Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika



Istorija

Sovjetski Savez je došao na mesto Ruskog carstva, čiji je zadnji monarh, car Nikolaj II vladao do 1917. Sovjetski Savez je osnovan u decembru 1922. kao unija ruske, ukrajinske, beloruske i transkavkaske sovjetske republike, na čijem čelu su bile boljševičke partije.

Revolucionarna aktivnost u Rusiji je počela Decembarskom bunom, započetom 1825, i iako je serfdom ukinut 1861, njegovo ukidanje je postignuto pod uslovima koji su bili nepovoljni za seljake, i ohrabrili su revolucionare. Parlament, duma, je osnovan 1906, ali politički i socijalni nemiri su nastavljeni i pogoršani tokom Prvog svetskog rata usled vojnih poraza i nestašice hrane.

Spontani narodni ustanak u Petrogradu, kao odgovor na ratno raspadanje Ruskog blagostanja i morala, je kulminirao obaranjem carske vlade u martu 1917 (vidi Februarska revolucija). Autokratija je zamenjena privremenom vladom, čije vođe su nameravale da uspostave demokratiju u Rusiji i da nastave da učestvuju u savezničkim ratnim naporima. U isto vreme su se u zemlji raširili radnički saveti (sovjeti), kako bi osigurali prava radničke partije. Radikalni Boljševici, pod vođstvom Vladimira Lenjina, su se zalagali za socijalističku revoluciju u sovjetima i na ulicama. Oni su preuzeli vlast u privremenoj vladi novembra 1917. (vidi Oktobarska revolucija). Tek posle dugog i krvavog Ruskog građanskog rata (1918. - 1921.), koji se sastojao i u borbi vladinih snaga i stranih trupa u raznim delovima Rusije, je osiguran novi komunistički režim. Mirom u Rigi, početkom 1921, je podeljena sporna teritorija u Belorusiji i Ukrajini između Poljske i Sovjetske Rusije.

Od svojih prvih godina, vlada Sovjetskog Saveza je bila bazirana na jednopartijskoj vlasti komunista, kako su Boljševici sebe nazivali od marta 1928. Posle neobične ekonomske politike ratnog komunizma za vreme građanskog rata, kada je sovjetska vlada dozvolila da određena privatna ekonomska aktivnost koegzistira sa nacionalizovanom industrijom tokom 1920-ih i potpuno oduzimanje hrane na selu je zamenjeno porezom u hrani. Debata o budućnosti ekonomije je pružila podlogu sovjetskim liderima za borbu oko vlasti nakon Lenjinove smrti 1924. Postepenim konsolidovanjem svog uticaja i izolovanjem rivala unutar partije, posebno lenjinovog očiglednijeg naslednika Lava Trockog, Josif Staljin je postao samostalni vođa Sovjetskog Saveza krajem 1920-ih.

Staljin je 1928. predstavio prvi petogodišnji plan za izgradnju socijalističke ekonomije. U industriji je država preuzela kontrolu nad svim postojećim preduzećima, i započela intenzivan program industrijalizacije; u poljoprivredi je država prisvojila imovinu seljaka da bi uspostavila kolektivne farme (vidi Kolektivizacija u Sovjetskom Savezu). Sovjetski Savez je postao velika industrijska sila; ali je implementacija plana raširila bedu u nekim segmentima stanovništva. Kolektivizacija se suočila sa otporom kulaka, što je rezultiralo ogorčenom borbom mnogih seljaka protiv vlasti, glađu i možda i milionima žrtava (najviše procene 14,5 miliona), posebno u Ukrajini. Socijalni prevrati su nastavljeni i sredinom 1930-ih, kad je staljin započeo čistku u partiji (vidi Velike čistke); iz ovog procesa je izrasla kampanja terora koja je dovela do egzekucije (najviše procene 1 milion), zatvaranja i proterivanja (najviše procene 9,5 miliona) ljudi (vidi Gulag). Ipak, uprkos ovim nemirima, Sovjetski Savez se razvio u moćnu industrijsku ekonomiju u godinama pre Drugog svetskog rata.

Mada je Staljin pokušao se udruži sa Nemačkom zaključujući Sporazum Ribentrop-Molotov, 1939, - 1941. je Nemačka izvršila invaziju na Sovjetski Savez. Crvena armija je zaustavila nacističku ofanzivu u Staljingradskoj bici, 1943, i krenula u kontraofanzivu kroz istočnu Evropu do Berlina, nateravši Nemačku da se preda 1945. (vidi Istočni front (Drugi svetski rat)). Iako je opustošen u ratu, Sovjetski Savez je iz rata izašao kao priznata velika sila.

