За Спинозу, бачени камен који је свестан ситуације у којој се нашао је еквивалентан човеку којег гура и усмерава судбина. И камен и човек верују да су све њихове реакције ништа више од плода сопствених избора и одлука, те самим тим уздижу себе ван било које силе у универзуму, ослобађајући се тако хармоничног система узрока и последице. ,,Ја одлучујем” њихов је основни принцип. Као такви, избори њихови представљају манифест суве свести и губе се у бесконачности времена и стварности. Ограниченост схватања и разумевања ту је највећи проблем. И једна и друга претпоставка, дакле, имају своје мане, и као такве не могу бити одраз истине која увек мора бити једноставна и чиста.
Мора се почети од чињенице да је време јединствена и недељива целина без почетка или краја. Оно није оно што је било, ни оно што јесте, ни оно што ће бити. Оно напросто јесте. Време није вечност, већ збир свих вечности. Као такво, у њему се истовремено, паралелно дешава безброј стварности и постоји безброј светова. Све године које су прошле од стварања света до данас нису чак ни  капљица у мору времена. Јер време је безгранично. Оно, дакле, не познаје оно што људи везани ланцем свог ускогрудног схватања света називају прошлост, садашњост или будућност. Време се налази изнад њих, а у пресеку је, наравно, пролазност и неизбежна промена.
Замислимо на тренутак време као огромну, силну реку која никада не мирује, са обалама које јесу идентичне стварности. Уласком у реку и смелим покушајем да се преплива, човек несвесно улази у процес који ће га променити, па кад коначно закорачи ногом на другу обалу, она ће сада бити различита, јер је и он сам различит. Из овога неизбежно следи да је  пресек времена, садашњости и истине реалност, односно стварност. Ако је истина оно у шта верујемо, као што то обично бива, онда је стварност збир нас самих у одређеном тренутку времена, и као таква она живи, стари и умире у једном трептају ока.
Вратимо се на Спинозин камен сада. Ако је човек бачен од неке више силе (нећу употребити реч Бог) у живот, да ли његово право на избор постоји као независно или је тај избор већ направљен од стране те силе? Ово је од суштинске важности. У оба случаја, на човеку лежи најтежа и најокрутнија клетва. Ако је ово прво тачно, на плећима људи је терет који се зове слобода. Сам, он је изузетно тежак, али комбинован са пролазношћу и недостатком нељудске свести, он је неиздржив. Човекова природа да тежи нечему чистијем а истовремено тоне све дубље га осујећује поново, а и превише је наше знање још увек непотпуно да би могло да нас одмени са таквом једном коби. И такво ће оно и остати. На нама је, дакле, терет  многоструко тежи од терета Атласовог. Смисао живота је, значи, питање избора за сваког од нас, а тај избор још увек нико не може да направи исправно. 
Ако је ово друго тачно, онда је све бесмисао и ми нисмо ништа више од лутки које спроводе улогу која им је дата у почетку. Све што нас учи вера и морал може се мирне душе одбацити као беспотребно и оставити у блату. Слободни избор дакле привидно имамо, али је он већ унапред донет за нас од стране те више силе, па de facto не постоји. Овде ћу се осврнути на учење Цркве. Ако је Бог створио човека и унапред му подарио знање и разум, али га је и осудио одузимајући му слободу, онда је знање без могућности промене цена коју је човек платио да би стекао разум. Па која је онда основна сврха Раја и Пакла? Зашто би онда добри Бог, а по учењу Цркве се мора закључити да је Бог добар, унапред одређене људе послао на вечне муке а друге без икакве сврхе наградио благостањем? Зашто би Он кроз људе, децу своју, искушавао себе самога у патњи? И да ли је Бог везан временом, или је време оковано и прожето Богом? Ако Бог постоји као безвремено и савршено биће, зашто би Оно створило човека и тиме нарушило равнотежу и савршеност која је увек постојала и постојаће? И да ли је Бог везан знањем које има о будућности , јер Бог је и свезнајући и свеприсутан (што би значило да у истом облику постоји и у садашњости и у будућности), или он може да утиче на промену онога што се још није збило? У другом случају, значило би да Бог као сила која држи универзум на окупу директно пркоси себи самом и судара се са својом првобитном идејом која мора бити савршена, јер Бог је савршен!  Како савршенoст Његова подразумева бирање најбољег решења без могућности било какве, па и најмање грешке, долазимо у контрадикцију, и  све се на крају свих крајева своди на Кантово ,,Sapere aude”.
Ако не пијемо горку воду са извора самосажаљења и  страха и усудимо се да не прихватимо традиционално гледиште које каже да је човек превише безначајан да би постављао превише значајна питања, схватићемо да је, парадоксално, човек у времену превазишао Бога. Јер човек је слободан, а Бог је, као творац свега, заробљеник своје првобитне идеје у времену. И док човеку увек преостаје борба за истину и у истини ради промене свог погледа на свет, Богу је цела истина већ знана, па се његова стварност не мења и као таква се не може поредити са људском, која је нужно променљива. Зато Бог мора завидети човеку.
Из свега реченог може се закључити да је човекова главна, непријатна и усудићу се да кажем једина дужност и потреба да хита за истином и тако измени и обликује своју стварност, прихвативши се посла Прометејевог, јер пре почетка потраге зна да истину неће и не може наћи. Чежња је ту џигерица која сваке ноћи поново расте, а размишљање орао који је изнова и изнова глође и изједа. Трагање то, зато, свако треба да преузме и  прилагоди себи и својој личности и здравом разуму.... јер понекад је битан пут,а не циљ ка коме стремимо.

