U porodici Branimira Aleksandrića, stručnjaka sudske medicine, svi od reda su lekari

Sami svoji doktori

Dom zdravlja nikad ne vide. Za vađenje zuba bio nadležan - pokojni deda

Koliko roditelja želi da im bar jedno dete završi medicinu kako ne bi morali jednog dana da se maltretiraju po domovima zdravlja? Ako baš moraju lekaru, uvek je zgodno da se procedura ubrza. Narodski rečeno, odeš lepo kod dece na pregled - preko veze. A ko bi poverovao da u jednoj porodici u Srbiji samo što se međusobno ne operišu u stanu? Sedam članova, sedam doktora. "Klinika u malom" je familija istaknutog stručnjaka sudske medicine Branimira Aleksandrića. Njegov otac Vitomir bio je ftiziolog i utemeljivač "porodice u belom". Tu je i sestra Vesna koja je anesteziolog, i supruga Jasna Kadenić, lekar opšte prakse. Na red stižu i deca. Najstariji sin Srđan je na specijalizaciji iz radiologije, srednji Goran volontira na plastičnoj hirurgiji, dok je najmlađi Dejan na četvrtoj godini Medicinskog fakulteta u Beogradu.

- Mi nismo videli doktora. Pa, meni je pokojni otac vadio zube - započinje neobičnu priču Aleksandrić. On daje injekcije porodici, određuje terapiju, ali i previja i vida rane sinovima koje su posledica ne baš dobrovoljnog rada na vikendici kraj Dunava. Sinovi mu skidaju kapu kad je u pitanju znanje iz medicine. Kažu da je ćale ipak alfa i omega. Ponosni su jedni na druge, sem...
      

Mutne radnje na Belom dvoru

Aleksandrić živi preko puta Belog dvora. Lokacija lepa, ali neprijatna.
- Kad su dolazile strane delegacije, nismo smeli da se penjemo na krov, morali smo da sklonimo automobila sa parkinga, ali je bilo preporučeno i da ne gledamo mnogo kroz prozor. Uoči petooktobarske revolucije nije gledao samo delegacije, već i neke mutne radnje.
- Unutar rezidencije Belog dvora dovoženi su besni automobili. Tu su ih prikrivali ciradom, a kasnije šleperom odvozili u nepoznatom pravcu. Verovatno svi znaju ko se time bavio.
      
   
   

- Sve je super, osim kad ne idemo na plac. Sa njim kad se radi nema odmora - kaže Goran koji sada traži posao. A da je vikendica svima "boljka" potvrđuje, kroz šalu, i Branimir.

- A ja njima zameram što moram da ih molim da dođu i pomognu. Šalim se, ponosan sam na njih, jer nije lako izvesti decu na pravi put, pogotovo u vreme sankcija kada je bila velika beda i nemaština. Kad deca hoće patike, a vi nemate leba da kupite. Dok je, s druge strane, kriminal predstavljan u glamuru, u raskošu. U takvim uslovima školovati decu nije lako - kaže otac porodice. Ali, prezadovoljan je što se za njegovu decu ne "govorka" da su završila medicinu zahvaljujući tati, što kako kaže, pokazuju pohvale šefova.

- Moramo dvaput više da se trudimo da bismo dokazali da znamo posao - ubacuje se Srđan. Međutim, Goran ističe, da i to nekad nije dovoljno.
- Koliko god se trudili i radili, uvek se nađe neko ko kaže: Sve je ovo zbog oca. Ali, to je breme koje moramo da nosimo. Supruga kaže da ne ide na pijacu, jer potroši mnogo više, dok Branislav prvo napravi spisak, pa ide u kupovinu. Ponekad mu je bilo teško da tegli namirnice, i jedva je čekao da najmlađi sin, koji živi sa njima, položi vožnju kako bi išao po robu. Međutim, Dejan ode na Internet, naruči potrebno i donesu im na kućnu adresu. Zato, Aleksandrić ne štedi na deci.

- Imaju za džeperac - minimalac, plus garderobu i kola - objašnjava Aleksandrić.
- Kakav auto? "Juga" starog osam godina nazivaš automobilom - pita Goran kroz osmeh. Profesionalna biografija doktora Aleksandrića je "deci" neprikosnovena. Kroz njegove ruke, za 30 godina rada u Institutu za sudsku medicinu, prošlo je tri hiljade leševa. Veštačio je u procesima za najveća i najmisterioznija ubistva. Trudio se, kaže, da ne misli o njima kada izađe sa posla, ali ne može čovek uvek ostati ravnodušan.

- Kad sam jedno veče, pred magistraturu, radio, dogodilo se da nije bilo nikog u prostoriji. Krenuo sam ka staklenim vratima i u njima ugledao odraz čoveka. Skočio sam i urlikao od straha. Ne pamtim kad sam se tako uplašio. Dobro je što je odraz bio od biste osnivača Instituta, seća se. Ipak, bilo je i mnogo ozbiljnijih situacija. Jednom je stigao leš nepoznatog čoveka na obdukciju. Ušao je unutra i prepoznao zeta, muža rođene sestre. Najteže mu je bilo njoj da javi. Naradio se dosta, a sada kako kaže, jedva čeka da ide u penziju. Nek deca posle vade zube!
      

A počelo je - batinama, šamarima i ćuškama

Sve je počelo batinama, šamarima i ćuškama. Da deda Aksentije nije očitao lekciju i objasnio Branimirovom ocu Vitomiru da mu je bolje da upiše fakultet nego da se vrati u selo, ne bi bilo ovoliko zdrastvenih radnika na tako malom mestu.
- Aksentija, zahvaljujući pismenosti, država je zvala da dođe iz Knjaževca u Beograd da radi kao pisar. Otac je tada želeo da se vrati u selo, ali Aksentije ga je dobro izmlatio i naterao da upiše fakultet. Davne 1949. godine je diplomirao medicinu, ali i dobio mene. I medicina je postala porodična tradicija. Vitomira nije zanimala Komunistička partija tako da u "ono" vreme nije mogao dugo da radi kao asistent na ginekologiji, već su ga dekretom poslali u Bosnu. Kako su doktori bili deficitarni kadar posle rata, Branimirov otac je porađao, operisao, lečio prehlade. U Foči je progovorio, u Bugojnu prohodao, malo se igrao u Sarajevu da bi se sa tri godine vratio u Srbiju. Posle Niša, gde je Vitomir dobio specijalizaciju na ftiziologiji, 1956. se preselio u Smederevsku Palanku. I tek kada je Tito 1968. rekao da su studenti u pravu, Branimir je upisao medicinu.
      
   
Izvor: Glas Javnosti \ Milan Lađević