Stručnjaci apeluju da se osobe sa psihičkim problemima na vreme leče
Samopovređivanje je ponekad poziv u pomoć

Iako mnogi slučajevi samopovređivanja ostaju nezabeleženi u lekarskim kartonima, psiholozi i psihijatri tvrde da je namerno sakaćenje sopstvenog tela prilično raširena pojava. Naročito među mlađim ženama. Žene su, prema njihovim rečima, dvaput sklonije od muškaraca da nožem zasecaju svoju kožu, da je prže cigaratema i rade još sijaset sličnih stvari. Ovakvo ponašanje, dodaju stručnjaci, najčešće ide "u paketu" sa izrazitom asocijalnošću, (o čemu svedoči njegova rasprostranjenost po zatvorima), ali i s poremećajima u ishrani, nemirom i depresijom.

Naravno, samopovređivanje zastrašuje okolinu. Između ostalog i zato što se veruje da je ono skoro uvek predigra za samoubistvo. Međutim, eksperti naglašavaju da osobe koje se svesno ozleđuju obično nemaju suicidne ideje. "Ti ljudi žele da žive. Oni to rade da bi se osećali bolje. Reč je o impulsivnom činu kome se pribegava da bi se regulisalo raspoloženje", izričit je Armando Favaca, profesor psihijatrije na Univerzitetu Misurija i autor knjige "Tela pod opsadom: Samosakaćenje u psihijatriji i kulturi". Favaca, koji slovi za jednog od najboljih poznavalaca ovog fenomena, objašnjava da oštećivanje sopstvenih organa smesta dovodi do oslobađanja od napetosti. I navodi da oni koji posežu za takvim "lekom" često porede njegovo dejstvo s bušenjem balona. Psiholog Ras Federman, direktor savetovališta pri Univerzitetu Virdžinije, dopunjuje ovo objašnjenje sledećom konstatacijom: "Fizički bol pomaže ljudima da odvrate pažnju od intenzivne emocionalne uznemirenosti, da se praktično odvoje od nje. Ali se ovaj efekat samopovređivanja gubi već posle nekoliko sati".

Favaca i Federman, takođe, kažu da samopovređivanje ponekad predstavlja i poziv u pomoć. Neko će, recimo, nožem "šarati" po svojoj ruci, i onda pokazivati ožiljke tako što će uporno nositi kratke rukave. Ono je, svakako, i jedan oblik samokažnjavanja. Ali ne treba prenebregnuti ni to da pruža izvestan osećaj moći. "Ovakav akt dopušta čoveku koji je uzdrman haotičnim vezama da veruje da ipak ima kontrolu nad bolnim procesima", primećuje Federman. A Favaca otkriva i to da devojke koje su bile seksualno zlostavljane često upravo na ovaj način okončavaju periode dobrovoljne izolacije. Ma koliko to delovalo čudno, njima samoranjavanje pomaže da stave "tačku" na svoje povlačenje iz društva, i krenu dalje.

Među mladim svetom postoje i takvi koji se okupljaju s ciljem da se zajedno "seku". Neki od tih mladića i devojaka ne osećaju pravu potrebu za tim, ali su spremni da unakaze svoje telo jer žude da pripadaju nekakvoj grupi.

Razume se, stručni krugovi apeluju da se svi oni koji povređuju sebe na vreme leče. Pre nego što im to postane navika, nešto od čega su zavisni. Uobičajeni tretman obuhvata psihoterapiju i uzimanje određenih antidepresiva.
Priredila S. Prokić
   


Izvor: Glas Javnosti

Na taj nacin svoj bes iskaljuju na sebi sto svakoako jeste poziv u pomoc,jer se oni kao ne usudjuju da zatraze pomoc a ovako na bolan nacin kaznjavaju sebe i to sve ide samo u krug jer resiti tako problem je nemoguce.
Bol i patnja se uvecavaju.

Anea je mazohista , trebalo bi malo vise da nas upozna sa slicnim formama ovog problema

Vidim da je tema stara, al' bez obzira na to, mnogo bi mi znachilo kada bi mi neko pomogao.   
Pokusavam da nadjem ovu knjigu "Tela pod opsadom: Samosakaćenje u psihijatriji i kulturi" - Favaca, koja je spomenuta u prvom postu.   U originalu je "Bodies under Siege: Self-mutilation and Body Modification in Culture and Psychiatry" autor: Armando R.   Favazza.  
Da li neko zna da li ove knjige ima na nasem trzistu na srpskom ili engleskom jeziku, nebitno mi je.   

