Koga su zmije ujele...

Svi bismo voleli da verujemo kako će ljubav trajati večno. Znamo da to često nije slučaj, ali i dalje smo skloni da se ponadamo, kad nam lepo ide s nekim, da će to trajati zauvek. Nekad se tako desi da veza traje već neko vreme, dođe i do veridbe i sa nestrpljenjem (dobro, i tremom) iščekujete venčanje (ova priča važi i ako ste muškarac i ako ste žena). Međutim, na vašu veliku žalost, do venčanja ne dođe - vaš verenik ili verenica reše da ipak ne žele da provedu ostatak života s vama i ostave vas. Naravno, osetite se užasno povređeno i svakakve misli vam prolaze kroz glavu. Što je najgore, vaši problemi tek tada počinju.

Pokazalo se da je mnogima koje ostavi verenik ili verenica izuzetno teško da se od toga oporave; to jest, da se oporave u pravom smislu te reči, tako da budu sposobni da nastave sa normalnim životom. Spolja gledano, nakon prve reakcije (bilo da je ta reakcija bes ili povlačenje u sebe ili nešto treće), može izgledati kao da se osoba vratila u normalu - ići će na posao, izlaziće sa prijateljima, čak će možda i flertovati s nekim - nije isključen ni seksualni odnos s nekim. Ipak, emotivno, stvari će biti daleko od idealnih.

Slično kao i prilikom raskida duge veze, i ovde će se ostavljena osoba bojati da se upusti u novu ljubavnu vezu. Može doći do seksa, seksa čak može biti i puno (i previše), ali ostavljenoj osobi biće veoma teško da uspostavi emotivnu vezu, da se ponovo usudi da veruje nekom. Biti ostavljen jako boli, i strah od tog bola i od moguće nove povrede dugo ostaje, po principu "koga su zmije ujele, taj se i guštera plaši".

Ukoliko vam se ovako nešto desilo, potpuno je normalno da duže vremena ne osećate da ste sposobni za novu vezu (zapravo, ukoliko mislite da jeste sposobni za novu emotivnu vezu relativno brzo nakon raskida, samo zavaravate sebe). To je kao sa velikom otvorenom ranom - potrebno joj je dosta vremena da bi zarasla, a i nakon što zaraste, ostane ožiljak. Dajte sebi sve vreme koje vam je potrebno za oporavak; u ovakvim situacijama, vreme je zaista jedini "lekar", a koliko će baš vama biti potrebno da se oporavite nemoguće je predvideti - to što se neko u sličnoj situaciji oporavio za toliko-i-toliko i eno-ga-sad-sa-tom-i-tom nema nikakve veze sa vama.

Glavno je da se, nakon perioda odmah posle raskida, ne "zakopate u kuću" i ne povučete iz života; što se ostalog tiče, s vremenom ćete osetiti kako bol slabi i kako vam uspeva da se ponovo opustite i ponovo verujete nekom. Tada će, valjda, i nova veza doći - veza u kojoj ćete moći da budete srećni, veza koja će zaista dugo trajati - po mogućnosti, zauvek.

Meni se te stvari stalno desavaju tako da sam naviknut na gore navedeno.

Jebem li ga, posle par puta shvatis da to tako funkcionise.

Tako to funkcionise sa razocarenjima svih vrsta...

najvaznije je to prihvatiti na vreme

Kako mislis prihvatiti? Navici se?

Pa pazi ja govorim o svojo situaciji, hm mozda nebih trebalo ali Boze moj. Prvi raskid depresija, drugi depresija, treci depresija, i svaki sledeci koji je dolazi-o ja patim sve manje tj. brze se oporavim.Navikao sam na to da veza koja pocne mora i da se zavrsi. Jednostavno trenutno je tako i svestan sam toga, sta da se radi.

Da li je to navika ili nesto drugo neznam ni sam.

Sve je to jedan beskonacni krug!

Nebih ja to tako nazvao.

Sve ima kraj, tako i to.

To je vise otupljivanje nego navika

Neznam zasto mislis tako ali ajd kad kazes.