Pa stvorili su leglo mudzahedinskog terorizma u Bosni, mislim da im je jako krivo zbog toga. Jedino sto se u Bosni ne radi nesto mnogo droga, za razliku od Kosova.

U tome je i stvar. Sa Bosnom su se vec opekli, ne verujem da ce dozvoliti da se isto desi sa Kosovom.

Pismo američkog istoričara Rejmonda Kenta upućeno ambasadi SAD u Beogradu

Delovi ovog pisma koje je preneo Srpski nacional:

Jedanaestog juna 2005. prisustvovali ste konferenciji u Beogradu. Tema razgovora je bila „Srebrenica - Izvan opravdane sumnje”. Preko Centra za humanitarno pravo organizovali su ih oni što zovemo „aktivisti za ljudska prava”, od kojih je najpoznatija Nataša Kandić, kojoj ste odali značajno priznanje.

U svom uvodnom govoru rekli ste da „kako se približavamo obeležavanju godišnjice masakra u Srebrenici, pravo je vreme da se prisetimo šta se sve dogodilo pre deset godina”. Vi ste kritikovali grupu studenata završne godine Pravnog fakulteta u Beogradu zbog pokušaja da se baci sumnja na zločine u Srebrenici. Optužili ste ih za „propagiranje opasno neodgovornog mita”, samo da bi se „opravdali ratni zločini počinjeni tamo”. Kao što će se videti iz daljeg teksta, vaše ocene su čisto političke prirode i nisu zasnovane na ekstenzivnom istraživanju onoga što se dogodilo u Srebrenici.

Prikazivanjem čuvenog video-snimka jedino se efikasno podstiče širenje mržnje među Srbima u SAD i ostalim evropskim zemljama i još se bolje utvrđuje odavno uvreženo osećanje antisrpskog rasizma. Teško da je „tajna” da su se smaknuća dešavala u Srebrenici i ja sam ubeđen da bi samo mali broj ljudi u Srbiji porekao da se tamo ništa nije dogodilo. Postoje dva osnovna problema u temeljima svake diskusije o Srebrenici.

Prvo, ukupan broj tela koji je pronađen u okolini Srebrenice se kreće oko 2.000 i, čak i uz pomoć najmodernijih forenzičkih metoda, nije moguće utvrditi da li su u pitanju Bosanci pravoslavne ili islamske veroispovesti. U svom govoru nigde niste spomenuli para vojnog komandanta Srebrenice, koji je redovno harao okolnim selima, nastanjenim hrišćanskim Srbima, još od samog izbijanja bratoubilačkog rata u Bosni. Iako broj baš nije sasvim tačan, negde između 1.800 i 3.000 bosanskih Srba sistematski je ubio komandant po imenu Naser Orić. Ali, pretpostavimo da su navedene cifre od 8.000 za muslimane i 3.000 za Srbe tačne, da li to zaista čini kakvu razliku za vaše moralno, unutrašnje biće, budući da obe, jednako vredne prezira, predstavljaju broj ubijenih i obezglavljenih civila.

Postoje dve osnovne razlike između dva događaja. Jedna, koja se gotovo nikad ne spominje u pristojnom okruženju i koja, zapravo, ide u korist Srba i generala Mladića, „najtraženijeg ratnog zločinca”. Žene, decu i starce Mladić je poslao u oblasti koje su bile pod kontrolom bosanskih muslimana. Orić je samo ubijao Srbe na prostački način. On je ponosno pokazivao svoje video-snimke Srba odsečenih glava. Iz nekog čudnog razloga ovi snimci nikako da stignu do zapadnih medija, preko muslimanskih „aktivista za ljudska prava”?

Kao čovek koji se bavi istorijom kako bi zaradio za život, ja sam obavezan da pozovem na posmatranje dokaza. Otkriveno je da se 3.003 imena, koja se pojavljuju na listi „mrtvih i nestalih” muškaraca iz Srebrenice, takođe pojavilo na glasačkim listićima na poslednjim izborima u Bosni. Ono što ja, u stvari, hoću da kažem jeste da je pitanje broja žrtava i dalje prilično otvoreno, kao i to kako su srebrenički muškarci ubijeni u julu 1995, bežeći kroz šume okružene tenkovima Drinskog korpusa, platili svojim životima.

