Poceo sam da citam "Svet kao volja i predstava". Neverovatno delo! Zato pokusavam da razumem sve sto je rekao pa mi treba pomoc oko par stvari - kako vi razumete:

1) citat: "Cak sto se tice ponasanja i licne drazesnosti u ophodjenju sa ljudima, pojam(apstraktni) ima jedino negativnu vrednost: sluzi suzbijanju grubih izliva sebicnosti i surovosti; uctivost je njegovo hvale vredno delo; ali privlacnost, ljupkost i prijatnost u ophodjenju, ljubav i prijateljstvo NE SMEJU da proisticu iz pojma, inace <<osecamo nameru, te gubimo raspolozenje>>. Svako pretvaranje je delo refleksije, ali ono ne moze da traje stalno: <<Niko nije kadar da dugo nosi obrazinu>>, veli Seneka; jer se ono mahom prepoznaje, te gubi svoje dejstvo.
             Naposletku, i vrlina i svetost proizlaze ne iz refleksije, vec iz same dubine volje i njenog odnosa prema saznanju. Moralne dogme mogu bitiiste u umu celokupnih nacija, ali je delanje svake jedinke drugacije, i obrnuto: delanje se, kao i svaki govorni proces, odvija u skladu sa O S E C A NJ I M A, a sto znaci da jedinka ne dela samo shodno pojmovima, odnosno etickom sadrzaju. Dogme zaokupljaju danguban um; delanje - nezavisno od njih - ide svojim tokom, mahom u skladu ne s apstraktnim, vec sa neiskazanim maksimama, ciji je izraz upravo celokupan covek. Stoga, ma koliko da se razlikuju religijske dogme u naroda, ipak je kod svih dobro delo propraceno neiskazivim zadovoljstvom, a zlo beskrajnim uzasavanjem."

PITANJA:

1) Da li Sopenhauer govori o OSECANJIMA kao zasebnoj kategoriji, nesto sto ne pripada ni UMU ni RAZUMU, ili ih smesta pod <NEDEFINISANE apstraktne pojmove> koji pokrecu, odnosno uticu na razvitak ostatka POJMOVA?
2) Zasto "ljupkost, prijatnost, i ljubav ne smeju da proisticu iz pojma"? Kako je moguce da "osecamo nameru i gubimo raspolozenje". Zasto gubimo raspolozenje ako osecamo nameru? Zar ne treba da bas ta osecanja sluze kao pokretac namere?
3) Sta se podrazumeva pod Senekinim recima "Niko nije kadar da dugo nosi obrazinu"? Da li se misli na uobrazilju ili na "masku"?
4) Kako je moguce da - ako se aprstraktni um protivi "neiskazanim maksimama" - logicno (koliko god Sopenhauer mrzeo ovaj termin) bude da delanje u skladu sa MAKSIMAMA - koje se protivi dobroti; odnosno je zlo - daje osecaj ispunjenosti - tj. bude propraceno neiskazivim zadovoljstvom, a zlo - beskrajnim uzasavanjem.
Ako je funkcija uma podredjena razumu - kako onda mozemo da napravimo separaciju izmedju dobrog i zlog? Mi to zakljucujemo samo na osnovu razuma koji je ustvari na neki nacin (zivotinjska osobina)?

Hvala unapred na razumevanju!