Svetlost kao nosilac informacije - uticaj na starenje u paradoksu blizanaca

Svetlost je pojava koja svakima danom svedoči o svom postojanju. No o njoj retko ko razmišlja, kao o činiocu koji je više bitan osim te svoje prisutnosti. No za Anštajna je svetlost i njena brzina bila osnovni činioc koji je uneo vreme kao dimenziju prostora. To vreme je zbog brzine koju ima svetlost i primera da se putuje većim delom brzine svetlosti, bilo smanjeno. Tako da izgleda da je svetlost uticala na proces starenja koji je opisan u paradoksu blizanaca.

Da li svetlost, koja je osnova za to da vreme bude dimenzija prostora, može imati uticaja i na sam proces starenja? Ili je to možda privid, dok se dešava nešto što daje utisak da je taj privid stvaran. Ovo neka bude uvod, a pređimo na suštinu.

U paradoksu blizanaca, jedan od njih kreće na putovanje do zvezde, udaljene 4 svetlosne godine. Pri putovanju ima brzinu od 4/5 brzine svetlosti. U odlasku nakon prelaska većeg dela puta, svetlost koja je nosilac informacije o događajima na zemlji, kasniće za njime, jer je potrebno neko vreme da ga dostigne. Pa će u odlasku proći više od 4 godine vremena, koliko je potrebno da se stigne do zvezde brzinom svetlosti.

U povratku će biti posve druga situacija. On se kreće 4/5 brzine svetlosti ka zemlji, i svetlost koja nosi informaciju o toku događaja na zemlji, kreće se njemu u susret. Time se ono što može da vidi vremenski smanjuje. Može se reći, da kod njega dolazi do skraćivanja vremena, u kojem može da sagleda sve ono što se desilo na zemlji. Tako da će na kraju njegovog putovanja do zvezde i natrag ka zemlji, za njega proći 6 godina. Dok će na zemlji proći 10 godina, koliko će biti star i njegov brat blizanac.

Kod paradoksa blizanaca, jedan od njih na putovanju ka nekoj zvezdi, biva manje ostareo u odnosu na njegovog brata koji ostaje na zemlji. Osnova na kojoj je opisan praradoks, tumači da je putnik manje ostareo. Što znači da bi jedno takvo putovanje uticalo na proces starenja.

Da li bi zaista jedno takvo putovanje promenilo taj proces? U smislu da može uticati na njega. Ove brzine koje postoje u kretanju kroz prostor, jesu malo verovatne. Ali čak i da se ostvare, mogu li one usporiti proces starenja? Ono što bi moglo da se desi u nekom takvom slučaju, jeste privid da je proces starenja izmenjen, u smislu da je usporen. I to zbog velikih brzina kretanja. Iz čega sledi da je uvećanje brzine kretanja, usporilo proces starenja, (obrnuto proporcionalno starenju).

Odakle nastaje takav privid? Verovatno iz želje da se opiše jedno neobično kretanje, kao realno. Šta se ipak može desiti u toj situaciji? Jedino što bi bilo realno jeste; da je došlo do skraćivanja vremena, zbog velike brzine kretanja! Skraćivanje vremena za blizanca što se nalazi u kosmičkom brodu. To skraćivanje zavisi od njegove brzine, koja je veći deo od brzine svetlosti. Pri tome se ne misli o prostoru u kome se sve to dešava. On izgleda kao da ostaje isti, bez obzira na ono što se u njemu dešava. Ne misli se o brzinama koje postoje u njemu, a koje nisu vezane za kosmički brod i brzinu svetlosti.

Samo skraćivanje vremena nam izgleda kao uticaj na proces starenja. Pa se zaključuje da je blizanac u putovanju manje ostareo. U smislu da je izmenjen njegov proces starenja, odnosno da je umanjen. Time on završava svoje putovanje znatno mlađi od svog brata blizanca, koji je ostao na zemlji.

