Када волимо или када се понашамо као да волимо, тада успостављамо однос који бисмо могли назвати пријатељским односом. У сваком таквом односу се успоставља саосећајност с другим као емоционални принцип односа. То једноставно значи да нам је важно како се друга особа осећа, да желимо да јој буде пријатно, а да не желимо да јој буде непријатно. И управо због тога што је нама пријатно када је другој особи пријатно, и што је нама непријатно када је њој непријатно, говоримо о саосећајности, или, на грчком, симпатији. Саосећајност је емоционални принцип свих односа љубави или пријатељских односа у најширем значењу те речи.

Саосећање са другом особом није само реакција на већ постојећа осећања друге особе. Оно доводи до тога да желимо да учинимо да се друга особа осећа пријатно, а да избегнемо да се осећа непријатно. Када се тако понашамо, другој особи показујемо да нам је она важна, да су нам важна њена осећања и зато она понашања која су реакција на саосећање она тумачи као показивање љубави.

Многи људи не разликују симпатију од емпатије, саосећање са другим од уживљавања у другу особу. Док у симпатији ми остајемо ми док реагујемо на осећања друге особе, у емпатији ми замишљамо како бисмо се ми осећали када бисмо били та друга особа. Иако се разликују, и саосећање и уживљавање су важни не само у љубавним односима већ и у свим пријатељским односима.

Али поред пријатељских постоје и непријатељски односи, а у њима је друкчији емоционални принцип. У непријатељском односу не постоји саосећање са другом особом и њеним емоцијама. Ако гледамо како једна особа реагује на осећања друге особе коју доживљава као непријатеља, тада можемо приметити две врсте односа. Први је однос равнодушности или принцип апатије. Особи је други потпуно неважан и због тога јој је неважно како се тај други осећа. У ситуацијама када други интензивно пати, особа је равнодушна и окреће главну на другу страну. Други је однос противосећања или антипатије. То значи да особа реагује супротним осећањем: када се други осећа лоше, особи је због тога драго, а када се други осећа пријатно, особи је због тога криво. То је због тога што особа мисли да зато што други није добар човек, што је зао, не заслужује да се осећа пријатно, већ би требало да стало пати због своје злоће.

Као што други људи закључују о томе какав однос ми имамо према њима, на основу тога како реагујемо на њихова осећања, тако и ми на исти начин закључујемо о односу других према нама. И зато је добро показати да саосећамо, како са блиским људима, тако и са онима са којима нисмо блиски или које чак и не познајемо.



Izvor: Politika