Санстефански споразум :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Будући да је Српско-турски рат 1877-1878. био успешан за српску војску, чинило се да постоје добри изгледи да се остваре политички циљеви Србије. Улога српске војске као вредног савезника Русије допринела је брзом слому турске одбране на софијском сектору. Брзо руско напредовање дуж Маричке долине и напредовање Срба долином Јужне Мораве, отворили су пут за ослобођење северног и централног Балкана. На влади Јована Ристића било је да донесе одлуку о војним захтевима Србије, који би се заснивали на овим српско-руским победама. Кнез Милан и српска влада одабрали су за тај задатак Јована Ристића као дугогодишњег борца за националну политику Србије.

Српско-бугарске свађе, углавном око граница, које су изазвали глупост и про-бугарска пристрасност одговорних руских званичника, развиле су се у смртно непријатељство. Кнез Черкаскиј подржава максималне бугарске претензије. Читаво подручје које су заузеле српске трупе он означава као бугарске, додељујући Бугарској Призрен и Приштину, чак и нишки округ. Пуковник Бобриков, у писму кнезу Черкаском, пише: У нашем је интересу да припремимо пут за њихов савез, а не да трујемо њихове односе!

Одлуке овог уговора биле су:

Србија, Румунија и Црна Гора добијају независност
Русија добија део Бесарабије који је био у румунском поседу
Румунија добија јужну Добруџу, иначе део Турске
Ствара се Велика Бугарска која је само формално турски вазал и коју у ствари контролише Русија (ова држава би се простирала од Дунава на северу до Егејског мора на југу и од Охрида и Србије на западу до Црног мора на истоку).
Премда никад није спроведен, Санстефански споразум имао је далекосежне последице за Јужне Словене и њихове односе ц Русијом. Задовољио је већину легитимних захтева Црне Горе, али је изазвао отпор Румуније и Србије. Бугари су славили. Неравноправни третман балканских народа погоршао је њихово супарништво и почео да их удаљава од Русије. Споразум је Србији дао независност, али је испуњен тек делић њених територијалних захтева. За српску јавност и политичке лидере ово је била велика неправда, коју су наметнули Руси а чије разлоге Срби нису могли да разумеју. Мада је влада спречавала разбуктавање јавног антируског расположења, новосадска „Застава" отворено је оптужила Русију: Видимо да бугарски народ, уз подршку руских бајонета и под руководством руских државника гори од жеље да постигне панруске циљеве, заузимајући подручје које по географском и етничком положају припада Србији!

И Јован Ристић је био озлојеђен одлукама из Сан Стефана. Могућност да Србија изађе из готово безнадежне ситуације видео је у незадовољству Беча и Лондона Санстефанским уговором. Две велике силе биле су решене да минирају споразум, посебно његов кључ: велику Бугарску. Српске војничке победе и Ристићева вешта дипломатија учинили су да се добије сагласност Русије о задржавању постојеће војне ситуације, до постизања дефинитивног решења. „Не смемо пристати на улогу пиона која нам је дата", написао је Ристић шефу српског генералштаба Кости Протићу у марту 1878.

Споразум из Сан Стефана извео је велики заокрет у спољнополитичкој оријентацији Србије, у чему су кнез Милан и министар иностраних дела Ристић одиграли главну улогу. Ристић ће ускоро отићи у Беч, потом у Берлин да брани српска становишта код министра иностраних дела Андрашија и канцелара Ота фон Бизмарка. Ови преговори означиће врхунац Ристићеве дипломатске каријере, а Србији донети значајну корист.

Све до Сан Стефана кнез Милан је био слепо одан Русији, видећи у цару свог природног браниоца. Када је прокљувио да су два рата Србије ц Турском као главни резултат имала стварање велике Бугарске, кнез је схватио да се српска спољна политика заснива на опасној словенској сентименталности. Одлучио је да крене новим правцем, који ће почивати искључиво на интересима Србије. Без понижења за Србију и њену владу, Јован Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици. Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на Берлинском конгресу.

Izvor: Wikipedia