Savin Nomokanon

Srbi cy krajem IX veka bez sumnje dobili svoj prvi poznati Zakonik. To bi bio onaj liber Sclavorum qui dicitur Methodius, pomenut u Kraljevstvu Slovena, delu Dukljanina iz Bara (napisano negde između 1167 i 1173 god). Svoje ime Zakonik je svakako nosio po slovenskom prosvetitelju Metodiju, a sastojao se iz Metodijevog prevoda Nomokanona Jovana Sholastika (iz VI veka) i iz Zakona sudnog. Izrađen verovatno za vreme Metodijevot bavljenja u Donjoj Panoniji, kod kneza Kocelja i njegovih Slovenaca (869—870, 873—874), Zakon sudni ljudem je pridružen Nomakanonu. Pretstavlja izvod i preradu Ekloge, „izbora zakona" vizantiskih koji je postao 726 god. za vreme careva Lava III i Konstantina V.

Sadržaj
1 Savin Nomokanon
2 Sud Ivana Crnojevića
3 Podunavski zakonik
3.1 Sud cara Leona u Konstantina
4 Literatura
5 Srodne veze



Savin Nomokanon

Na početku XIII veka Sava se postarao da se za potrebe srpske crkve i srpske feudalne države priredi i prevede Nomokanon c tumačenjima, za koji je kanonski deo sastavljen iz Sinopsisa Stefana Efeskog (iz VI veka) c dopunama i tumačenjima Aleksija Aristina (iz XII veka), i iz Kanonske sintagme c tumačenjmma Jovana Zonare (iz XII veka). Savin Nomokanon obuhvatio je i Prohiron („Zakon gradski"), zbornik vizantiskog građanskog i krivičnog prava i postupka (izrađen između 870 i 879 god.). Kako je bračno pravo kod Srba bilo u delokrugu crkve uglaviom sve do socijalističkih zakonskih propisa, Savin Nomokanon je važio do tih vremena, neposredno ili preko bračnih pravila koja su se na njemu osnivala.


Od XVII veka Savinim Nomokanonom se služimo u rushim štampanim izdanjima. Od Rusa primljen je naziv Krmčija, koji ukazuje da se Nomokanonom krmani brod crkveni. Iz srpske feudalne države još u XIII veku Savin Nomokanon je prenet u Bugarsku, a iz nje u Rusiju. Štampan je u Moskvi 1650 i 1653 god., a zatim preštampavan u XVIII i XIX veku. Poslednje izdanje je iz 1914 god. Za prvo izdanje js nađeno da je pogrešno, a drugo je rastureno u 1.200 primeraka, pa je doprlo i kod Srba.
Prvobitno u Savinom Nomokanonu nisu bili Zakoni sudnm ljudem i Ekloga. Štampani tekst ih sadrži. Tako je štampana Krmčija obuhvatila i ranofeudalno i feudalno srpsko zakonodavstvo. To se nije znalo kad se stvarala nova srpska država, pa se Krmčiji prišlo samo kao crkvenoj zakonskoj knjizi. Iz nje se ispisalo „do 15—20 punktova". Na taj način je postao prvi Zakonik obnovljene Srbije, i to početkom maja 1804 god., tek što je podignut Prvi ustanak. Prota Matija Nenadović je time nastavljao Metodijev i Savin zakonodavni rad. U XIX veku se produžilo ono što je započeto još u IX veku. I porod viševekovnog prekida državnosti Srbi su sačuvali svoju tradiciju izgrađivanja i čuvanja zakonskog poretka.



Sud Ivana Crnojevića

Ta ce tradicija srpskog naroda može konstatovatn i u Crnoj Gori. Na kraju samostalnog feudalnog doba, između 1485 i 1490 god., izrađen je mali zakonik od svega sedam članova, Sud Ivana Crnojevića (v. Crnojevići). Oslanja se na zakonodavstvo cara Stefana Dušana, na njegovu preradu izvršenu u Primorju u XV veku. A krajem XVIII i početkom XIX veka, kad nova Crna Gora počinje sve jasnije da se pojavljuje kao država, Petar I sastavlja Zakonik „u 33 punkta" (1798 i 1803 god.).



