Momo Kapor u knjizi "Istok Zapad" na jednom mestu primećuje kako je "JAT jedini avio prevoznik u čijim avionima putnici oduševljeno aplaudiraju pilotu nakon uspešnog sletanja" ...

... u šta sam imao dosta prilika da se i sam uverim. :-)))

Doduše, jednom prilikom ... takođe u JAT-ovom avionu ... negde na sredini leta ... bez ikakve najave, otvorili su se mali boxovi (iznad glava putnika) iz kojih su poispadale maske za kiseonik.

Naravno, zbunjeni putnici su se međusobno gledali sa izvesnom dozom straha. Pogledao sam svog saputnika i pokušao ironično da se nasmejem, ali ni njemu (kao ni mnogim drugim putnicima) nije bilo preterano do smeha. Gledao sam par trenutaka onu masku koja se ljuljala ispred mog lica i konačno stavio je sebi na lice. Naravno ... ali, naravno ... nisam mogao kroz masku ništa da udahnem (ventil za kiseonik je ostao zatvoren).

Iz želje za ironijom, glasno sam prokomentarisao ... "Ej, pa ovo radi!!!". Nakon toga nekolicina putnika oko mene je stavila svoje maske na lice usled čega su doživeli dodatni šok. Njihove maske ... naravno ... nisu radile!!! Odmah nakon toga sam osetio njihove poglede na sebi ... poglede sa mešavinom zavisti i straha.

Straha od smrti!!!

[Kasnije je jedna od stjuardesa izjavila kako je dugme za izbacivanje maski "slučajno" pritisnuto. OK neka bude tako...]

No nebitno. Želim ovde da se zaustavim na momentu ljudskog straha od neposredne smrtne opasnosti.

Jedan duhovnik (koga izuzetno cenim) je jednom prilikom izjavio kako osoba produhovljene svesti odagnava strah od smrti shvatajući smrt ne kao konačnu tačku, već kao vrstu portala ... prelazak u novu dimenziju.

Jedan tibetanski lama je američkom novinaru objasnio kako se svakog jutra (odmah nakon buđenja) pomiri sa činjenicom da mu je taj dan poslednji u životu. Usled toga, strah od smrti (kao najveći iskonski strah čoveka) kod njega jednostavno ... ne postoji.

Hrišćanska religija ima stav da smrt ne treba priželjkivati, ali treba u svakom trenutku biti spreman za nju.

Da napravim korak dalje .... smrt koja je već nastupila.

U psihologiji odavno postoji mišljenje da u poslednjim trenucima života, umirući mozak je u stanju reprodukcije slika iz celokupnog života ... pri čemu, sama ova reprodukcija se odvija u nekoj drugoj vremenskoj dimenziji. Na taj način ... nama je nepojmljiva (i verovatno jako sumnjiva) ova pretpostavka ... da ceo život može da bude preslikan u samo par sekundi.

Iskočiću na momenat iz ove priče (ali ne i sa teme) i podsetiti vas na Lynchov film "Mulholland Drive". (Prve) Dve trećine filma predstavljaju reprodukciju umirućeg mozga ... junakinje Betty ... koja na samom kraju filma izvršava samoubistvo. Možda je sama radnja filma, na prvi pogled, zbunjujuća jer se ne odvija vremenski linearno ... prvo imamo priliku da gledamo san, a tek na kraju filma vidimo momenat kada dolazi do samog sna.
Posmatrajući ovaj san ... kao i (kasnije što možemo videti u filmu) život same Betty ... Lynch dočarava ovu vrstu sna kao mešavinu želja i maštanja iz života, preslikanih u neki (podsvesno) željeni oblik ... san, kojim umirući mozak pokušava da se iskupi za sva nedela počinjena u životu.

Ako pretpostavimo da se u poslednjim trenucima života ZAISTA odigrava ovakva reprodukcija umirućeg mozga ... kako je vi zamišljate?

