По бројном стању други највећи корпус после Бањалучког у својој ратној истрији одбрамбено отаџбинског рата имао је око 4000 погинулих бораца, наспрам себе имао је два фронта један према граду Сарајеву и други је назван Вањски прстен! СРК је имао највише 18.000 бораца, док је против себе имао 2,3,4,5,6. и 7 корпус Армије Бих чији су делови непрекидно били борбено ангажовани на Сарајевском ратишту!
Слава погинулим борцима ВРС
Техника овде није била од велике помоћи, а Сарајевска регија је шумовит терен са шумовитим брдима испресецан рекама то СРК није ишло у корист, можда је највећи успех СРК што је опсада успела, и то што они нису успели да пробију обруч , СРК је уз помоћ рељефа,стратегије и највише уз помоћ храбрости и домишљатости и уз минималну силу и малу снагу успела да задржи за себе огроман број муслиманских бораца на тој територији, замислите шта би било да је обруч био пробијен?



[Edit by samuraj77: Pisanje poruka zaredom je protiv pravila Burek Foruma, jer se na taj nacin narusava tok diskusije, a preglednost i kvalitet teme znacajno smanjuju.]

---

Одлично су се борили.

Izrazito hrabri i casni ljudi.

Slava im...



http://rtrs.tv/av/player.php?id=1821&x=1

Brigade SRK VRS

    * 1. sarajevska motorozovana brigada
    * 2. sarajevska laka pješadijska brigada
    * 3. sarajevska brigada (osnovana u periodu 1993/1994 od Koševske, Rajlovačke i Vogošćanske brigade)
    * Novosarajevska brigada
    * 1. romanijska pješadijska brigada
    * 2. romanijska motorizovana brigada (od novembra 1992. u sastavu Drinskog korpusa VRS)
    * Koševska laka brigada (od 1993/1994 u sastavu 3. sarajevske brigade)
    * Rajlovačka brigada (od 1993/1994 u sastavu 3. sarajevske brigade)
    * Vogošćanska brigada (od 1993/1994 u sastavu 3. sarajevske brigade)
    * Ilijaška brigada
    * Ilidžanska brigada
    * Blažujska brigada
    * Hadžićka brigada
    * Rogatička brigada (od novembra 1992. u sastavu Drinskog korpusa VRS)
    * Trnovska brigada

Bataljoni SRK VRS

Bataljon vojne policije, sanitetski bataljon, inžiljerija, transportni i pozadinski bataljon.

Jedinice SRK VRS

    * Srpska garda Ilidža
    * Beli vukovi

izvor

rasa198328 daj jos nesto od podataka, neku fotografiju nesto...

један од хероја, СРК

Пуковник ВРС Зоран Боровина, је рођен 14. фебруара 1952. у селу Мало Поље (општина Хан Пијесак). Основну школу и гимназију завршио је у Хан Пијеску, а Војну академију у Београду, и завршну годину у Сарајеву.
Погинуо је 4. децембра 1992. у борбама на Отесу, на сарајевском ратишту.

Зорана Боровину на место комаданта Српске гарде на Илиџи је поставио лично Ратко Младић.

Оно по чему ће пуковник Зоран Боровина остати упамћен јесте одлучност, и херојство у борбеним акцијама на самом терену, у сукобима са непријатељем. Био је сасвим природан, тих, са благим осмехом на лицу. Није волео неправду, и борио се протви ње.
Дошао је децембар 1992. када је кренула акција ослобађања Отеса, код Илиџе. Пре саме акције пуковних Зоран Боровина је извукао разне кукавице "општинаре" и друге гузоње, који су се често скривали од броби, и наређивали напада и повлачили људе, преко моторола.. онда их је све обукао у униформу, и дао оружије у руке, па их је повео са собом у акцију. То им се нимало није допало, сви су били укочени и ознојени до голе коже, јер су били у самртном страху, гледајући непријатеља у очи.
1. децембра 1992. у зору кренула је акција ослобађана Отеса, и вршена је из 3 правца. Четврти дан акције већ у предвечерије, када су борбе већ јењавале, пуковник Боровина повео је неколико својих момака добровољно да изврше диверзантски упад међу непријатеља, како би се после отвориле шансе за наставак акције ослобађања Ступске петље. Бачена им је бомба пред ноге, момци су полегали, а Зоран Боровина је узео бомбу у шаке, и није стигао да им врати, него му је ескплодирала у руци. Донесен је у болницу "Жица", где су лекари констатовали смрт. Морал српске војске, када су чули за погибију свог комаданта и јунака, је страховито пао.
Наредни дан 5.12.1992. српски гардисти са Илиџе су ушли у Отес, и практично само ушетали, јер скоро да метак нису испалили. Што ће рећи да је још дан раније Отес био ослобођен.