A sve to zbog činjenice, da je mogao da se u povratku kreće ka svetlosti, koja je nosilac informacije o događajima na zemlji. Čime je te događaje mogao videti znatno brže, nego li da je u mirovanju. No da li je sama svetlost, kao nosilac informacije mogla uticati na proces starenja? To je malo verovatno!

Uporedimo to sa jednostavnim primerom za prenos informacija, kao što je internet. Možda će to biti dosta jednostavan primer. Prenos informacija putem interneta može biti na razne načine. Od kojih su neki brži, a neki sporiji. Recimo da dva blizanca koriste dva različita načina, koji su na samoj suprotnosti. U smislu da jedan koristi onaj najbrži, dok je drugi u mogućnosti da koristi onaj sporiji. To je analogija sa brzinom kretanja, koja postoji u paradoksu blizanaca. Šta se dešava sa njima, dok koriste različite brzine za prenos informacija? Onaj što koristi brži sistem za prenos informacija, imaće mogućnost da za znatno kraće vremena, sagleda znatno veći broj ili količinu informacija. Pod pretpostavkom da može da ih registruje i obradi. Dok drugi blizanac će za isto vreme, biti u mogućnosti da ima znatno manji obim informacija (onog što može da vidi). Ako to traje nekoliko godina, šta će biti na kraju?

Na kraju će biti sledeće, da za isto vreme njih dvojica imaju različitu količinu onoga što su pratili i što znaju. Izgledaće kao da je njihovo vreme provedeno u praćenju informacija bilo različito. Tako da bi jedan od njih trebao biti znatno stariji, kada bude sagledao i znao onoliko koliko i njegov brat. To je onaj sa sporijim sistemom za prenos informacija.

Ali šta je bilo sa njihovim procesom starenja dok je trajalo praćenje informacija? Da li bi se promenio proces starenja? Sigurno ne bi. Oni bi bili jednako stari posle nekoliko godina. Iako se stiče privid, da je na osnovu onoga što jedan od njih ima znatno veću količinu informacija, njemu bilo potrebno mnogo manje vremena, da zna ono što će njegov brat znati za duže vremena. Ako bi za svetlost kao nosilac informacije, rekli da je analogna internetu, zaključak je da u paradoksu blizanaca nije bilo promene procesa starenja.

Ako je svetlost bila nosilac informacije u paradoksu blizanaca, a jeste; da li je ona mogla da utiče na proces starenja jednog od njih? Izgleda da je uticaj na proces starenja samo privid, kao posledica nastala zbog mogućnosti praćenja toka događaja na različite načine. A svetlost koja je nosilac informacije, ničim nije promenila taj proces. To je bila posledica brzine koji je jedan od njih imao. Jer sama brzina može imati uticaja na vreme, mnogo više nego što se o tome misli. Ali to je neko drugo mišljenje, o brzini od koje zavisi mnogo toga što se dešava oko nas. O brzini od koje zavisi i samo vreme. Što se dokazuje ovim primerom, gde se vidi ili stvara privid da se ono može skratiti zavisno od brzine kretanja nekog ili nečeg.

Ovo mišljenje u suštini ne menja mnogo ono što se misli o paradoksu blizanaca. Možda ga samo opisuje na drugi način. Takav da je proces starenja ostao isti, što do sada nije bio slučaj. A da je ono što se menja u stvari fizička stvarnost. Ona koju definišu prostor i vreme. To znači da jedino može doći do njihove promene. Sama promena je opet vezana za brzinu, od koje će zavisiti veličina promena. Za brzinu o kojoj se može govoriti na isti način kao i o vremenu. Time se brzina izjednačava sa vremenom, odnosno postaje ono što je postalo vreme. Ono je postalo dimenzija prostora. A svetlost sa kojom je sve počelo, bila je samo nosilac informacije, i ona je menjala naše predstave o prostoru i vremenu.

Izvor: Wikipedia