Znam da ovo nije tako obican problem, koji ce se rijesiti nekim carobnim stapicem, ali sam u situaciji da sam totalno down!
Zato i trazim nacin da se pokrenem.
Trazim ga u sebi, trazim da van!

U poslednje vrijeme, cesto sam u situaciji da odustajem  lako, pod nekim strahom i nesigurnosti u sebe!
Iz casa u cas mi se mijeja raspolozenje, pa samim tim i odlucnost da uradim nesto sto me ceka.

U jednom trenutku krenem, uradim nesto, zadovoljna sam.
Vec sutradan, nekada i na kraju dana, uhvati me frka da je sve to sto radim uzalud!

Onda krene depresija, cak i neka anksioznost, i samo pod tim sopstvenim pritiskom, zabodem glavu u pijesak.

Trenutno dajem svoj poslednji ispit na faksu, posle duzeg zastoja u ucenju i davanju ispita.
Vjerovala sam da je poslednji upravo nesto sto daje vise elana da se "zapne" i skloni teret s ledja.
Kod mene je obrnuto i donosi mi manje samopouzdanja.

Uz to, materija je dosta teska, ali meni ne ide lose. Savladavam je i kapiram.
Medjutim, sama pomisao da cu uskoro izaci na ispit, napravi mi toliku tremu i blokadu u koncetraciji, koji nisam imala ni kao brucos.

Ne znam kako da povratim onu staru sebe, odlucnu, zadovoljnu, koja vjeruje u sebe dok radi bilo sta!

Osjecam se jako nesigurno i uplaseno, a ne mogu odustajati od ispita, jer ne zelim da se nosim sa teretom da mi jos samo jedan stoji nad glavom i kljuca.
Hocu da ga se rijesim sto prije!

Pocni potepeno. pronadji jednu stvar za koju zelis da se izboris i istraj u tome. Postavi cilj ...
Vremenom, resavaj jednu po jednu... Nakon niza uspeha podicices i samopouzdanje!

Poslednji ispit je i mene muchio. Naprosto psiholoshki sam se pripremio da ga padnem i 10 puta ako treba, ali da cu ga dati kad tad. Nisam se opterecivao datumom, vec sam prelazio na sledece poglavlje tek kad savladam tekuce. Prvi put sam otishao na fax i nisam ni izashao na ispit. Sledeci rok sam izashao i predao prazan papir. Pa sam jedan rok preskochio. Treci izlazak sam polozhio pismeni deo i na usmenom za malo pao. Chetvrti izlazak sam se raspadao od bolesti ali sam polozhio.

Poslednji ispit je prekretnica u zivotu... prelazak iz doba u kome si bezbrizna u nesto sto bi trebalo da bude pravi zivot... prave odgovornosti...

Tvoj problem nije ispit nego ono sto ide posle njega...
Razmisli o tome...  mozda uvidis da to i nije tako strasno i da je vreme da udjes na veliku scenu zivota

Hvala vam na odgovorima.

Negdje, svjesno, ja znam o cemu se radi-frka od onog posle. Bas kao sto i rece neko u poslednjem komentaru.
To je ono sto me sprecava da sa elanom krenem na rad.
Podsvjesno me muci bas to.

Ipak, za sada mi je prioritet da zavrasim faks, a onda cu raditi na tom svom strahu.
Ovako vise ne mogu-niti imam zavrsen faks(a to pritiska li, pritiska), niti znam sta cu posle.
Barem da mi se osloboditi jednog problema.

Nekako mi se cini laksim ako se sa diplomom u ruci budem plasila odrastanja i odgovornosti, nego bez diplome, a opt u nekoj frci.

A ozbiljne odluke i samopouzdanja i na vidiku. . . .

(moze vam vrlo lako zvucati "jadna ja", ali ipak je ta nelagodnost jako prisutna i zaista se osjecam jadno).

Da li bi tvom samopouzdanju pomoglo ako bi radila sa nekim od kolega na pripremi tog ispita. Možda bi ti prijalo da odeš na konsultacije sa profesorom ili nekim od docenata. Da pre ispita osetiš koliko si stvarno spremna i gde treba obratiti više pažnje.

Idi u biblioteku fakulteta i potraži ljude koji spremaju isti ispit pa malo preslišavajte jedni druge.

Ih... najteze je skupiti hrabrost i poceti voditi svoj sopstveni zivot...

Da se ne lazemo, svi mi volimo da budemo mazeni i pazeni... paraziti... 

Evo, ja prva... 

