Kada sam bila u Pragu, imala sam zelju da se skocim pod metro. Nesto mi je naumpalo... Poslije sam mislila, da sam pukla, jer nisam nikada pomisljala na samoubistvo, niti sam imala razloga. Jednastavno, naletilo mi. Kada sam pricala sa drugom, rekao mi je da je i njemu isto to naumpalo i to bas u Pragu.

Izgleda da je onda problem u samom Pragu... A i LUDAK se vise ne pojavljuje na forumu...mozda je zavrsio bas pod metroom...

Gde god da budes kod metroa imaces zelju , trust me
Ludak se ne pojavljuje jer nema vremena

Ok ljudi, evo da ostavim i ja svoj prvi komentar na ovom forumu...

Kao prvo, želeo bih da iznesem nekoliko svojih (čisto subjektivnih) zapažanja, i
razmišljanaj na temu istih:
   • Ovde se svi nešto ubacuju u psihologiju;
   • Svi misle da ih je bog obdario nemerljivom količinom pameti;
   • Neki i jesu pametni, dok su drugi u -- zabludi;

A onda pri kraju dajem i svoje iskustvo "BLISKE SMRTI"...
   
1. OVDE SE SVI NEŠTO UBACUJU U PSIHOLOGIJU

Svaki čovek, makar jednim delom, želi da bude psiholog. I nije mali broj onih
koji pročitaju par knjiga, umisle da su otkrili kamen mudrosti i odmah krenu
prijateljima (a naročito neprijateljima) da lepe ETIKETE. Veliki broj kvazi-psihologa
i ne zna šta je zapravo psihologija, i zato upada u grešku koju ja volim da zovem
"pseudopsihologia phantastica"!

Imam kritiku i na račun devojke koja je zadužena za "Psiholog online" sekciju foruma. Kao
prvo - devojka je pokušala da upiše psihologiju i nije uspela !!! Kao drugo, primetio sam
da daje veoma šablonizirane odgovore, i postavlja debilna pitanja (tipa: "da li si imao
sukoba sa majkom u detinjstvu?"). Treće - ni jedan psihoterapeut/psihijatar/psiholog NE SME
NIKADA, ali NIKADA da daje direktivne odgovore pacijentu !!! A što ista, na žalost, čini.
Neću ulaziti u tematiku zašto nije proporučljivo davati direktive, mislim da je to za one
koji se iole razumeju u problem i više nego jasno!

2. SVI MISLE DA IH JE BOG OBDARIO NEMERLJIVOM KOLIČINOM PAMETI

Ljudi su u suštini bića racionalizacije, i to stoji. Međutim, koliko je onih koji su spremni
da priznaju da je ono što misle (uz pomoć svog "ljudskog, isuviše ljudskog" mozga koji
je sklon greškama naročito u sferi pamćenja, i kada je emocija afektivno obojena) možda
pogrešno! Da li ste znali da dete do 5 godina jednostavno ne ume da kaže "NE ZNAM"? Ako ga
pitate zašto se Sunce zove "Sunce", dete će reći "pa tako...". Kada dete počne da upotrebljava
frazu "NE ZNAM" smatra se da je postalo zrelo i prešlo u narednu fazu razvitka.

Slično je i sa odraslim ljudima: možete tačno izmeriti koliko su vaši prijatelji zrele osobe
(više intelektualno nego emocionalno) ukoliko sprovedete malo istraživanje -- postavljajte im
neka pitanja u toku svakodnevnog uobičajenog razgovora, na koja oni sigurno ne znaju pravi
odgovor; Potom beležite koliko je ko puta rekao čarobnih "Ne znam" !!! Možete čak napraviti skalu,
testirati sve prijatelje i brojčano svakome odrediti mesto na skali zrelosti ! Zgodno, zar ne?

Ponovo dolazimo do Sokrata... Proročica sa Delfa je za Sokrata rekla da je najmudriji čovek
svoga vremena. Znate li zašto? Sokratov poznati stav glasi: "Ja znam da ništa ne znam", pa vi
razmislite.

Takođe vas upućujem na dodatnu literaturu: Šopenhauer, "Pareneze i maksime", a kome nije strana
logika i metateorija (možda SerbianFighter-u?) neka pročita par knjiga Karla Popera, koji posebno
obrađuje pitanje validnosti naučnih teorija (za koje laici obično smatraju da su neoborive)!