Ja radim istrazivanje na ovu temu. . .  
Samopovredjivanje je jako zanimljiva stvar (u nauchnom smislu, iskljuchivo) i mnogo je rasprostranjenije nego sto mozemo da pretpostavimo.  

Možeš nam postaviti ovde istraživanje kad bude gotovo. 

zzckyy a kako tebi izgleda da li je samopovređivanje uvek poziv upomoć ili ima i drugih razloga za takav postupak

Znate kako, imate i one sa mazohistickim porivima koji "vole" da se seku. Jeste nama bolesno ali ne verujem da oni zele pomoc kao sto je u prvobitnom tekstu ukazano vec im je to neki vid izrazavanja 

Nije to nikakav vid izražavanja, to jeste autodestrukcija; negativna osećanja sa kojima ne znaju kako da se izbore, pa im fizička bol koju sebi nanose skreće pažnju sa toga.

Aham  A sta ako je jednostavno bolestan i voli da se sece 

Pa samim tim što se seče je na neki način ''bolestan''. Kod onih psihotičnih koji bi sebi sekli delove tela jer misle da su strani, posednuti itd. je drugačije; oni prosto nemaju dodir sa realnošću. Obično se pod ''samopovređivanjem'' misli na ove prve, odnosno nepsihotične.

Mogu i hocu... 

Svi ste po malo u pravu. Uglavnom postoji potreba da se fizickim bolom skrene paznja sa emotivnog, da unutrasnja bol bude nadjachana spoljashnjom (jer sve sto je spoljasnje dozivljavamo kao ono nad cim imamo kontrolu). Postoji i potreba da se skrene paznja drugih na sebe, da se govori o svojoj patnji (sto ce reci, poziv u pomoc), ... dakle sve se svodi na nemogucnost da se sopstvena osecanja sagledaju i srede u glavi, a onda i da se o njima otvoreno progovori (komunikacija).

I šta ti misliš da li je takvoj osobi lakše prići nežno ili je treba grubo prodrmusati, smoriti razgovorima ili pak voditi psihijatru.

Ja mislim sve, pa šta upali.

Pa definitivno drmusanje jednom neznom prichom.  heheheh

Shalu na stranu, psihijatar bi mogao da pomogne samo ako je u osnovi neka depresija, odnosno nesto sto zahteva medikamentozno lechenje (izmedju ostalog). Psiholog bi pre pomogao... Ali da, razumeli smo se, znachi definitivno struchna pomoc.
Ne treba na njih gledati kao na folirante, jer to nisu. To je njihov nachin, dodushe pogreshan, da se nose sa svojom patnjom. Treba pronaci uzrok, pa ce se sa otkalnjanjem uzroka i ovo ponashanje iskoreniti... To nije bas svaki put lako upravo iz razloga sto imaju problem sa "otvaranjem" i komunikacijom.

Iskreno rečeno ja se bojim da odlazak kod stručnjaka može izazvati i kontraefekat, zatvaranje i nepoverenje.

Znam za više osoba koje su se samopovređivale, uglavnom devojčice 13-15 godina sa kojima je inače jako teško uspostaviti racionalnu komunikaciju. Većina njih su vrlo burno reagovale na uključivanje nepoznatih osoba u njihov privatni svet. Ali vrlo rado su prihvatale komunikaciju sa osobom koja im je već bila poznata, recimo roditeljima neke drugarice.

S druge strane ista ta mazohistička samodestruktivnost kod dečaka je daleko ređe izražena, ali kod njih su česte tuče i fizički obračuni kao prikriven način samopovređivanja. I opet je najčešće kod dečaka od 13 do 15 godina koji osećaju da ih porodica ne voli dovoljno.

Slazem se s tobom da nedovoljno iskusan struchnjak moze da produbi nepoverenje ili pogorsha situaciju, al' zar to nije sluchaj i sa drugim dushevnim poremecajima. U principu, nedovoljno struchna osoba, pa jos ako pri tom ima ogromno poverenje u svoje umece je rak rana svake profesije. Ostaje nam samo da se nadamo da se takvog posla nece prihvatiti niko ko zaista, objektivno nije dovoljno spreman za tako nesto. Kada kazem spreman mislim na godine iskustva u oblasti bas tog konkretnog problema.

Nismo se dobro razumeli. Govorim o onom koraku pre, kad dođeš kod takvog deteta i kažeš mu idemo na razgovor kod psihologa. Sledi odbijanje i suprotstavljanje samom odlasku na razgovor, čak i bežanje od kuće i osećaj ugroženosti jer upravo roditelji u čiju ljubav se sumnja sad žele da je/ga odvedu kod doktora za ludake.