Da li su u pitanju samo slike, bez boja, zvuka, bez osećaja mirisa ... ili se to odvija u obliku nekakvog brzo premotavajućeg filma?

Kako vi zamišljate ovaj san? Koliko je ovaj san realan prikaz pređašnjeg života ... ili se kao u gore pomenutom filmu ... san sastoji od doživljenih elemenata pomešanih sa nekim podsvesnim željama?

I još nešto .... u kom pravcu mislite da se ovaj san odvija? Od rođenja prema smrti ili možda suprotno ... od smrti prema rođenju?

I da li zamišljate ovaj san u prvom licu ... ili ste unutar samog sna ... neka vrsta trećeg lica, nemog posmatrača koji sa strane posmatra sebe?

Lično, ovaj san zamišljam kao reprodukciju prelivajućih statičnih slika, bez boje, sa nekom čudnom difuzionom svetlošću .... definitivno gledano u trećem licu ... pri čemu se priča unutar sna zadržava samo na nekim ključnim detaljima života ...


__________________ Muzika ___________________

http://fire.prohosting.com/kecman14/download/

"Clocks" - ColdPlay

"Rubberneckin" - Elvis & Paul Oakenfold (fantastična obrada čuvene Elvisove pesme)

"You're The Storm" - The Cardigans

(Kao što vidite, danas sam vam okačio malo novije pesme, da ne ispadne da bunarim samo pesme svoje mladosti)
______________________________________________


Naravno .... nadam se da ovu priču ne doživljavate potpuno crnom. Jednostavno, udahnite i pustite maštu da se razmahne na ovom prelepom danu ... koji nagoveštava dolazak proleća, bar na ovoj strani Zemljine polulopte.

[autor kecman]

Nisam sigurna za te slike, ali ako se desavaju sad sigurno ne znam da odgovorim na to pitanje.

Zar odmotavanje filma pred ocima u prelomnim trenucima nije nresto sto se svima desava?

Mislim da nije. Neki umiru lagano, u mukama i bolovima, neki naprasno. Ne verujem da onome kome metak proleti kroz mozak ostane mesta i za retrospektivu života... Pre je verovatno da se fenomen dešava onima koji uspeju da sagledaju smrtnu opasnost. U tim trenucima zaista dolazi do gotovo neobjašnjivih fenomena zaustavljanja vremena, hiperbrzih, preciznih i nadljudski jakih reakcija usmerenih ka očuvanju života. Konačno, sve priče o "premotavanju filma" su iz usta onih koji su preživeli takve situacije, ne od pokojnih...

Near death experience je tema kojom se bave mnogi psiholozi. Citao sam nekoliko knjiga u kojima se spominje ta tematika, pa je zakljuceno da je to iskustvo skoro izvesne smrti povezano sa apsolutnom svesnoscu. Nas um se jednostavno zaustavlja u tom trenutku u kojem se nalazi. 'Ovde i sada' je jedan ne ponovljiv trenutak kojeg se svi koji su to iskusili dobro secaju. Zato su extremno sportovi veoma popularni. Tu ti zivotu uvek visi o koncu, mozes da umres svakog trenutka ali se zato istovremeno osecas neverovatno dobro - kado da si u stalnom orgazmu

Lučenje endorfina ili endogenih opijata dovodi organizam u to posebno stanje. Koliko je njihovo dejstvo jako osvedočio je eksperiment na pacovima kojima je ugrađena elektroda u mozak. Pritiskom na taster lagani strujni impuls stimulira proizvodnju i lučenje endorfina. Pacovi su do te mere "visili" na tasteru i neprekidno stimulisali mozak da su potpuno zanemarili jelo i piće. Skončavali su u stanju potpune sreće.

Bicu zamorce u takvom eksperimentu... bar da umrem srecan

jedan bungee jump ce biti dovoljan

ali bez užeta...

i na beton