3. NEKI I JESU PAMETNI DOK SU DRUGI U ZABLUDI

Čitajući tekstove sa foruma našao sam na par pametnih ljudi. Mislim da je SerbianFighter jedan od njih !
Ostali su ovde došli da "lade *ajca" (izvinjavam se zbog vulgarnosti, ali nerviraju me glupi ljudi
plitkih ciljeva, bez ideala, i uskih ličnosti - nisu ništa "viši" od životinja, sem što znaju da govore
ljudski).

Ali ponovo - dolazimo do univerzalnog zakona Gausove krive... Ko razume, znaće šta sam rekao.
---------------------------

E sada - POŠTO JE OVO TEMA O DEŠAVANJIMA U MOZGU U TRENUTKU BLISKE SMRTI, da ne "promašim temu"
kazaću i par rečenica o tome. Iskreno, iako sam profesionalno u tim nekim vodama, ipak nemam dovoljno
znanja o mogućim fiziološkim dešavanjima u mozgu u trenutku koji se doživljava (sa posebnim naglaskom na
"doživljava") kao potencijalno smrtonosni. Ipak, imam ličnih iskustava i mogu fenomenološki da vam
opišem dešavanja u psihi...

Imao sam sreću da doživim (i preživim) dva puta strujni udar: prvi put 450 volti, i drugi put 250 V.
Međutim, prava panika je bila drugog puta. Priča sledi...

Igrao sam se nekim transformatorom za koji sam znao da daje 250 volti naizmenične struje. Slučajno,
dodirnuo sam jednom rukom jedan kraj induktivnog kalema sekundara, a drugom rukom drugi kraj... To je
najopasniji udar koji može da se desi čoveku, jer u toj situaciji struja prolazi direktno kroz srce, i
ukoliko je napon veči od 50 V, postoji rizik da se zgrće srčani zalisci, što dovodi do zastoja rada
srca. Ako se to desi, u roku od dva minuta čovek pada u stanje kome (pošto mozak nema kiseonika), a za
deset minuta umire.
U trenutku kada je struja prošla kroz moje telo, "udar" me je odbacio dva metra unazad (odskočio sam).
Ono što se dalje dešava (moja razmišljanja) meri se milisekundama: Shvatam da je struja prošla kroz
moje srce, shvatam da stojim dva metra od mesta na kome sam bio do maločas, shvatam da sam još živ...
To je bilo olakšanje -- u znak olakšanja, stavljam ruku na grudi i kažem: "Uh..." Ali, nešto se čudno
dešava... Pa ja ne osećam da mi srce kuca !!!! U tom trenutku hladni talas se munjevitom brzinom
širi kroz moje telo sa centrom u grudima (valjda je to ono kad se kaže: "oblio ga hladan znoj"), ja
stojim ukipljen, upaničen, razmišljam brzo kao nikada u životu, proračunavam vreme koje mi je ostalo
od života, razmišljam šta mogu da uradim da pomognem sebi, zamišljam kako padam u komu, kako umirem,
razmišljam šta će biti kada me moji nađu mrtvog tu u sobi za par sati...

Kao što vidite, nije mi se ništa premotavalo pred očima, nikakve slike, nikakvi zvuci - moje misli
su bile skoncentrisane na trenutak sadašnji, i možda delom budući (kako će moji reagovati kada me
nađu mrtvog....).

Malopre sam napomenuo da me je prvi put drmala struja napona 450 V -- a zašto sam onda panično reagovao
, neki se od vas pitaju, na drugi (slabiji) udar, a ne na prvi - Jednostavno, kada me je prvi put
drmnula struja ja nisam imao pojma koliki je napon, i da li je ili nije smrtonosan. Tek sa kasnije
izmerio i shvatio da sam imao MNOGO sreće.

Ostao sam dužan da dopričam kako sam se "spasao" smrti - U napadu panike istrčao sam napolje iz
kuće i shvatio da mi srce lupa jače nego ikada u životu - samo što ne iskoči.... Eh šta ti je
strah - vraća iz mrtvih

E sad - da li mi je srce stvarno zastalo, ili je to bio samo moj trip - nikada neću saznati. Ipak,
ja sam bio uveren da jeste, što je dovoljno da se doživi kao potencijalno BLISKA SMRT. I u tom
trenutku ja nisam doživeo premotavanje nikakvog filma, već potpuno racionalno razmišljanje o
posledicama...

Toliko od mene za sada - posetite moj sajt na http://www.developer.rs.sr/