Једино ко се радовао у српским редовима одласку Зорана Боровине јесте овај кадар, који се поново вратио у своје канцеларије и фотеље јер су се добро уплашили за своје задњице.

Након смрти Зорана Боровине, Отес доби ново име - Зораново!

ево још једног хероја!

Пише: Жељко Томић, sokolac.net
19.04.2009.

Обично пишем са лакоћом, прсти на тастатури не могу да прате мисли. Али, када покушам да нешто напишем о Мићи Влаховићу мозак затаји, па узалудно тражим изгубљени почетак. Откако кроз пријатеље упознах Мићу као дјечака, човјека и ратника, те проникох у његову душу и сазнадох његову потресну животну причу, Мићин лик ми не излази из главе. Прати ме на спавање и увијек је ту покрај мене када се пробудим. У овој причи наводим исјечке из дјетињства једног паћеничка чији живот ријечи не могу описати. Мићина животна прича ствара језу код помисли шта живот може некоме да учини. Није праведно да сву несрећу која некога у животу може да задеси нађох у Мићиној тужној причи. Није ни поштено да се све то десило душнобрижној особи, каква је био наш Мићо.

Мићо Влаховић никада није сазнао ко су му родитељи, нити зашто га је мајка једног магловиог јутра оставила умотаног у крпе на прагу београдског дома за сирочад у улици Звечанска број 9. Када је мало јакнуо, усвојила га је једна старатељска породица из Александрова (близу Зрењанина), вјероватно не због тога што су жељели да учине неко хумано дјело него да би од државе добили пристојне мјесечне приходе, као и неке пореске олакшице. Наравно, мушка дјеца много лакше налазе "нови дом" код војвођанских ратара јер у банатским њивама никада нема довољно радника.

Мићо је спавао у једној малој собици која је мирисала на буђ, и да се у њој није налазио дрвени кревет та просторија би више личила на оставу него на собу. Дане је проводио на њиви, пржен врелим сунцем и купан хладним панонским пљусковима. На поље би најчешће носио само пола килограма хљеба и литру млијека, и то би било све што је добијао за цијели дан напорног рада. Ријетко је причао о својој раној младости, али је једном саборцу са Жучи испричао како му је у тој кући једини пријатељ била сестра Весна, која би му понекад, кријући од осталих, доносила остатке непоједених оброка.

Не желим на овом мјесту да судим другима, нити да бацам клетве на ту старатељску породицу јер се на банатској земљи много ради а тешко живи. Војвођански сељак је одувијек био државно сироче, препуштен на милост и немилост мајке природе и лопова из пољопривредних задруга. Ипак, морам да примјетим да се нико из села не потруди да каже неку лијепу ријеч за тог Мићиног старатеља, оца Ђорђа.

И поред тешког живота, Мићо је зрачио неком позитивном енергијом. У селу су га сви вољели. Имао је много пријатеља, да поменем само неке: Сашу Ђурића званог Бели, као и Зорана Миловановића званог Зода, те Илију Ковачевића. Бели и Зода су сирочад, одрасли у истој хранитељској породици па их то чини "браћом" јер они другог брата немају. Зоду нисам упознао, али се потрудио да пронађе видео касету са Мићине сахране. Зодину касету намјеравам да пребацим на ДВД, па ћу исту да пошаљем донаторима. Илија је домаћи, рођен је у Александрову.

Мића је био и добар друг. Многе је задужио својим добронамјерним савјетима, попут Марије Максић која Мићу окива у звијезде.

На Мићином погребу се окупило много свијета, житеља Александрова и бораца из Источног Сарајева. У најдирљивијем тренутку тог тужног дана, када се народ разишао са гробља, Мићини саборци из Треће сарајевске пјешадијске бригаде су клекнули око хумке - и заплакали.

Срби су из грађанског рата 1992 - 1995 изашли као побједници, јер су многи борци, попут Миће Влаховића, уградили своје кости у темеље Републике Српске. Међутим, што се политике тиче, рат никада није ни објављен па се није ни десио. Ни један српски јунак из прошлог рата није проглашен за хероја, а да јесте Мићо би сигурно био један од њих.

