Samoca moze biti fizicko stanje, ali takva se samoca da  promeniti.Zovnete prijatelja, kolegu s posla, komsiju.I fizicki vise niste sami. Ali samoca u dusi, u srcu, kad pored vas fizicki postoji osoba, ali kad si vise nemate sta reci, nemate o cemu pricati, kad je vec sve postalo rutina.

Zelja za samocom nije iskonska, ona nastaje kao posledica iskustva i razmisljanja.Jer sto smo stariji, svesniji smo koliko se udaljavamo od dragih osoba, koliko se razlikujemo u razmisljanjima. Kako nam se menjaju pogledi na svet, ono nekad drago, to odjednom vise nije.Svaku bol, prekor, ponizenje, docekujemo ranjivi i jedini spas od svih zla ovoga sveta je beg u samocu.

Samoca u dusi vuce u depresiju, a ako su depresije ucestale i totalno je osoba u qr** to vuce  psihologu.
Ali svako momente depresije resava sam , na svoj nacin, nece pomoci ni brdo prijatelja, ako kad oni odu , osecaji se vrate, treba naci problem koji je to uzrokovao i resiti ga kako treba.

Moram da priznam da ponekad, kada mi se zivot pretvori u frku ili me jednostavno svi nerviraju ( sto je posledica ustajanja na levu nogu) , pozelim da se osamim. Ali to me ne drzi dugo.U principu volim da u toku dana na razlicite nacine komuniciram sa raznim ljudima.
Mada, lepo je pored sebe imati i prijatelja sa kojim nekad mozes i da cutis!