Šuma se nalazila u okruženju tenkova Drinskog korpusa koji su pucali nasumice. Umesto da prihvate ponudu Mladića i predaju se i budu tretirani kao ratni zarobljenici, oni su pobegli. Tenkovi, njihove velikokalibarske cevi i njihovi komandanti, „videli” su samo poraženog neprijatelja kako beži i baca naoružanje. Verovatno je najveći deo ubijenih u Srebrenici završio na ovaj način, a ne u masovnim egzekucijama. Mogao bih da se upustim i u dublju analizu vaših ocena, ali ču se ovde zaustaviti.

Biće mi zadovoljstvo da vam izađem u susret ako budete želeli civilizovanu diskusiju sa mnom, po mogućnosti u pisanom obliku.



Veliki pozdrav
Rejmond K. Kent
Penzionisani profesor istorije, Univerzitet u Kaliforniji
Berkely, Ca. 94720

IZVEŠTAJ MEĐUNARODNE GRUPE ZA ISTRAŽIVANJE O SREBRENICI

Sumnje u zvaničnu verziju

Prikaz događaja u Srebrenici osporili visoki zvaničnici NATO i UN koji su se zatekli u Bosni na mestu događaja
Čikago, juna – Ovih dana očekuje se kompletan izveštaj na oko 250 strana međunarodne grupe za istraživanje o Srebrenici, na čelu sa Edom Hermanom, sa Univerziteta u Pensilvaniji, koji izražava ozbiljne sumnje u zvaničnu verziju događaja koji je ovih dana, uoči desetogodišnjice, ponovo u žiži. Pored sumnji, Grupa ukazuje i na pristrasnost, preterano uvećan broj žrtava i metodologiju koja je korišćena da se opravdaju procene napravljene još pre nego je istraga i počela. Grupa je ovaj problem istraživala unazad godinu dana upoređivanjem činjenica o događajima pre, za vreme i posle pada Srebrenice sa službenim izveštajima UN i Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju.
“Značajno je što su prikaz događaja u Srebrenici osporili visoki zvaničnici NATO i UN koji su se zatekli u Bosni na mestu događaja. Među njima je zamenik komandanta NATO Čarls Bojd, koji je obaveštajni direktor NATO; potpukovnik Džon Srej; koordinator UN za civilna pitanja Filip Korvin i Karlos Martins Branko vojni posmatrač UN” objašnjava u razgovoru za “Politiku” Džordž Bogdanić, pisac i publicista iz Njujorka, autor dokumentarnog filma – Jugoslavija, rat koji se mogao izbeći.

Da li je bilo genocida?

“Poređenja sa holokaustom evociraju snažne uspomene i slike, ali u ovom slučaju postoje samo u plodnoj mašti senzacija gladnih medijskih poslenika”, napisao je američki vojni analitičar potpukovnik Džon Srej. “Popularne percepcije o vladi bosanskih muslimana stvorila je obimna ratna mašinerija… koja uključuje PR firme angažovane od strane Bošnjaka, medijske znalce i bliske elemente Stejt dipartmentu.” Do leta 1995. “zastupinčka retorika prema vladi bosanskih muslimana u Sarajevu postala je toliko jaka da je uvukla NATO u građanski rat protiv bosanskih Srba”.
Za razliku od napada hrvatskih trupa, uz podršku SAD, na zone pod zaštitom UN u kojima su živeli Srbi, zapadna Slavonija i Krajina, preuzimanje Srebrenice od strane Vojske bosanskih Srba bilo je predvidljiv odgovor na vojne provokacije, smatraju istraživači ove problematike. Ali, za razliku od hrvatskih operacija “Blesak” i “Oluja”, bosanski Srbi su pomogli da se organizuje operacija sigurnog prolaza do Tuzle za hiljade stanovnika Srebrenice koji su se opredelili da krenu iz susednih Potočara, gde su bili raspoređeni autobusi. Do prve nedelje avgusta 1995, 35.632 osobe su registrovane kod Svetske zdravstvene organizacije i bosanske vlade kao raseljene, preživeli iz Srebrenice.
“Da je cilj bosanskih Srba bio genocid, ili čak genocidni čin, ne bi bilo sigurnog prolaza za civilno stanovništvo. Prema Karlosu Martinsu Branku, “da je bilo unapred smišljenog plana o genocidu, umesto da napadaju samo u jednom pravcu, od juga ka severu – što je ostavilo mogućnost bekstva ka severu, Srbi bi napravili opsadno stanje kako bi osigurali da niko ne pobegne” – primećuje Bogdanić.
Pretpostavka da su srpske snage ubile sedam do osam hiljada ljudi “nikada ne bi bila moguća”, tvrdi bivši novinar BBC Džonatan Ruper, koji je na licu mesta i kroz niz zvaničnih izveštaja tokom više godina istraživao događaje koji su sledili posle osvajanje Srebrenice.