Ali... kad se oseti diploma, prva plata ili kljucevi od kola koji si sam platio, sve to (nesigurnost, neodlucnost, nedostatak sampouzdanja, depresija)  postaje mnooogo... mnoooogooo smesnije...

Hahaha, malo ste me podigli sa tim "slikama o odgovornosti".
Imaju smisla, nije da nije.

Po meni je vrlo bitno da covek, kako se blizi kraj faksa (ako ne i tokom studija) razvija plan sta dalje...

Pritom ne mislim na plan tipa... zavrsavas ekonomiju i mastas kako ces raditi u MMF ...
Nesto mnogo prizemnije, nesto sto mozes gotovo sigurno ostvariti...

Ne znam o kom faksu se radi... pre par dana smo bas pricali uz kafu o mogucnostima zaposljavanja nekih prijatelja koji su pri kraju studija, i u jednom manjem broju slucajeva je to bogu plakati... iako su ti ljudi dobri studenti... iako imaju smisla i talenta... vole to da rade.. sa tim diplomama takav posao kakav zele, verovatno ne mogu dobiti...

Ipak... moje neko misljenje je da covek sto pre treba da se osamostali...
Ne bas po svaku cenu, ali cim se iole normalni uslovi stvore, da to treba da uradi...
Mnogo je lakse biti nacisto sam sa sobom, motivisati se oko takvih bitnih stvari kad imas to na umu...

Mnogo je lakse poceti sa 16 godina sa tim razmisljanjem i delanjem u tom smeru, nego imati 35 i jos uvek se oslanjati na roditelje...

Odoh od teme... izvinjavam se...

Mnogo je lep osecaj kad si svoj covek, ma koliko to mozda bilo tesko...
Treba da ti bude jasno, da kakav god da si student, koji god da je faks, to je samo prvi korak...
Imas ulaznice za bolja mesta od nekih drugih ljudi, ali to ne znaci da ces gledati bolju predstavu
To zavisi samo i jedno od tebe.

SrbijanFajter, upravo je to moj najveci bijes trenutno, pored svega ovoga.
Citav zivot sam bila zasticena od svih "zivotnih opasnosti" i "neugodjaja" kao sto su: samostalnost, zaradjivanje i sl.
Vazda fina mamina i tatina djevojcica koja ne treba da se muci!

Sada, kada su me godine stigle, sad sam isprepadana sa onim sta me, po prirodi stavri, ceka....sad bukvalno anksioznost pri pomisli da je dosao kraj cvrcku koji samo svira violinu.

Otuda i moj dugogodisnji zastoj u ucenju na jednom, jedinom ispitu.

Upravo kada sam donijela odluku da krenem i da uradim isto sto i milijarde ljudi rade, prepala sam se i ono samopouzdanje sa pocetka spremanja ispita se pretvorilo u strah!

A, zaista nemam vise vremena da se plasim i da cucuim u jednom mjestu dok zivot prolazi.

Svjesna sam svojih kvaliteta, mogucnosti koje mi pruza faks, sigurna sam kada za to dodje vrijeme, da nista necu raditi osrednje.
Ali, isto tako, svjesna sam da me blokira strah nepoznatog....onog posle!

To je nesto sto moras da resis sama sa sobom i sa cime si do sada verovatno vec morala da se izboris...

- Postoji posao koji mora da se uradi...
- Sigurno ga niko nece uraditi umesto tebe...
- Sto vise vremena prolazi sve ga je teze uraditi...

Za mene je to dovoljna stimulacija da presecem i uradim...

Ako moraš da progutaš žabu, onda progutaj žabu, ako moraš da progutaš više žaba, onda prvo progutaj onu najveću…

To je prosto tako...

Ako te ono sto dolazi iza toga plasi, gledaj samo ono sto je ispred toga

Ako ne mozes 5 koraka unapred planirati, radi jedan po jedan...

Eh, strah od nepoznatog... strah od buducnosti... To su savrseno normalni strahovi, svi ih u manjoj ili vecoj meri dozivljavamo.
Narocito mi koji zavrsavamo jedno poglavlje u zivotu koje nam je bilo ugodno, a prelazimo u neko novo, za koje ne znamo sta nam nosi, i kako ce tacno izgledati.

I meni se opasno blizi vreme kada cu prekinuti pupcanu vrpcu od svojih. Blizi se vreme kada cu diplomirati, i (ako bude srece) naci posao.
Isto bih za sebe mogla reci da sam bila mazena i pazena mamina i tatina devojcica. Ali ne moze se to biti vecno; moramo odrasti.
I sto se pre suocimo sa tim, to cemo biti spremniji za taj nastupajuci period.

