Od egzekucije Draže Mihajlovića, komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske, prošlo je više od 50 godina i država više nema pokriće da ovaj dokument i informaciju čuva kao državnu tajnu. Ovo je samo jedan od mnogih podataka o decenijskih tajni koja nema logično ni pravno pokriće, kaže za "Blic" Rodoljub Šabić, poverenik od informacija za javni interes. On najavljuje da će od državnih organa zatražiti da stave na uvid ovaj dokument Srpskoj liberalnoj stranci (SLS) koja to traži.

Milan Nedić, član SLS, kaže da nema osnova da država skriva informaciju staru više od 70 godina.

- Arhivi u Londonu, Moskvi, Vašingtonu se otvaraju, a mi možemo samo da nagađamo zašto naša država od njenih građana krije taj podatak - kaže Nedić.

Bezbednosno-informativna agencija odbila je da pruži podatak o mestu egzekucije i sahranjivanja generala Draže Mihajlovića Srpskoj liberalnoj stranci, uz obrazloženje da ne poseduje taj dokument. U BIA im je rečeno da se obrate Vojnom arhivu, Arhivu Beograda i Arhivu Srbije. Tamo su im, pak, odgovorili da taj dokument ne poseduju. Pošto niko navodno nema taj dokument, Srpska liberalna stranka zatražila je od Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog interesa, da naloži državnim organima da im omogući uvid u taj dokument.

Ljubo Lazarevski (83), bivši podoficir KNOJ, tvrdi da je bio zatvorski čuvar Draže Mihajlovića, ali i svedok njegovog pogubljenja, kao i da je bila zavedena presuda i uz nju izvršenje presude sa fotografijama.

- Presuda, zapisnik i fotografije sa egzekucije su postojale i bile zavedene i one mora da postoje i danas. Država nema razloga da te dokumente krije jer je prošlo više od 50 godina obaveze čuvanja tajne - kaže za "Blic" Lazarevski.

U Srpskoj liberalnoj stranci kažu da im je Vojni arhiv dostavio kopiju stenograma sa suđenja Mihajlovića, ali ne i mesto gde je pokopan. Predstavnici SLS stavili su svoj potpis da neće odavati podatke koji se nalaze u tim dokumentima. Kako "Blic" saznaje, personalni dosije Draže Mihajlovića nalazi se u Vojnom arhivu. On sadrži dokumentaciju iz ratnog perioda, ali i sa suđenja, "stenogrami i slično". Postoji i obimna dokumentacija u Arhivu Srbije koju je BIA predala o Mihajloviću, ali, kako tamo tvrde, niti jedan od tih dosijea ne sadrži i papir, odnosno zapisnik o izvršenju smrtne kazne niti bilo koji i detalj o tome.

- U našim arhivama nema baš ništa o tome. A nema ni razloga da se to čuva kao tajna - rečeno nam je nezvanično u Vojsci.

Ostali arhivi tvrde takođe da taj dokument o izvršenju smrtne kazne ne poseduju.

Bilo je više navodnih svedoka egzekucije, koji su navodili da je četnički đeneral pogubljen i sahranjen u Marinkovoj bari kod Beograda, ali Lazarevski tvrdi da je prisustvovao pogubljenju Maihajlovića i da je četnički đeneral sa još devet osuđenika streljan u 1.30 sati posle ponoći 18. jula 1946. godine, u bagremovoj šumi, na 150 do 200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice "Banjica".

- Sahranjeni su na istom mestu u tri rake - rekao je Lazarevski.

On insistira da dokument o tome postoji, i da je uz presudu pridodat i zapisnik o izvršenju presude.

Presuda Vrhovnog vojnog suda izrečena je 15. jula u 13 sati. Sutradan su žalbe na smrtnu presudu odbijene. Lazarevskom, po njegovom svedočenju, i ostalim čuvarima naređeno je da Dražu i ostale prevezu u Đušinu ulicu, današnju zgradu Rudarskog fakulteta, gde je trebalo da se obave pripreme za egzekuciju. Osuđeni su ošišani do glave, obrijani, presvučeni u čisto. Oko jedan sat posle ponoći stiglo je naređenje za pokret. Niko im nije rekao gde idu. Vozili su se dvadeset minuta u tri vozila. Prošli su Ulicom kneza Miloša, zatim pored Hajd parka, a potom su prošli kroz kapiju Belog dvora. Vozila su prošla nekih 100 metara kada su stigli do prokrčene površine od jednog ara, osvetljene reflektorima. Na sredini su bile tri sveže iskopane rake. Na tom proširenju zatekli su 10 do 15 oficira Ozne, javnog tužioca Miloša Minića, lekara i fotografa.

Predali smo 10 osuđenika oficirima, koji su ih postavili pored raka. Naređeno nam je da se vratimo - svedoči Lazarevski, koji je kroz prozorčić vozila video lekara koji pregleda osuđene, a zatim je začuo škljocanje oružja, potom i komandu: "Puni, nišani, pali!"

Usledila je rafalna paljba iz automatskih pušaka, a potom pojedinačna pištoljska.

Mi smo imali obavezu po vojničkoj zakletvi čuvanja tajne, a po zakonu, za grobove, kako je sud utvrdio "izdajnika", nije se smelo saznati - kaže Lazarevski.



Izvor: Krstarica

Какав год да је био, ред је да му се зна гроб.

A kakav je on to bio?
Ako nesto ne znate ne pricajte svasta...

Trebalo bi da se zna gde je grob, ipak je on velika istorijska licnost...

Од '42. немачки савезник.

Sta cemo sa 500 americkih pilota?

To pitanje ne treba ni otvarati,bolje je za sve.

За то свака част, посмртно је и одликован. Нигде нисам ни рекао да је он волео Немце. Могуће је, да су се Савезници искрцали у Југославији, да би опет променио страну. Али, остаје чињеница да је са Немцима сарађивао у директним војним акцијама против партизана.

protiv komunista, probisveta koji su iskoristili priliku da dodju na vlas i dokusure ono sto je od naseg naroda ostalo
sta sa nemcima ma i sa djavolom je trebao da se udruzi samo da potamani zgadiju 
e de ne ododbri da roknu druga Titu, to mu ne mogu oprostiti

Ни ти комунисти нису били неомиљени у народу. Штавише, плус им је био баш то што су се тукли са Швабама и усташама.