Velika preterivanja

Zvanične raspoložive brojke takođe isključuju mogućnost tako velikog broja egzekucija. Međunarodni komitet crvenog krsta primetio je “nekoliko hiljada muškaraca”, najmanje 3000 koji su pobegli iz Srebrenice sa 28. Divizijom i da su raspoređeni na druge frontove “bez znanja njihovih porodica”.
Holandski vojni posmatrači i britanski obaveštajci iz SAS u Srebrenici su bili očevici žestokih borbi između muslimanskih frakcija pre nego što su Srbi ušli u grad. Ovi posmatrači kažu da je u sukobu između muslimanskih muškaraca koji su želeli da ostanu i brane grad i onih koji su sledili naređenja o evakuaciji poginulo njih najmanje stotinu. Oko 700 muslimanskih vojnika probilo se do Žepe i bili su bezbedni kada je grad pao u ruke bosanskih Srba.
“Uzimajući u obzir sve ove faktore, da je masakrirano 7.300 ljudi iz Srebrenice, stanovništvo ove oblasti pre nego je pala u ruke Srba trebalo je da bude mnogo više od 46.000 – što je veliko preterivanje u odnosu na bilo koju verodostojnu brojku iz tog vremena”, kaže Ruper u izvešaju.
Patriša Vold, jedna od sudija Tribunala koji su osudili generala bosanskih Srba Radislava Krstića za zloćine u Srebrenici, napisala je 2003 članak o ovom slučaju za “Žurnal o pravnoj etici”, koji izlazi u Džordžtaunu, u kojem navodi da je pre napada “Srebrenica bila selo sa 37.000 stanovnika”.
“Sudija Vold je očigledno bila potpuno nesvesna da je prema podatku koji je sama navela potpuno nemoguće da su se dogodili zločini za koje je Krstić osuđen”, navodi Ruper.


ИЗВЕШТАЈ МЕЂУНАРОДНЕ ГРУПЕ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ О СРЕБРЕНИЦИ (2)


Жртве сарајевског сценарија


Зашто се толеришу злочини Орића. – Изетбеговићева идеја о нападима из
заштићене зоне

(Од нашег специјалног извештача)

ЧИКАГО, јула – Према Мајклу Манделу, професору међународног права на Јорк
универзитету у Торонту, тврдње Трибунала о геноциду који се догодио у
Сребреници нису поткрепљене чињеницама које је открио или законом на који се
позивао. Чак и закључак из суднице да су „снаге босанских Срба убиле
неколико хиљада босанских муслимана, а да коначан број жртава... вероватно
износи између 7.000 и 8.000” није поткрепљен изнетим доказима.

– Мандел указује да је Трибунал само „сугерисао” пре него доказао, да је
већина од 2.028 тела која је заиста ексхумирао страдало у егзекуцијама пре
него у бројним борбама између снага босанских Срба и колоне 28. муслиманске
дивизије која се после пада Сребренице повлачила према Тузли – каже за
„Политику” Џорџ Богданић, један од десетак чланова међународне Групе за
истраживање о Сребреници, чији извештај доводи под сумњу већину оцена и
података, којима се оперише последњих недеља након приказивања видео снимка.

Највећи хитови Насера Орића

Видео-снимак недавно приказан у Хашком трибуналу, српске паравојне јединице
на Трескавици, која је погубила шесторицу муслимана, употребљен је, према
оцени Групе, без икакве логике, као доказ за ужасно претеране процене да су
Срби након освајања Сребренице убили 7.000 муслимана.

Извештај скреће пажњу и на прве три године рата у Босни, када је Сребреница
била утврђење муслиманског господара рата Насера Орића, који је репортеру
„Вашингтон поста” Џону Помфреу и новинару „Торонто сана” Билу Шилеру показао
снимке масакра које су његови извршили у српским селима. Шилер је написао да
је „Орић најкрвожеднији ратник који је икада крочио на бојиште” и присећа се
своје посете његовој кући, јануара 1994, што Група цитира у свом извештају:
– Једне хладне и снежне ноћи, седео сам у његовој дневној соби, гледајући
шокантне видео-снимке онога што би се могло назвати „највећи хитови Насера
Орића”. Видео сам спаљене куће, мртва тела, откинуте главе и људе како беже.
Све време Орић се церио, дивећи се сам свом „минулом раду”.

