Kazu da je bio cudan, da se tako izrazim. Razbarusene kose, glave u oblacima, nogama na zemlji- pravi romaticarski pesnik. Kockar.
Jednom prilikom je krenuo da prosii Julu- buducu zenu, ali tu noc je prokocjao novac i nije otisao. Tek nakon vise god. su se vencali... U medjuvremenu...

Laza Kostic je bio zaljubljen u Lenku Dundjerski, nekoliko decenija mladju. Kada je uvideo da i ona gaji iste osecanja, pobegao je- kao sto kaze i u pesmi. Ona je umrla, 2 god. posle...

Laza je najpre napisao pesmu Duzde se zeni (1878.), u kojoj je osudio Veneciju, sto sece borove iz Dalmacije, kako bi izgradila crkvu Santa Maria della Salute.
Nekoliko decenije kasnije, on odlazi u Veneciju i ponet lepotom ove crkve, on miri u sebi istok i zapad.




Laza Kostić         
                                                                 


Santa Maria della salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

1909.

Cuo sam davno jednu anegdotu vezano za taj njegov boemski zivot. Jedne od tih njegovih noci Lazi je upalo malo zemlje u casu vina, i jedna devojka mu je skrenula paznju na to, "Gospodine Lazo nemojte piti to vino, unutra ima zemlje", Lazin odgovor je bio nesto u stilu "Koliko sam vec popio oceve zemlje, nece mi biti nista od ovo malo u casi"

~ Dionise- 

~Tonio- analize "ne smaraju" pesmu... 

Biografski podaci su nekada izuzetno bitni.

Pr.- za ovu pesmu- neko bi tumacio Oprosti majko sveta, oprosti... Sveta- kao majka zemlje, sveta... Ali ako znamo da je on pisao eseje o estetici, posebno lepoti, onda znamo da je cesto davao prednost pravoslavnom, ali da se godinu dana pred smrt izvrsila dr. podela... Tj. podela nema.

~Ne napisaste...

Sta budi, da li nesto budi, ova pesma u vama? 

U srpskom društvu ljudi ispred vremena najčešće ostaju neshvaćeni ...

Pa, kako da se ne odusevljavam, kada volim "cudne" ljude. Mada meni je cudno- za druge- normalno za mene.

Nemam problem sa Edgarom, nis a Sarlom, ni sa bilo kim, kojima je proucavanje knjiz. , u skladu sa danasnjom "normalnosti" lupilo etiketu- cudni. Meni je to normalno.

Markoski~ Nije to slucaj samo u srpskom drustvu... 

~Vasa osecanja u vezi sa ovom pesmom... Hajde, ljudi! 

Veoma me emotivno uznemiri ova pesma...izbegavam da je citam.

No, problem se javlja u tome sto je znam napamet.

Cak kada neko spomene santu (leda), mene to asocira na ovu pesmu...i odmah me rastuzi.

Izbegavam da se druzim sa zenama cije je ime Marija...da ne objasnjavam zasto.

pjesma je ušla u nastavni plan i program, sjećam se da sam je radio

ma dajte ljudi, devojka se pomucila i niko nista...

ovo je legendarna pesma, iz svakog stiha izbaju suva genijalnost, a od poslednje strofe mi maltene krecu suze...

sama prica o Lazi i Lenki dodaje jos jednu notu ovoj pesmi koja je meni ipak ispred svih ostalih... 

kada sam dosao u Veneciju pre par godina, prvo sto sam potrazio je bila ta crkva (slika)...