Simi, to se zove intervencija. Vodis dete ako mislis da ima problem pa sta se uradi. Nije nista strasno otici kod psihologa pa ni kod psihijatra samo sto kod nas postoje predrasude o tome 

Vecina ljudi sa problemima nece priznati da ima problem i otici sama vec ce upravo njihova okolina morati da pomogne pri tome

Upravo to  pokušavam da razrešim, da li je bolja opcija pozvati psihologa u kućnu posetu, zatražiti pomoć školskog psihologa ili skupiti celu porodicu i svi zajedno pod psihologa na razgovor.

Zavisi od situacije. Najbolje je konsultovati se prvo sa psihologom o problemu pa tek onda preduzeti konkretne korake. E sad sta ce biti posle od ovih nabrojanih zavisi od situacije

Zavisi koliko je dete. Psiholog za mladje dete nema isto znacenje kao za starije dete. Manje ima predrasuda kada se radi o mladjem detetu. Ako je dete starije, pa jos ukoliko pruza otpor prema bilo kakvom razgovoru sa psihologom, mislim da ga svakako ne treba dovoditi kuci, to je moje misljenje. Samo bi jos falilo da pomisli kako ne moze da bude "sigurno" ni u svom kutku (ako tako uopste dozivljava dom). Mozda bi za pocetak skolski psiholog mogao da pridje detetu bar u cilju uspostavljanja nekog prvog, prijateljskog odnosa, da bi se predstavio kao neko ko ume da slusa, a da ne osudjuje. Jednom kad dobije poverenje, lakse je kasnije uputiti dete nekom struchnijem.

Samopovređivanje i Internet


Samopovređivanje se definiše kao nanošenje povreda sebi dovoljno ozbiljnih da dovode do oštećenja tkiva ili do tragova na koži koji ostaju vidljivi nekoliko sati. Obuhvata rezanje, paljenje, grebanje, lupanje, udaranje. Novo istraživanje je pokazalo (između ostalog, ono što ste i sami mogli da primetite) da je internet prepun slika i video snimaka samopovređivanja. Ovakve slike su dostupne mladima koji su pod rizikom od ovakvog opasnog ponašanja, i podstiču, veličaju i provociraju destruktivno ponašanje.

Jedno istraživanje ocenjivalo je prisustvo i obrasce samopovređivanja na You Tube-u. Autori su pretražili ovaj sajt, koristeći ključne reči „samopovređivanje“ i „nanošenje štete sebi“, i analizirali sadržaj i gledanost top 50 klipova koji prikazuju osobu i top 50 klipova na kojima se osoba koji nanosi sebi povrede ne vidi.

U proseku, osobe koje postavljaju ovakve klipove imaju 25 godina, mada se pokazalo da mnogi ne govore svoje prave godine, te je pouzdanost ovog podatka pod znakom pitanja. 95% uzorka činile su žene. Prvih sto klipova viđeno je preko 2 miliona puta. Više od tri četvrtine klipova dostupno je široj publici bez ikakvih ograničenja; 56% klipova nema upozorenje o sadržaju. Video zapisi su pozitivno ocenjeni od strane gledalaca, sa prosečnom ocenom 4,6 do 5; klipove o samopovređivanju više o 12 000 gledalaca je dodalo u omiljene klipove.

Dostupnost i sadržaj ovih snimaka je zabrinjavajući. Stopa samopovređivanja adolescenata je između 14 i 24%. Kod njih je takođe veća verovatnoća da pate i od drugih mentalnih poremećaja, uključujući depresiju, poremećaj pažnje, i veću stopu samoubistva. Izlaganje ovakvim slikama podstiče osećaj normalnosti, i može podsticati samopovređivanje ili naučiti o novim metodama samopovređivanja ili prikrivanju samopovređivanja. Razlozi samopovređivanja su ublažavanje negativnih emocija, izražavanje ljutnje usmerene na sebe, otpor ili suicidalne misli.

YouTube je najveći sajt za razmenu video klipova koji je danas na raspolaganju, a takođe je i treći najposećeniji sajt uopšte. Adolescenti i mladi ljudi koji pripadaju populaciji pod rizikom od samopovređivanja, koriste internet i ovakve sajtove više nego bilo koja druga starosna grupa. Internet je učinio da ljudi postanu neosetljivi na štetno i opasno ponašanje. Opasne aktivnosti se predstavljaju kao senzacije, a pojedinci koji ih obavljaju postaju zvezde. Profesionalna lica koja tretiraju mlade sklone samopovređivanju treba da budu svesna rasprostranjenosti ovakvih štetnih video zapisa po internetu, kao i uloge koje imaju u podsticanju samopovređivanja.
Izvor