U kratkom posleratnom periodu, Sovjetski Savez je prvo obnovio, a onda proširio svoju ekonomiju, kontrolisanu isključivo iz Moskve. Sovjetski Savez je konsolidovao svoj uticaj u istočnoj Evropi, pružao pomoć komunistima u Kini, i težio da proširi svoj uticaj svuda u svetu. Ovako aktivna spoljna politika je bila jedan od razloga što su ratni saveznici Sovjetskog Saveza (SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo) postali njegovi neprijatelji (vidi Hladni rat). Unutar Sovjetskog Saveza su nastavljene represivne mere; izgleda da je Staljin pripremao novu čistku kad je umro, 1953.

U nedostatku prihvatljivog naslednika, staljinovi najbliži saradnici su izglasali da će vladati Sovjetskim Savezom zajedno, mada se borba za vlast održavala iza fasade kolektivnog vođstva. Nikita Hruščov, koji je pobedio u borbi za vlast do sredine 1950-ih je odbacio Staljinove mere terora i donekle olabavio represivnu kontrolu nad partijom i narodom (vidi De-staljinizacija). Takođe je došlo do promene kursa u spoljnoj politici, uz otopljavanje odnosa sa SFRJ, i zapadom. Ipak, hruščovljeve reforme u poljoprivredi i administraciji su uopšte uzev bile neproduktivne. Kolege u rukovodstvu SSSR-a su smenile Hruščova 1964.

Nakon smene Hruščova je usledio još jedan period kolektivnog rukovođenja, koji je trajao dok se Leonid Brežnjev nije ustoličio kao dominantna figura u SSSR-u u ranim 1970-im. Brežnjev je predsedavao u periodu "primirja" u hladnom ratu sa zapadom, dok je u isto vreme gradio sovjetsku vojnu silu; ovo naoružavanje je doprinelo prekidu "primirja" u kasnim 1970-im. Još jedan faktor je bila Sovjetska invazija na Afganistan u decembru 1979.

Posle određenog eksperimentisanja sa ekonomskim reformama sredinom 1960-ih, sovjetsko rukovodstvo se vratilo starim metodama ekonomske politike. Industrija je pokazivala spor, ali stabilan rast tokom 1970-ih, dok je poljoprivredni razvoj nastavio da zaostaje. Kao suprotnost revolucionarnom duhu koji je pratio rađanje Sovjetskog Saveza, preovlađujuće raspoloženje sovjetskog rukovodstva u vreme smrti Brežnjeva, 1982. je bila averzija prema promenama.

Dva razvoja događaja su dominirala u deceniji koja je sledila: sve očigledniji raspad ekonomskih i političkih srtuktura Sovjetskog Saveza, i neuspeli reformski pokušaji zaustavljanja ovih procesa. Nakon brzih izmena na vlasti Jurija Andropova i Konstantina Černenka, ličnosti sa duboko ukorenjenom brežnjevskom tradicijom, energični Mihail Gorbačov je načinio značajne promene u ekonomiji i rukovodstvu partije. Njegova politika, Perestrojka je pokušala da promeni dosadašnju politiku centralnog upravljanja ali Gorbačov nije uspeo da ispravi ključne mane sovjetskog sistema; do 1991, kada je zavera insajdera u vladi otkrila slabost gorbačovljeve političke pozicije, kraj Sovjetskog Saveza je bio na vidiku.

25. decembra, 1991, Gorbačov je dao ostavku na mesto predsednika SSSR-a, i predao dužnost Borisu Jelcinu. Narednog dana, se Sovjetski Savez zvanično raspao, i do kraja godine su sve zvanične sovjetske institucije prestale sa radom.

Politika

Vlada Sovjetskog Saveza je upravljala ekonomijom i društvom zemlje. Ona je sprovodila odluke koje je donosila vodeća politička institucija u zemlji, Komunistička Partija Sovjetskog Saveza (KPSS).

U kasnim 1980-im, vlada je imala mnoge karakteristike slične zapadnim, demokratskim političkim sistemima. Na primer, ustav je uspostavljao sve organe vlade i davao je građanima seriju političkih i građanskih prava. Zakonodavno telo, Kongres Narodnih Predstavnika, i njegova regularna legislatura, Vrhovni sovjet, je predstavljalo načelo narodnog suvereniteta. Vrhovni sovjet, koji je imao izabranog predsedavajućeg koji je bio šef države, je nadgledao savet ministara, koji je delovao kao izvršna grana vlade. Predsedavajući saveta ministara, čiji izbor je odobravala legislativna grana, je delovao kao predsednik vlade. Ustavno bazirana sudska grana vlasti je uključivala sudski sistem, sa vrhovnim sudom na vrhu, koji je bio odgovoran za nadgledanje pridržavanja sovjetskog zakona vladinih tela. Prema Sovjetskom ustavu iz 1977, vlada je imala federalnu strukturu, dopuštajući republikama određeni autoritet nad politikom sprovođenja i ponude učestvovanja nacionalnih manjina u procesu odlučivanja o poslovima od njihovog interesa.

