Већ деценијама са Дедиња, најлепшег дела Београда, допире смрад "највећег сина наших народа и народности". Можда неки од тих народа и народности има намеру да у догледној будућности ово смеће прогласи за свеца, јер је захваљујући њему, добило своју, нацију, језик и државу, али српски народ нема баш ниједан добар разлог да држи то смеће у свом дворишту. Зато га треба бацити где му је и место – на сметлиште.

Почев од свог доласка у Србију, у лето 1941., започео је са суманутим убијањем Немаца, довевши до немачког стрељања "сто за једнога" у Крагујевцу и Краљеву, па до ликвидације виђенијих и образованијих грађана Ужица у тзв. Ужичкој републици, преко напада на четнике, започевши грађански рат међу Србима, до освајања Србије у јесен 1944 и масовних стрељања више од 100.000 истакнутих интелектуалаца, индустријалаца, свештеника и других угледних грађана, кланице на сремском фронту и жртвовања десетине хиљада србијанских младића, масовних стрељања на Кочевју, логора на Голом отоку, Св. Гргуру, Билећи ...
...Словенија, мај 1945. године

Након "ослобођења" национализовао је имовину свих богатих грађана и сељака, одузео поседе српске православне цркве. Поделио је земљу на републике, а Србију на две покрајине, форсирајући нове нације попут македонске, црногорске, босанске. Забранио је прогнаним Србима да се врате на Косово и Метохију а дозволило Албанцима да се слободно насељавају на српским опустелим огњиштима. Спровео је масовно досељавање Срба из Босне и Херцеговине у Војводину чиме је променио националну структуру у БиХ на штету Срба, а муслиманима је касније дао статус народа како би могли да преузму потпуну власт у Босни.

Када је Југославија почела да посрће на економском плану почео је да узима кредите од ММФ-а стварајући привид економског развоја и привреду зависну од страних донација. Чим је након његове смрти, ова помоћ престала, одлуком америчког Конгреса крајем 80-их, Југославија, већ увелико раздељена по републичким границама, није могла да се одржи.

Оно што се након тога догодило сви добро знамо. Од 6 република и 2 покрајине настало је 7 нових држава. Сви народи СФРЈ су добили своје националне државе, само су Срби остали раздељени и расути, без своје јединствене државе.

Ако ово није доста смећа за један живот онда ми, као народ, треба да се угушимо у њему.




Извод из Титових злоцина:


Словенија, пролеце 1945. године...

Постоје многе књиге о Титу које смо читали док смо били мали и од којих нам је застајао дах. Данас, када смо мало порасли, до руку нам долазе нове књиге о Титу од којих нам исто тако застаје дах. И док су се старе књиге звале простим именом: “Тито у НОБ-у”, “На челу с Титом”, “Титовим стазама” и слично, ове нове имају веома чудне и узнемирујуће називе.

Неке од њих су “Титово крваво пролеће” од Борислава Карапанџића и “Министар и масакр” од грофа Николаја Толстоја. У њима, на жалост, нису описани догађаји из партизанског јуначког циклуса. Напротив, догађаји који су у њима описани могли би се подвести под име: партизански злочиначки циклус.

Наиме, у овим књигама описани су догађаји који су се збили у Словенији, у пролеће 1945. године, када су Британци и Американци вратили из Аустрије Титу пребегле усташе, четнике, српски добровољачки корпус, Белу гарду.

Карапанџић каже да су Енглези од 24. до 29. маја 1945. године, на превару, под изговором да их шаљу у Италију, изручили Титу све пребегле. Они су довезени у Марибор, где је убрзо стигао и Тито. Након његовог састанка са руским маршалом Толбухином донета је одлука о ликвидацији заробљеника. Избегли су потом послати на стратиште у Кочевје. Још приликом транспорта, четрдесетак добро наоружаних партизана претресло је конвој, а како Карапанџић сведочи цитирајуци речи преживелих Срба, а неке избеглице и опљачкали.

У Кочевском рогу тада је убијено 12.000 словеначких Белогардејаца, око 3.000 српских добровољаца, око 1.000 црногорских четника, око 1.000 хрватских домобрана и 1.000 руских белогардејаца. Они су предати партизанима из логора Ветриње код Целовца.

Код Зиданог Моста стрељано је око 6.000 Црногораца, на челу са митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем и 70 српских православних свештеника из Црне Горе.

На падинама Похорја уништени су зивоти и 8.000 четника војводе Павла Ђуришића.

Код Техарја је убијено јос 3.000 избеглих Словенаца.

На превоју Љубељ око 1.000 рањених и болесних добровољаца, домобрана, избеглица, медју којима је било доста Срба.

Командант стрељачких одреда на Кочевју био је Сима Дубајић. Он каже: “Такву одлуку нико није могао донети, сем Тито. Само је он могао да опозове своју ранију депешу. Био сам шеф и контролисао да се све изврши до краја. Стрељања је извршила XИ далматинска бригада у којој је комесар била Милка Планинц. Она је за стрељање тражила добровољце и најповерљивије комунисте. Било их је 85 или 90, али више од 100 није. Били су млади. Долазили су код мене, потезали из флаше, повраћали и падали у несвест. Био сам пијан, па није искључено да сам баш ја дао наређење да се после стрељања баци експлозив у те јаме, како неко не би из њих изашао жив.”

У британским архивима постоје документа о предаји пребеглих и о ликвидацијама, које су над њима извршили партизани. У Черчиловом дневнику, та комунистичка одмазда описана је у поглављу под називом “Инцидент Басовице”, по имену једне од крашких јама, на италијанској страни.

Десет година касније, због стратишта у Словенији, избиле су свађе у ЦК КПС, јер су се сељаци жалили да не могу да ору своје њиве, због лешева који излазе из земље. “Као да земља дише” - говорили су сељаци. Лично је Едвард Кардељ спречио отварање истраге о послератним злочинима у Словенији. Сами Енглези, међутим, скривали су ове историјске чињенице од своје и југословенске јавности, све до краја осамдесетих година, када их је гроф Николај Толстој објавио. Због изношења истине о Титовој и британској одмазди, гроф је био и судски гоњен у Лондону.

Oh.. brate...

lock