Podunavski zakonik

Ni Srbi u Srednjem Podunavlju nisu izostali sa vekovnog posla pisanja srpskih zakonika. Kao docnije prota Matija Nenadović, tako su se i oni poslužnli Krmčijom da bi došli do svoga Zakonika. Nazvali su ga Sudom cara Leona i Konstantina, kao što se u štampanoj Krmčiji zove Ekloga. Zakonik ima 27 članova. Oni u rukopisu nisu obeleženi brojevima. Obeležavanje je izvršio A. Solovjev, koji je priredio izdanje Zakonika i napisao pravno-istorijski komentar u Glasu Srpske akademije nauka 157 (1933) str. 110—151. U čl. 16 se kazuje odakle su uzeti pojedini članovi Zakonika: iz Zakona sudnog, iz Zakona gradskog (Prohirona) i iz Suda cara Lava i Konstantina (Ekloge). Svi se ti zakoni nalaze u štampanoj Krmčiji i to idu baš tim redom (sačinjavaju gl. 46, 48 i 49). Članovi su više ili manje prerađeni. Jezik je zamenjen narodnim, a tek je ostao po koji trag crkvenoslovenskog.
Zakonik Srba u Srednjem Podunavlju dopisan je kasnije drugom rukom iza ravaničkog prepisa tzv. Justinijanovog zakona i Zakonika cara Stefana Dušana, koji je postao oko sredine XVII zeka. Rukopis je 1686/87 god. bio u manastiru Ravanici. Podunavski zakonik je iz vremena posle Seobe, kad su srpski ratnici bili na Dunavu i kad je imalo smisla unositi čl. 7, kojim se određuje smrtna kazna za onoga koji Turke uči da prave lađe. Verovatno je pisan u doba između 1690 i 1697 god., dok su Ravaničani bili u Sent-Andreji. „I pridohom v nekoje mesto više Budima zovomo Sent-Andrija", — kaže daskal Stefan Ravanički (prema šišatovačkom tekstu). „Tamo vseli se patrijarh. Tamo že i mi žitelji monastira Ravanice v tom meste sagradihom hiže (kolibe) i cerkov vozdvigohom ot dreva bliz brega (obale) dunavskog i tu položihom mošti sv. Lazara" (kneza). Patrijarh Arsenije III Crnojević je tada nad Srbima imao u izvesnoj meri i svetovnu vlast. 7 juna 1692 god. u Sent-Andreji je potvrdio nekog Živka za kapetana titelskog, a 4 januara 1694 god. iz Baje je pisao Subotičanima da „lepo počituju i slušaju" novoga kapetana „hadži kir Radovana zovomog Hajvaza".


Možda je Podunavski zakonik samo projekt, koji nikada nije stupio na snagu. I u tom bi slučaju bio još jedno svedočanstvo o večitoj težnji Srba da zakonima urede svoje odnose.
U rukopisu je ispred Podunavskog zakonika jedna strana prazna, a ima praznih strana i iza njega. Zatim dolazi „Prilevak nz trpezah", molitva c pomenima srpskih svetaca, među kojima je i ,,mladi carević Uroš v Nerodimlji". Uroševe mošti su prenete u fruško-gorski manastir Jazak 1705 god., što znači da je molitva postala ranije. Izgleda da je napisana 1686/87 god. Iz toga bi vremena bila i mnogoletstvija, koja se nižu iza molitava (donosi ih P. Sirku, Letopis MS 195, 1898, str. 104—106). Pominje se i mitropolit beogradski i sremski Simeon (prvi put se javlja u izvorima 1682; god. 1690 ostavio svoju eparhiju i otišao u manastir Savinu, u Boku Kotorsku). Ruka koja je pnsala molitvu i mnogoletstvija različita je od prve ruke (od koje je tzv. Justinijanov zakon i Zakonik cara Stefana Dušana) i druge ruke (koja je unela Podunavski zakonik). U rukopisu su konstatovane još tri ruke, tako da ih ukupno ima šest.