Према бившем командујућем Унпрофора, генералу Филипу Мориону, Насер Орић је
„изгледа поштовао политичке инструкције из Председништва у Сарајеву”,
примедба коју је потврдио и генерал Сефер Халиловић, војни командант
муслиманске армије БиХ. У првих неколико година рата српско становништво из
Сребренице и околних села било је или убијено, или присиљено да побегне због
Орића. Тешко да је прошао иједан дан без спаљивања оближњих села и градова
као што су Братунац, Сикирићи, Коњевић Поље, Глогова, Залажје, Факовићи,
Лозница, Орлиће, Биљача, Црни Врх, Милићи, Каменица и Кравица. Масакр у
Кравици десио се на православни Божић.

– Џоан Филипс, репортерка лондонског „Јужнословенског журнала” процењује да
је до 3. марта 1993. барем 1.200 Срба убијено, а још 3.000 рањено у Орићевим
нападима. „Данас буквално нема ниједног Србина у целој сребреничкој општини.
Од 9.300 Срба колико их је живело овде, остало је мање од 900. Од 11.500
Срба у Братунцу, више од 6.000 је побегло. У сребреничкој општини 24 села је
сравњено до темеља. Последње велико српско село у области Братунца и Скелана
нападнуто је и уништено 7. јануара 1993.” Зашто онда, упркос масовним и
детаљним доказима које је УН доставио 1993, Хашки трибунал није оптужио
Насера Орића све до 2002, па чак и тада само за мања недела „злостављања”
затвореника? Систематско клање српских цивила у области западно од Дрине
очигледно није успело да се квалификује за категорију „злочина против
човечности” – документује Богданић налазе Групе о двоструким стандардима.

Имиџ жртве

Свесни своје позиције, муслимани из Сребренице су, по инструкцијама
Сарајева, на терену били егзекутори, а у светској јавности – жртве.

Британски војни аналитичар Тим Рипли написао је да су пре освајања
Сребренице, холандски војници „видели босанске трупе како беже из града,
пролазећи поред њихових осматрачница са потпуно новим противтенковским
наоружањем”. Карлос Мартинс Бранко је написао да „муслиманске снаге нису чак
ни покушале да искористе предност своје тешке артиљерије, под контролом УН
снага у време када су имали све разлоге да то учине... Војни отпор би
угрозио имиџ жртве који је био пажљиво конструисан и који су се муслимани
трудили да задрже”.

Да ли су лидери у Сарајеву жртвовали Сребреницу како би изазвали
интервенцију НАТО на муслиманској страни? То је мишљење Ибрана Муставића,
шефа владајуће СДА партије у Сребреници:

– Сценарио за издају Сребренице био је свесно припремљен. Нажалост, босанско
Председништво и Војна команда су били умешани у тај посао. Да сам ја добио
наредбу да нападнем српску војску из демилитаризоване зоне, без размишљања
бих одбио ту наредбу и тражио бих од особе која је то наредила да одведе
своју породицу у Сребреницу, па бих јој дао пушку и дозволио да изведе напад
из демилитаризоване зоне. Знао сам да су ти срамни, прорачунати потези
водили мој народ у катастрофу. Наредба је дошла из Сарајева – цитира се у
извештају.

Pre dva dana, na BK, u emisiji "Klopka" ,koja je bila posvećena temi o "odgovornosti srpske strane tokom rata", kao i događajima u Srebrenici(koji su prethodili zločinu, i o samim događanjima nakon ulaska vojske RS), postavljeno je i veoma važno pitanje(parafraziram otprilike...):" Zašto je operacija za Srebrenicu bila baš izvedena 1995. godine, kad je rat već bio pri kraju, zašto se od te operacije odustalo 1993/94? I da li postoji mogućnost da su komandanti jedinica prekršli naredbu generala Mladića da "ni jednom Bošnjaku ne sme faliti ni dlaka sa glave"? Jer, činjenica je da je tamo veliki broj leševa pronađen, prilikom istrage i otkopavanja, koji su obavljeni čak i od strane "Specijalne Komisije UN za ispitivanje kršenja običaja rata", kao i istraga koju je vodio Haški tribunal, još po nalogu tadašnjeg glavnog tužioca Luiz Arbur.