U praksi, ipak, vlada se dosta razlikovala od zapadnjačkih sistema. Tokom kasnih 1980-ih, KPSS je obavljala mnoge funkcije koje su u drugim zemljama obavljale vlade. Na primer, partija je odlučivala o alternativama politike koju će vlada sprovoditi. Vlada je samo ratifikovala odluke partije, da bi ih učinila pravno legitimnim. KPSS je koristila razne mehanizme da osigura da vlada prati njenu politiku. Partija je koristeći svoj autoritet postavljala lojalne ljude na rukovodeće pozicije u vladi, gde su oni pratili norme demokratski centralizam. Partijska tela su budno pratila postupke vladinih ministarstava, agencija i zakonodavnih organa.

Sastav sovjetskog ustava se u mnogim delovima razlikovao od tipičnih zapadnih ustava. Uopšteno je opisivao postojeće političke odnose, koje je određivala KPSS, a nije propisivao idealan set političkih odnosa. Ustav je bio dugačak i detaljan, i davao je tehničke specifikacije za pojedinačne organe vlade. U ustav su bile uključene političke izjave, poput spoljnopolitičkih ciljeva, a davao je i teorijsku definiciju država u ideološkom okviru marksizma i lenjinizma. KPSS je mogla da korenito izmeni ustav, ili da ga iznova napiše, kao što je činila više puta.

Savet ministara je delovao kao izvršno telo vlade. Njegove najznačajnije dužnosti su bile u upravljanju ekonomijom. Savet je bio pod kontrolom KPSS, a predsedavajući - Premijer Sovjetskog Saveza -- je uvek bio član politbiroa. Savet, koji je 1989. brojao preko 100 članova, je bio prevelik i suviše nezgrapan da bi delovao kao jedinstveno izvršno telo. Savet Predsedništva vrhovnog sovjeta, sačinjen od vodećih ekonomskih administratora i rukovođen od strane predsednika, je imao dominantnu ulogu u savetu ministara.

Prema ustavu, po amandmanu iz 1988, najviše zakonodavno telo u Sovjetskom Savezu je bio Kongres Narodnih Predstavnika, koji je sazvan prvi put u maju 1989. Glavni zadaci kongresa su bili izbor Vrhovnog sovjeta, i izbor predsedavajućeg Vrhovnog sovjeta, koji je imao funkciju ševa države. Teoretski, su Kongres Narodnih Predstavnika i Vrhovni sovjet imali enormnu zakonodavnu moć. Ipak, u praksu, kongres se sastao samo par puta tokom 1989, da bi odobrio odluke partije, saveta ministara i sopstvenog Vrhovnog sovjeta. Vrhovni sovjet, predsedništvo vrhovnog sovjeta, predsedavajući Vrhovnog sovjeta, i savet ministara su imali značajan autoritet u propisivanju zakona, dekreta, rezolucija, i akata. Kongres Narodnih Predstavnika je imao autoritet da ratifikuje ove odluke.

Sudstvo nije bilo nezavisno. Vrhovni sud je nadgledao niže sudove, i primenjivao zakon, kako piše u ustavu, ili kako ga interpretira Vrhovni sovjet. Ustavni nadzorni komitet je nadgledao ustavnost zakona i akata. Sovjetski Savez nije imao suparničku sudsku proceduru. Po sovjetskom zakonu, koji je proistekao iz rimskog zakona, tužilac je radio zajedno sa sudijom i advokatom odbrane kako bi osigurali da se u građanskim i krivičnim parnicama sazna istina, a nisu postojali advokati za i protiv optuženog.

Sovjetski Savez je bio federalna država, sačinjena od petnaest republika spojenih u teoretski dobrovoljnoj uniji. Serija teritorijalnih jedinica je činila republike. Republike su takođe imale jurisdikcije u svrhu zaštite interesa nacionalnih manjina. Republike su imale svoje ustave, koji su zajedno sa sve-saveznim ustavom, pružali teorijsku podelu moći u Sovjetskom Savezu. 1989, je ipak, KPSS i centralnda vlada zadržala sav značajan autoritet, određujući smernice koje su izvršavale republičke, pokrajinske, oblasne, i okružne vlade.

Spoljni odnosi

Na početku Sovjetski Savez nije bio diplomatski priznat od strane većine zemalja, ali je do kasnih 1980-ih imao zvanične odnose sa većinom zemalja u svetu. Sovjetski Savez je takođe prešao dugačak put od autsajdera u međunarodnim organizacijama i pregovorima, do jednog od arbitara o sudbini Evrope nakon Drugog svetskog rata. Bio je članica Ujedinjenih nacija od osnivanja, 1945, i jedna od pet stalnih članica Savet bezbednosti UN koji je miao pravo da stavi veto na bilo koju rezoluciju SB (vidi Sovjetski Savez i Ujedinjene Nacije).