Rukopis je nabavio Pavle Šafarik pred kraj svoga bavljenja u Novom Sadu (1831). Sad je u njegovoj zbirci rukopisa u Narodnom muzeju u Pragu.



Sud cara Leona u Konstantina

Čl. 1. Ako koji človek umre, a nije svoje raspisao ni naručio, a ima decu ili unuke i ima oca i mater ili ded ili baba, ne može otac ili mati ili ded i baba ne mogu umešati ce y dio kade ima sinove i unuke.
Ako li ne ima sinova i unuke, a ima otac, ded, baba ili koji su najbližni, ti se mogu umešati.
Ako li raspisao prežde smrti, kako je razdelio onako nek bude.


Čl. 2. To je koji su sinovi sami o sebe, a nijesu zajedno so ocem ni c materi, nego koji su baška.


Čl. 3. Ako li su deca so ocem, hošte zajedno, i njijem baška imenije.


Čl. 4. Ako umre sin ili dašter, a jošte je živ otac i mati, umret a ne ima čeda niti je raspisao bratijam ni sestram koji su ot jednoga oca a ot jednije matere, to će imenije uzet roditelji, i zato ne hvalja bratiji da što govore.
Ako li ne ima roditelj, a ima ded i baba, zajedno jednoga oca i jednije matere bratija da ju nasledujet.
Ako li ni deda ni babi i jedinoga otca i jedinije matere bratija ne budut koji je umroh, i tadar ot drugago roda bratija, sireč ot strica ili tetke ili ujca, ti da uzmut.
Ako li ne imat ni tako bratije, a ono koji su rodijaci nabližni, ti da nasledet.


Čl. 5. Ako li je ni tako ne imat roda, a ima žena ymapšago, žena polovicu da uzme ot svašta, a drutu polovicu da se deli apostolskoj crkvi i siromaši.
Ako li ne ima ni žena ta koji je umroh, tadar sve njegovo što ima da uzme ili apostolska crkov ili carskoje skrovište ili u ljudski komun da se otda.


Čl. 6. Koji krade na vojsci sud. Ko krade na vojsci, ako oružije krade, da se bijet dobre, ako li konja krade, da mu se ruke otsijeku.


Čl. 7. Iže učit Turke korabli praviti, glave da im se oseku.


Čl. 8. Vojnih koji beži u tuđ tabor, rekše Turkom, da se mačem mučet.


Čl. 9. Iže Turkom ot nas beži i kazuje im što mi mislimo, takovi da se obesi ili da se sažeže.


Čl. 10. Niko da ne proda Turkom otrađena oružija ili neupravljena ili železa. I ako se tko nađe da je prodao, da se taki glavom muči.


Čl. 11. Iže kto na cara i na njegov život zlo govori, da se ubije i dom jego da se ras(h)iti.


Čl. 12. Ašte tko ima ženu i uzme ot koga u zajam i ne može platiti dužniku, nije kriva žena njegova ot svojega pristroja što se njejno zove da plaća za muža, ako se nije za njega ujemčila ili rekla: ako on ne plati, ja ću platiti.


Čl. 13. Kade hošte se ići na vojsku protivu neprijatelja, čuvati se treba ot vasakoga glasa zla i vešti, tačiju k jedinom bogu um svoj imati i moliti se i čuvati se ot bluda, i dogovarati se kako će bit bran, i pomošt ot boga prositi i z dogovorom bog daje srdca hrabra. Zašto nije pobeda mnogim ljudem, na ot boga krepost.


Čl. 14. A kade vi bog preda korist neprijatelja vašego, šesti del zakon je uzeti knezu (sa strane: vojvoda), a drugo svijem ljudem davati jednako velikim i malim. Dosta je tisuštnikom dio knežki, a dobitak pročim za hranu ljudem.


Čl. 15. Ako li koji obretet se drznuvši o(t) teh boljar boljše hrabrovati, vojvoda ot više rečeni dela, sireč: ot šestato dela ot toga ima tijem više dati del.
A drugo što vojačko, to hvalja pravo dijeliti i velikim i malim, i koji su na boju i koji su na poslu, i koji tabor čuvaju ili carevinu čuvaju, tijem hvalja jednako deliti. Tako je rečeno i pisano i predano od proroka Davida.


