Самуилово (понекад[1]: Македонско, Западнобугарско или Бугарско) царство (976-1018) је држава која је настала из устанка комитопула (синова комите/кнеза Николе) првог, у низу од три, словенска устанка против Византије у X и XI веку. Свој врхунац достигла је за време владавине цара Самуила. После пораза на Беласици и Самуилове смрти (1014), његов синовац Јован Владислав је убиствима уже Самуилове породице преузео власт. Византија је након тога успела да победи устанике и да након Владиславове смрти приликом одбране Драча (1018.) победнички уђе у Охрид и сруши Самуилово царство тј. угуши устанак Комитопула. Државне традиције Самуиловог царства су се још два пута дизале из пепела:

1040. - Под Петром Дељаном
1072. - Под Ђорђем Војтехом (односно Константином Бодином)
Спор око тога да ли је Самуило створио Македонско, Западнобугарско или Бугарско царство нема везе са историјом[1], јер пројектује модерне етничке заједнице у прошлост[1], због чега ће бити представљен на крају чланка

Византинци су након освајања бугарског царства, 971. године, завели окрутну управу у Македонији због чега је 976. године букнуо устанак против Византије. На челу устанка нашла су се четири сина војводе-комите Николе тзв. комитопули: Давид, Арон, Мојсије и Самуило. Током побуне у борби су погинули Давид(убили су га македонски Власи на планинама између Преспе и Костура) и Мојсије(приликом напада на Сер), док су Арон и Самуило успели да протерају Византинце из Македоније. Међу браћом је дошло до неслагања око наставка деловања јер је Арон био за постизање споразума са царем Василијем II, док је Самуило био за независност државе, које се окончало Ароновом смрћу по Самуиловој наредби. Подизање побуне чији је циљ било стварање словенског царства позивајући се на традиције првог бугарског царства привукла је 979. године устанку некадашње бугарске принчеве Бориса и Романа који су живели у Цариграду. Током пута Борис је убијен, јер су га Бугари због грчке одеће заменили за Византинца, међутим Роман је стигао до Видина, али није наишао на одушевљење народа. Самуило му није предао власт иако је он на њу полагао право, тако да се Роман највероватније морао задовољити положајем намесника у Скопљу.

Самуилова освајања
Самуило је кренуо да проширује своје земље користећи се унутрашњим сукобима у Византији и њеном заузетошћу на другим странама, првенствено побунама у Малој Азији(побуна Варде Склира). Већ 979. године продире у Тесалију и неуспешно опседа Ларису, међутим град већ 983. године успева да заузме, преселивши тамошње Словене у Македонију. Ширење словенског устанка приморало је младог цара Василија II да 986. године крене на Софију, која је тада била најисточнији Самуилов посед. Међутим, Византинци нису отпочели опсаду града већ су задовољили блокадом коју су после три недеље морали да подигну због недостатка хране и повуку се ка Цариграду. Током повлачења словенска војска их је, предвођена самим Самуилом, сачекала у кланцима Тројанових врата(битка код Тројанових врата) и разбивши 17.08.986. године у потпуности византијску војску. Последица овог пораза било је избијање грађанског рата у Византији који је паралисао сваки покушај да се устанак угуши. Василије је након три године сукоба уз помоћ Руса успео да поврати контролу над Царством, али је за то време Самуило је направио поход на запад заузевши скоро све српске земље(Дукљу, Травунију, Босну, Рашку), да би 989. године заузео Бер и Српчиште(Србицу). Приликом заузимања Дукље заробљава Јована Владимира, али га врло брзо враћа на дукљански престо као мужа своје ћерке Косаре и свог зета. Већ наредне године Самуило осваја Епир и драчку тему, припојивши својој држави и сам Драч, који му је највероватније предао његов таст и управник града Јован Хрисилије.

Самуилово царство
Његовој држави припојени су: Епир, Тесалија, Дукља, Рашка, Босна, Травунија, Срем, данашња Албанија и Подунавска Бугарска. Самуило се након тога прогласио за цара позивајући се на титулу Симеона Великог, уздигао је Охридску архиепископију на ранг патријаршије, а престоницу из Преспе преместио у Охрид.

Почетак пропасти
Самуило 996. године креће у нови поход потукавши Византинце под Солуном, после чега се још више оснажује и 997. године продире до Коринта и Пелопонеза. Међутим на повратку код Сперхија Византинци предвођени Нићифором Ураном у ноћном нападу наносе страховит пораз Словенима. У борбама је сам Самуило тешко рањен и једва је успео да се спасе са сином, док је у борби заробљено око 12 000 његових војника. Исте године Уран покреће прву успешну офанзиву на Самуилову државу и готово несметано пљачка и плени скоро три месеца.