SSSR je postao jedna od dve svetske supersile, i na toj poziciji je opstao četiri decenije, održavajući premoć u Istočnoj Evropi (vidi Varšavski pakt), vojnu snagu, pomoć zemljama u razvoju, i naučni razvoj, posebno u svemirskoj tehnologiji i naoružanju. Napori Sovjetskog Saveza da proširi svoj uticaj ili kontrolu na mnoge države i narode su rezultirali formiranjem socijalističkih država širom sveta.

Sovjetske republike Nezavisne države
Azerbejdžanska SSR Azerbejdžan
Beloruska SSR Belorusija
Gruzijska SSR Gruzija
Estonsa SSR Estonija
Jermenska SSR Jermenija
Kazačka SSR Kazahstan
Kirgijska SSR Kirgizija
Letonska SSR Letonija
Litvanska SSR Litvanija
Moldavska SSR Moldavija
Ruska SFSR Ruska Federacija
Tadžička SSR Tadžikistan
Turkmenska SSR Turkmenistan
Uzbečka SSR Uzbekistan
Ukrajinska SSR Ukrajina

Perestrojka

Perestroika je pojam koji se koristio u Sovjetskoj ekonomskoj i socijalnoj politici od 1987. godine. Sama reč Perestroika znači prestrojavanje.

Perestroiku je uveo Mihail Gorbačov i ona je predstavljala reformu koja je trebala da podigne sovjetsku privredu, koja je već od početka osamdesetih godina počela da stagnira. Plan je bio da se promeni neefikasna komandovana ekonomija i da se uvede decentralizovana, tržišno orijentisana ekonomija.

Gorbačov je najpre pokušao da promeni model centralnog planiranja ali nije hteo da sprovodi fundamentalne reforme. Kada to nije uspelo napravio je reformu poznatu kao perestroika sa svojim savetnicima.

Gorbačov nije smeo odmah da kaže jasno šta je to perestroika. Prvi put je za perestroiku rekao da je ravna temeljnim promenama tek onda kada se rešio protivnika iz Politbiroa. U junu 1987. godine na plenarnoj sendici centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Gorbačov je predstavio osnovne teze perestroike, koje su vodile ekonomsku politiku Sovjetskog Saveza do kraja njenog postojanja.

U julu 1987. godine Vrhovni sovjet je doneo zakon o državnom preduzetništvu. Zakon je odredio da su državna preduzeća slobodna da odluče svoj nivo proizvodnje u zavisnosti od zahteva potrošača. Preduzeća su morala da ispune naređenje države ali su mogla da rasporede ostatak proizvodnje po volji. Sama su se finansirala i pokrivala troškove plate, poreza i nabavke kroz prihode. Sa perestroikom država nije više spašavala neprofitna preduzeća od bankrostva. Propisano je i da preduzećem upravlja radnik izabran od strane kolektiva a ne od ministra. Ministar više nije određivao plan proizvodnje. Perestroika je nastavljena tokom 1988. godine i doneseni su novi zakoni. Prvi put od Lenjinovog vremena zakon je dozvolio privatno vlasništvo. Istina, u početku je bio ogroman porez na privatno vlasništvo, ali je kasnije smanjen kako bi se razvio privatni sektor.

Gorbačov je perestroiku uveo u sektor spoljne ekonomije. Njegov program je prividno eliminisao monopol koji je imao ministar trgovine. Dozvolio je ministrima drugih sektora da sami vode svoju spoljnu politiku za svoj sektor. Na taj način je pokušao da im omogući da deluju direktno, a ne preko birokratije ministra trgovine. Ovo je pre svega pokušaj da se popravi nedostatak sovjetske spoljne politike i nedostatak kontakta između sovjeta i inostranih partnera.

Perestrojka je dozvolila strancima da investiraju u Sovjetski Savez. Nov zakon je omogućio strancima da poseduju 49% akcija, ali su Rusi morali da budu direktori preduzeća. Ovo nije uspelo da privuče strane investitore pa su skinuti limiti na broj akcija. Tokom prvih pet godina mnogo se pričalo o perestroici. Osnovano je oko 140 000 mešovitih preduzeća, pre svega u oblasti proizvodnje, trgovine robe široke potrošnje i usluge.

Većina ekonomista se slagala sa merama koje je uveo Gorbačov sa perestroikom ali se nisu slagali sa brzinom kojom treba da budu sprovedene. Oni su govorili da su radikalne reforme neprihvatljive osim ako se ne sprovode na duže vreme. Upozoravali su ga i na političke probleme koji mogu nastati sa promenom društvenog sistema.

Već 1990. godine, perestroika je počela da slabi i privredna situacija je ponovo bila kritična. Optimizam je vrlo brzo nestao zajedno sa Perestroikom.