Kod sebe cak primecujem i odredjena ponasanja, kao da hvatam poslednji voz da budem bezbrizan student, kom je glavna obaveza i preokupacija da uci.
S obzirom da su obaveze na faksu smesne u odnosu na one koje nas tek cekaju, mi sasvim jasno vidimo koliko nam je sad zapravo dobro.
I dok hvatam poslednje mesece ''slobode''  , uzivam u toj poslednjoj bezbriznosti, cesto i sama razmisljam - a kako cu ja to sve postici?
Kako cu odjednom biti savesna, odgovorna, odlaziti na posao, buditi se rano, imati mnooogo manje vremena za klasicne studentske aktivnosti? 

A onda se setim jedne izreke, koja moze na prvu loptu izgledati kao klise... A to je - ''Svako vreme nosi svoje breme''.
I setim se kako su mi ti periodi tranzicije uvek manje-vise tesko padali. Od prelaska u srednju, pa na faks... i, gle cuda, uvek je bilo samo pitanje vremena kako cu se prilagoditi! Jer, i ovo je takodje period tranzicije, i iako se raniji problemi mogu, u odnosu na ovaj, ciniti smesnim, ipak je tacno da svako vreme ima neke svoje zackoljice, koje uopste nisu uporedive. Iako je ova promena jedna od najvecih u zivotu, ni najmanje ne sumnjam u svoju sposobnost da joj se prilagodim. 

Mozda nece biti idealno, nece biti sve super od samog starta... Ali ces (cemo ) se sigurno navici jer, cak i da nismo spremni, tolika kolicina promene u jednom periodu nas i te kako osnazi da se jos vise razvijemo, i konacno u potpunosti preuzmemo odgovornost za sebe. 

Procitala sam celu temu i sve je receno, potpuno se slazem ...
Koliko sam shvatila vecina je na zavrsetku studija i plasi se sta dalje ...

Kako ste bili disciplinovani ucicli, izlazili na ispite, polagali iste... tako cete sutra potraziti posao, prihvatiti moguce, trenutne poraze, radovati se uspehu, zaposliti se, ustajati ... Radovati se svom novom zivotu.

Meni je usledio mnogo lepsi i opusteniji period posle, evo vec dugo radim i super mi je!
Ne brinite, nego tako snazni krenite dalje, uzivajte u svakom uspehu, promeni koja vas vodi na bolje!

Jos nesto, svi smo mi mazeni i pazeni, zasticeni    to ne znaci kad se zaposlite, odvojite da ce vas roditelji napustiti, naprotiv, uvek ce biti tu za vas 

Slusajuci vas, zaista se dizem i nekako mi je mnogo lakse sada kada znam da nisam sama, tj. jedina koja je prosla/prolazi kroz ovo!

Naravno da nisi sama niti jedina, sve je tako normalno kroz sta prolazis!
Setices se ovih vremena i nasmesiti 

Glavu gore devojcice, jos malo pa ces i ti savetovati neku zbunjenu glavicu, bodriti je i podrzavati 

Naravno da nisi sama; svi to manje ili vise prodju, znam dosta slucajeva iz svoje okoline, ljudi koji su u slicnim situacijama.
Uostalom, mislim da je i bolje malo strepeti, nego ici po principu ''Kako cemo - Lako cemo'', jer bismo onda pri prvoj prepreci verovatno doziveli veliko razocarenje.
Ovako - ipak treba biti pozitivan, ali i realan, tj. znati da nece odmah sve biti med i mleko, kao sto i nikad nije. 

kako se boriti sa crvenjenjem u svakakvim situacijama, iako za to nema razloga?

Udaris na salu

Kazes ovo je zdravo rumenilo, "seljacko rumenilo" zdrave devojke, jedre, orne

Nije rumenilo za koje si trebala da bacis 10, 50, 100 evra da bi kupila puder/maskaru kako li se vec zove. Pa kazes da mogu samo da ti zavide, jer ono sto druge pokusavaju da postignu sminkom to tebi dolazi prirodno

tvoj strah je proistekao od osecanja da ces izgubiti paznju i "protekciju" koju si uzivala sve ove godine...ali budi ubedjena da gresis jer niko nece da te tera da radis neki prljavi posao ako to ne zelis,ipak si na zavrsetku faksa a ako si dotle dogurala svi, pa i ti, imaju velika ocekivanja od tebe....mnogo je bolje da otaljas svoje obaveze sto pre nego da pustis da se tako besmisleno vuku...imas osecaj da tapkas u mestu....