Čl. 16. I ako ćeš znati u kome je sudu: prvo je u Zakonu sudnjem cara Konstantina, glava 3; drugo carskih knjig Zakona gradskog, gran 40; tretije nađeš u Sudu premudrago cara Lava i Konstantina, začelo 16.


Čl. 17. Zri, človeče i sudijo, kako usudiš taki ćeš sud ot boga i ti prijeti. Ako se ti nađeš da neće uteznuti ot tvoje ruke koji je kriv, i bog može ga ukriti ot tebe, a tebe ot bsga ne može nitko ukriti. Teško je upasti u ruke boga živago. Pravo čini i spaseši se.


Čl. 18. Ko razdražaje na brane ratnije ili predavaje protivnim svoje, glavi usečenijem mučet se.


Čl. 19. Iže pribegšago v svetoju crkv, te se uzda u svoje gospostvo koji te ga silom izvede, takovi bijen budet i v zatočenije poslet se.


Čl. 20. Ako ko komu zapovede koga ubiti, ta osudit se kako i ubica.


Čl. 21. Ašte kto c drugijem klnet se na hristijansko žitije razdrušenije tvoriti, takovago bi zakon u ta čas ubiti, zašto se tomu razdrušeniju učituje.
Ali to da ne budet, zašto bi mnogi tako pizmom mnoge ubili bez suda, i reč bi poslije priposlali da je na carstvo govorili. Hego ako bi se taki našao, povelevajem takovago čuvati na tvrdo straži i caru o njem skazati. I caru kako mu bude volja i kako zapovidi, tako da bude.


Čl. 22. Nikto pribegšago v crkov silom da ne izvede, nego da kaže popu i krivicu što je učinio, i da ga primi pop kako je ubegao, i da se po zakonu traži i pitat se krivica jego. Ako li ga kto silom izvede iz crkve, tomu hvalja udriti sto i četrideset palic, i tadara ne hvalja pitati onoga za krivicu koji je silom iz crkve izveden.


Čl. 23. Rab zaludu u crkvu beži, da poznan budet i svojemu gospodinu da se preda.


Čl. 24. Ašte kto siromašnu ženu po zakonu uzmet, i prežde nje umret muž jej, i ako ima človek troje dece ili ot te žene ili ot prve žene, četvrti dio da uzme žena muževnega bagatastva. Tako ako ne ima više 100 litar zlata bogatastva. Ako li je i više dece, toliko ot tolikoga blaga poveljevajem žene uzeti koliko jednomu detetu del dajet se. Zašto je to jave i zato je potreba takmo o(t) toga imenija žene uzeti. Gospostvo že toj deci hraniti koja su o(t) toga njejna muža deca. Ako li ta žena dece ot njego ne imat, poveljevajem i gospostvo po pravdi imeti nad imenijem što joj ot muža bogatastva na njen del dođe.


Čl. 25. Ašte li kto nađet se da prodaje žito varvarom, rekše Turkom, ili ino što pište radi, takovago povelevajem nemilostivo biti i štetu na njega naložiti ašte jest bogat, ašte li je ubog biti (i) izgnati ot predel.

Čl. 26. Ako li konja proda ili oružje ili ino čto k ugotovoljeniju boju, takovi mačnem osuždeniju povinen jest.

Čl. 27. Prveje svedočbi podobajet mukoju pretiti ako se obretu da lažu, potom jednoga po jednomu da prizovu i svaki reč da poveda, i ako se obrste ot njih koji inako kaže a te jednako ne kažu, da im se ne veruje. Zašto srebro pomračajet oči sudijam i presečet pravdu i sakrijet istinu i osudit pravednago a opravdit krivago, jako že mnoge vidim tvoreštem. Ti že begaj, zašto tijem človek ot boga udaljajet i dušu gubit, i svemu je zlu srebro i zlato koren.

Izvor: Wikipedia