Ми покушавамо да оживимо акцију обиљежавања имена Миће Влаховића, како би Александрово добило улицу Миће Влаховића.



------------------------------------------------------------------------------------------

Мићо Влаховић - српски херој

Пише: Вогошћанин прави, sokolac.net

Прије нешто више од 16 година упознао сам једног од највећих хероја новије српске историје Мићу Влаховића. У Вогошћу је стигао из мјеста Александрово (а тада се звало Велике Ливаде), на себи је имао маскирни комбинезон, а око паса му је био опасач на којем је висио бајонет од пушке М48. Изгледао је јако повучен и скроман, тихог и пријатног гласа без сувишни ријечи у његовом говору. За свој долазак није ништа тражио од команде и био је смјештен у просторије И. Д. В. Вогошћанске бригаде ВРС, која се у то вријеме звала Црновршка бригада. Након доласка добио је задатак да поново формира И. Д. В. који је у то вријеме би расформиран ради криминала и одбијања наређења од претпостављене команде.

Мићо је врло брзо стекао повјерење Вогошћана и постао прави вођа своје јединице. Команде у Вогошћи су се смјењивале као сцене на филмском платну, а сваки нови командант је покушавао да задржи Мићу крај себе, због његове храбрости и извршавања наредби које је добијао. Мићо је низао успјех за успјехом и његова јединица је постала узданица становника Вогошће. Мићо Влаховић је провео у Вогошћи нешто више од годину и по дана ратујући на просторима Републике Српске и у тим борбама био вјечито испред својих другова, давајући им морал да га прате, до његових успјеха да овлада тереном који контролише непријатељ.

Био је то човјек који се не може описат са пар реченица. Мићо је дошао у Вогошћу да би помогао свом народу. Током рата није тражио ништа за своје учешће. Ратовао је хрбро и достојанствено.
Мићину доброту су користили неки који су се крили иза његове храбрости. Мићо је ишао испред свих, а неки његови борци се често нису појављивали ни на полазном положају. Мићу су сви вољели. Нема официра који је имао да каже нешто што би указивло нешто лоше о Мићи.

О Мићи Влаховићу се у то вријеме причало све најбоље. Мићо није био оштар према људима који су се крили иза његовог имена. Команда је смислила да смијени Мићу како би очистила његову јединицу. То је био само један тактички потез команде, који Мићо није могао да учини својим друговима. Врло брзо су Мићу, вратили на мјесто које заслужује.

Након Мићине погибије се осјећао недостатак кадра за офанзивна дејства и успјехе у њима. Мићо је у рату дао све што је имао. Зато ми данас имамо обавезу да га вратимо међу живе. Једна улица у његовом Александрову је само једна ситница коју је он заслужио од својих преживјелих сабораца.

Данас након скоро 15 година од погибије Миће Влаховића, поносим се што сам познавао таквог хероја. Овом приликом би замолио све који прате овај сајт, а у могућности су да дођу на парастос да нам се прикљуће и да покажемо да наш Мићо Влаховић није заборављен од својих другова и свог народа. Нека је вјећна слава за нашег истинског хероја.

Ево нашао сам табелу у којој се показује неки однос снага у сарајеву, пред последњу офанзиву 15.06.1995. године Армија БИХ је имала 35.000 бораца, док је СРК имао 17.000, АРБИХ је имала 43 топа, док СРК 41 комад, даље АРБИХ 406 минобацача док је СРК имао 132 комада, и на крају тенкови АРБИХ 19, СРК 24!
Офанзива је имала почетне успехе али се се касније вратило на почетне положаје!

Mislim da ovo treba u Istoriju preseliti..... sta kazete kolege?

Битно је да се зна за ове људе, да су постојали и да још постоје, јер Босанска територија је пре рата 70% по катастерским књигама припадала Србима!
Нису Срби злочинци, није злочин бранити своју кућу и вековно огњиште, који би народ пустио да га неко коље и угњетава, јер изгледа на овим просторима још важи изрека "око за око, зуб за зуб"!
Припадници  СРК су истински хероји, који су одбранили Српску земљу и много је њихових костију уложено у темеље РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ! Само што се више ратови не решавају на бојном пољу, него за дипломатским столом, а нама Србима то није јача страна!