Самуило 1001. године покреће офанзиву ка Хадријанопољу и Цариграду, али у тај сукоб окончава 1004. године његовим поразом, мада су његове трупе преко Филипоља стигле до Хадријанопоља. Последица тога је византијско заузимање скоро половине његове земље. Док је Самуило надирао ка Хадријанопољу, Василије је 1002. године заузео север данашње Грчке. Самуилов зет Добромир предаје Бер без борбе добивши заузврат титулу антипата. Војсковођа Димитрије Тихонас предаје Колиндрон, под условом да он и његове трупе добију слободан пролаз ка средишту Самуиловог царства. Следеће на удару било је Српчиште које јуначки бранио војвода Николица, али је град на крају ипак пао у Василијеве руке, а Николица у заробљеништво. Василије је тако овладао целом Тесалијом, а на повратку у Солун заузима Воден повративши тако контролу над целокупном Егејском Македонијом. Василије се потом окреће северу државе и, док Самуило на Велику Госпојину 1003. године упада и пљачка Хадријанопољ, заузима Видин и креће на Скопље. Самуило (који се после упада у Хадријанопољ брзо повукао ка Македонији) је покушао да на Вардару заустави Василијев продор, међутим византијски цар односи још једну велику победу. Након тога Василије улази у Скопље које му је предао намесник града и бугарски принц Роман. Цар је на повратку покушао да освоји и Перник на Струми, али му то не полази за руком, а Самуило 1004. године покреће своју последњу офанзиву и бива под Солуном поражен. Велики Василијеви успеси уверили су многе да је он сигурни победник, тако да су му 1005. године Драч предали Самуилов зет Ашот и таст Јован Хрисилије, исти онај који 15 година раније град предао Самуилу када је деловало да ће он бити победник у рату.

Последњи неуспеси у борбама довели су до промене у Самуиловој тактици. Уместо доташњих офанзива, он је почео да утврђују је средиште своје државе Пелагонијску равницу и прилазе њој, спремајући се за одсудну одбрану. У клисури Струмице коју творе Беласица и Огражден он је подигао јаку утврду онемогућивши на тај начин прилаз Пелагонији у шта се почетком 1014. године уверио и сам Василије II који је туда покушао да се пробије. Искусни Василије је тада наредио Нићифору Скифијасу, стратегу македонске теме, да покуша да преко Беласице заобиђе Самуилове положаје, што је овај и учинио. Тако су се Самуилове трупе нашле између чекића и наковња и 29.07.1014. године византијска војска, под командом цара Василија II до ногу их је потукла у тзв. бици на Беласици. Самуило је успео да се спасе и склони у Прилеп, док је Василије неуспешно покушао да заузме Струмицу која је одолела његовој опсади. Заробљени на Беласици, њих око 15 000 (број је претјеран), је по царевој наредби ослепљено, док је сваком стотом или хиљадитом остављено по једно око да би могао да води остале. Због ове суровости цар Василије II је добио надимак Бугароубица. Када је Самуило видео своју оковану и ослепљену војску умро је на месту од срчане капи 06.10.1014. године.

Пропаст државе
Самуила наслеђује његов син Гаврило Радомир, али је држава коју је преузео већ стајала на стакленим ногама. У наставку офанзиве Василије је овладао Штипом и Прилепом, Мелник му се сам предао, док је Битољ(у коме се налазио Радомиров дворац) спалио, након чега се враћа да презими у Солуну. У априлу наредне године Василије поново осваја Воден, који се у међувремену одметнуо од његове власти. Након тога Радомир шаље посланика цару преко кога нуди закључење мира и своју лојалност, али Василије одбија његову понуду и покреће нову офанзиву ударивши на могленски крај. Жесток отпор који је у Моглену Константину Диогену и Нићифору Сфијакису пружио војвода Ивац приморао је самог Василија да дође под град и тек је тада након страховитих борби град заузет, а мало затим заузета је и Нотија. О жестини борби најбоље говоре чињенице да је тврђава након тога спаљена и разрушена, а локално становништво пресељено чак на други крај царства у Јерменију, у околину Васпуракана.