                     
*Спиноза (Bento de Espinosa), славни филозоф пореклом из Португалије који је своју стваралачку делатност спроводио у данашњјој Холандији.  За живота је објавио само једну књигу, да би после смрти постао једно са славом.  Извршио је значајан утицај на неке од највећих умова света  (попут  Алберта Ајнштајна и Шопенхауера).
*Имануел Кант (Immanuel Kant), утемељивач немачког идеализма, један од највећих филозофа свих времена који је корачао и психологијом (парадокс је да је исту порицао као науку). Оставио је неизбрисив траг на свет данашњице.
*Титан Прометеј, један од господара старијег света у грчкој митологији. Због тога што је предао ватру људима, гневни Зевс га је оковао за стену на Кавказу где је Прометеј био кажњен вечним проклетством. Сваког дана, орао (симбол Зевсов) сурово му је изједао џигерицу, а сваке ноћи, она је поново расла и процес се понављао у недоглед.Прометеј је своју бесмртност добио од чувеног кентаура Хирона након што је овог Херакле ранио својоm отровном, фаталном стрелом. (извор Роберт Грејвс (Robert Graves), чувени аутор књиге ,,Грчки митови” који је прикупљао податке о древном свету и о њима износио најсложенија тумачења.)
*Титан Атлас, који се у рату између богова сврстао на Кронову страну и са њим пао. Зевс га је осудио да држи на својим плећима небо не би ли га спречио да се судари са земљом. Током мукотрпне казне, одменио га је само једном Херакле на пар тренутака током једног од својих подвига. (извор Роберт Грејвс (Robert Graves), чувени аутор књиге ,,Грчки митови” који је прикупљао податке о древном свету и о њима износио најсложенија тумачења.)

Spinoza je bio intelektualni praktikant i prakticni moron - citat - И камен и човек верују да су све њихове реакције ништа више од плода сопствених избора и одлука, те самим тим уздижу себе ван било које силе у универзуму, ослобађајући се тако хармоничног система узрока и последице.- ova recenica samu sebe negira. Cak i da prihvatis da slobodna volja te "uzdize is bilo koje sile u univerzumu" zasto i kako bi te to oslobodilo snosenja posledice za tu odluku. Ako je postojanje slobodne volje apriori prihvatljivo onda je isto tako i zakon uzroka i posledica. A ako cemo vec da naliziramo kosmicke zakone - zasto slobodna volja ne bi bila extenzija jedide postojece sile u univerzumu - znaci deo nje a ne odvojena od nje. Sile univerzalne volje koja kreira sve sto postoji. Cak i ta sila moze da postoji samo ako postoji uzrcna posledicna veza u njenom delovanju jer bez te veze nema ni kreacije - bar ne svesne. Kreacija bez feed-back-a je ka slepac u staklarskoj radnji koji pokusava nadje WC.

Istorijski gledano Spinoza je doneo veliko ohrabrenje naučnicima u svom stavu da je naučno saznanje i sloboda delovanja nad dogmom primarni cilj čovečanstva. Međutim njegovo tačno zaključivanje nije posledica ispravnog puta razmišljanja nego zbira pogrešnih puteva.

Još Njutn je razumeo da postoji formula svega, opšti zakon koji definiše kosmos, ali mi ni do danas ne možemo da je otkrijemo. U suštini ta formula mora biti jako jednostavna kao što je svako savršenstvo jednostavno i samo po sebi razumljivo. Ali mi stalno previđamo da nam nedostaju važna saznanja o pojavama koje nas okružuju kao što je vreme i gravitacija. Pojavama koje su same po sebi toliko sveprisutne a opet toliko nerazjašnjene. Tek posle tih prodora, a možda i još mnogih drugih, moći ćemo da shvatimo svet u kome živimo. A tek shvatanje sveta može nas dovesti do sposobnosti shvatanja Boga uopšte.

Uverena sam međutim da je Bogu Spinozima pobuna protiv autoriteta bila smešna i simpatična kao što je roditeljima smešna i simpatična tinejdžerska pobuna njihove dece ako za rezultat ima iskorak napred, podjednako kao što mu je odbojna bila ustuporenost konzervativizma crkvenih krugova.

Upravo to - njegova vrednost lezi u istorijskom znacaju za vreme u kome je ziveo - prvi je postavio pitanja o kome su svi razmisljali ali se niko nije usudio da ih pita. Pitanja su OK ali su ipak ostala drugima da na njih malo bolje odgovore.

Gravitacija i vreme hmmmm - neuhvatljivi parametri naseg iluzornog materijalnog okruzenja.