posmatrač i humorist bio nesumnjivo jači od umetnika, i ovaj je često gubio iz vida onaj arhitektonski razmer koji, u ekonomiji jednog romana, može kadšto da se i zaobiđe, no koji se u takom jednom malom organizmu kaošto je pripovetka, ne sme nipošto vređati. U noveli treba da se radnja vrti oko jednog samog, jasno obeleženog i logično razvijenog događaja; suvišno ili neumesno zastajkivanje kod jedne ili druge sporedne epizode može lako da povredi harmoniju celine, i zato je za dobru pripovetku mnogo preče, nego li za roman, da je pisac prethodno u glavi dobro zasnuje, pa tek onda da sedne i da je napiše. Nema ništa lakše nego napisati novelu, misle neki ljudi koji se, izgleda, obziru samo na njenu kratkoću. Naprotiv, nema ništa teže no napisati dobru pripovetku. Za roman je dovoljno da mu pisac dobro položi osnov, pa da se,takoreći, cela stvar razvija od sebe, po prirodnom razvoju misli za pisaćim stolom. Ali za novelu, kojoj je glavna odlika sadržajna kratkoća, taj proces improvizacije je stvar vrlo mučna i vrlo opasna.

One se, doduše, vrte oko izvesnog događaja, ali im epizodična strana često remeti unutrašnju simetriju. Sem toga, događaji se u njima ne grupišu onom umetničkom ekonomijom i težnjom za origi-nalnošću, koja u piscu odaje staranje za efektom estetičkim, nego se ti događaji ponajčešće pričaju onako kako su tekli, i kako bi ih kakav stari Paštrović, vešt govordžija, mogao da priča na selu. Ali u naknadu za te nedostatke, koliko lepote u zdravoj osnovi njihovoj, u onim krasnim slikama i poređenjima, u onom živopisnom narodnom govoru, što te čisto pleni i zanosi!

Ljubišini seljaci nisu samo ovejani Srbi po duhu i besedi; oni su k tome i sinovi onog čarovnog primorskog kraja što se stere između Oštrog Rta i Cmilove Ulice, i koji su Mlečići nazvali Bokom Kotorskom. Makni te ljude iz njihove sredine, pa ih preseli u ma koji drugi srpski kraj, oni neće biti više ono što su. Njihova osećanja i njihovi pogledi neminovan su produkt zemlje, običaja, tradicija među kojima su nikli i odrasli. Pisac ih je pohvatao u njihovoj konkretnosti, u njihovim najsitnijim niansama, družeći se s ljudima, upotrebljavajući njihov prosti i, u svojoj jezgrovitosti, tako slikovit govor, nezazirući ni od idiotizama, ni od gramatičkih omašaka, samo kad je u njima nazirao neku karakteristiku narodnog osećanja i umovanja. I tako je ovaj pripovedač naš, još pre Zole i njegove škole, uspeo da stvori delo: „qui ne ment pas et qui a l'odeur du peuple."

Radeći tako Ljubiša se, kaošto sam priča, rukovodio mišlju da očuva „nekoliko znamenitih događaja svoje otadžbine" i da uzgred opiše „način življenja, razgovore, pa najzad i vrline i poroke svojih zemljaka," i da to sve preda potomstvu kako je „čuo i upamtio od starijih ljudi," jer se „svagdan te stvari preobražuju i ginu, što je kod širi doticaj sa svetom i poplavica tuđinstva."


(Priređeno po predgovoru Marka Cara u izdanju Srpske Književne Zadruge)

Izvor: Wikipedia