После ових пораза на долази до промене власти у некадашњој Самуиловој држави, вероватно током септембра 1015. године. Самуилов синовац Јован Владислав(син Арона који је по Самуиловој наредби убијен) у лову недалеко од језера Петриска убија свог брата и цара Гаврила Радомира и преузима власт. Да би обазбедио своју власт Владислав убија и његову жену, а њиховог сина ослепљује. Има индиција да је ово учињено уз подршку Византије, јер је Василије са новим владром закључио мир, међутим непријатељства су ускоро поново обновљена.

Василије овог пута продире до самог Охрида, али га напади војводе Ивца на његову позадину приморавају да се врати. Ивац се пред царем повукао у планине, након чега се он бацио на заузимање преосталих западних делова Самуиловог царства, заузевши тврђаве Термицу(недалеко од Бањског крај Струмице) и Бојану(поред данашње Софије).

Јован Владислав(творац чувеног Битољског натписа) је у циљу осигуравања своје власти, на превару довукао у Преспу српског кнеза и Самуиловог зета Јована Владимира, где је, према његовој хагиографији, убијен на црквеном прагу по његовој наредби 22.05.1016. године.Крајем лета Василије је поново покушао да освоји Перник, али се после тромесечне(88 дана) опсаде повукао необављена посла, јер је храбра одбрана предвођена војводом Кракром пружила јуначку одбрану. Током пролећа 1017. године Василије заузима Вишеград, Бер, Острово и Молиск, а потом и Сетину. У борбама око Сетине, показало се колико су се тамошњи Словени плашили Василија, јер су на саму његову појаву побегли из скоро добијене битке против Византинаца предвођених Константином Диогеном.

Почетком 1018. године Јован Владислав се одлучује да крене у офанзиву и са својим трупама напада Драч, али је током борби око града погинуо. Василије је ово одмах искористио и у марту исте године креће на остатке некада моћне државе. Пред цара је у Серу изашао већи број великаша и војвода и предао му своје области изразивши покорност. Цар им је заузврат дозволио да задрже своје области, а некима је доделио и титуле патриција. Међу тим великашима били су и:

Војвода Кракра, који му је предао неосвојиви Перник и добио титулу патриција
Војвода Драгомуж, који му је предао Струмицу и добио титулу патриција
Војвода Богдан, који му је предао унутрашње градове
Василије после тога победнички улази у Охрид и од Владиславове удовице преузима власт од чиме је Самуилово царство и званично престало да постоји.

Иако је Василије II ушао у Охрид, иако му се већи део великаша и војвода предао део њих ипак није положио оружје и покушао је да настави борбу.(Види:Борбе Самуилових војвода након 1018.

Македонско или наставак првог бугарског царства
У историјама на Балкану постоји сукоб око Самуилове етничке припадности, односно око тога да ли је његово царство треба називати македонским или га сматрати наставком првог бугарског царства.
Бугарски научници своју тезу темеље на чињеницама да се Самуило прогласио за цара и настављача традиција Симеона Великог, као и на чињеници да је Василије II добио надимак Бугароубица. Осим тога у корист ове тезе је и чињеница да је сам Самуилов нећак, цар Јован Владислав у Битољском натпису изјавио да је самодржац Бугарски, цар Бугара, бугарског рода. Ову тезу, такође подржава и део светских и српских историчара (Срђан Пириватрић и други).
Са друге стране треба имати у виду да се за неку титулу у Средњем веку морали позивати на старе традиције или на нека освајања, што је у овом случају била Симеонова (чији је потчињени Самуилов отац био) царски венац. Касније је за цара, настављача Самуилових традиција, проглашен Константин Бодин приликом побуне 1072. године која избија под вођством Ђорђа Војтеха.
Примера ради цар Душан се прогласио за цара (настављача византијских традиција) када је заузео трећи град по снази у Византији Сер, а Солун (који је био други по снази после Цариграда) држао под опсадом, при том држећи Епир, Тесалију и јужну Тракију.
Василије II назван је Бугароубица јер се Самуило прогласио за бугарског цара, док је термин Македонац тек много касније почиње користити за тај део балканских Словена. Треба имати у виду да Грци и дан данас не користе тај термин.
Српска историографија, опет, редовно наводи Самуилово царство као Царство Македонских Словена, и проучава је заједно са другим српским земљама Средњега века: Рашком, Зетом, Травунијом, Захумљем, Паганијом, Босном, Дубровником и Српском деспотовином у данашњој Војводини, што би требало да имплицира суштински српски карактер Македонаца. (Владимир Ћоровић, „Историја Срба“).

Izvor?

wiki