Imao je koliko mi se cini 2 sastanka sa nemcima za sta postoji i dokaz i slike ali ti sastanci nisu bili skrivani, javno se znalo o tome, ali ne bih se slozio da je bio njihov saveznik, nemacki saveznik je bio Kosta Milovanovic Pecanac i njegov cetnicki odred. Drazi su naoruzanje i pomoc slali englezi od 1941 do 1944 ali su se te '44 englezi okrenuli ka komunistima jer je njih bilo vise i postajali su sve brojniji. Englezi su uvideli da ce komunisti biti mocniji pa su prestali da salju pomoc Drazi i poceli da je salju komunistima. Za sve vreme rata Draza je dobijao pomoc Milana Nedica. Nedic je Drazi na Ravnu Goru i vojvodi Momcilu Djujicu na Dinaru slao pune vrece novca i spasao je mnogo srba od ustaskog noza i od gladi, ali Milan Nedic je morao da saradjuje sa nemcima jer nije bilo druge solucije...
Da ne govorimo sta su sve cinili komunisti da bi unistili cetnike, maskirali se u cetnike i klali civile...


Evo malo o Cici...
Cica Draza

Помоћ од Недића, немачке марионете.

Dobro moramo uzeti i ovo u obzir. Jeste vodio vladu za vreme rata i bio kako kazes nemacka "marioneta", ali svaka mu cast sto je spasao oko 500 000 srba...
Evo sta o tome kaze Vojvoda Momcilo Djujic.

LJUBO LAZAREVSKI, PODOFICIR KNOJ-A, TVRDI DA ZNA GDE JE UBIJEN I SAHRANJEN DRAŽA MIHAILOVIĆ
Čičin grob je kod Belog dvora!
LJubo Lazarevski, podoficir KNOJ-a, sada vojni penzioner u Bajinoj Bašti, koji godinama već tvrdi da je Draža Mihailović zakopan u bagremovoj šumi na 150 do 200 metara od Belog dvora, blizu današnje Ortopedske bolnice „Banjica“, kaže da je spreman da predstavnike Srpske narodne odbrane iz Čikaga, koji sada nude nagradu za informaciju o Dražinom grobu, kad oni hoće odvede u zonu u kojoj je streljanje obavljeno.
- Video sam na tom prostoru tri iskopane rake i gledao kad su streljali Dražu i ostale. Moraće verovatno da se prekopa barem 100 do 200 metara kvadratnih, jer je to mesto sada zaraslo u šumu, dosta se izmenilo u odnosu na izgled koji je imalo tada kada je Draža Mihailović sa još devetoricom osuđenika streljan, pa ne mogu baš u metar da kažem gde su bile rake - kaže Lazarevski.
On ponavlja deo priče da je u bagremovoj šumi na 150 do 200 metara od Belog dvora, kada je Draža doveden na streljanje, tada video proplanak površine otprilike jednog ara, na kome je šuma bila isečena.
- Možda bi sada neki stručnjak za šumarstvo mogao da nam pomogne, jer je okolo bila odrasla šuma, a na mestu gde su bile iskopane rake stabla su bila posečena, pa je drveće koje je sada na tom mestu mlađe od onog okolo - kaže Lazarevski.
On dodaje da je i deo staze do mesta na kome je video iskopane rake sada zarastao, pa mu je zbog toga teško da u desetak metara odredi lokaciju rake.
Iako je priču o tome da je svedok Dražinog streljanja, da je video tri rake u šumi kraj Belog dvora prvi put ispričao još 1995. godine, Lazarevski kaže da ga od tada nijedna ozbiljnija organizacija ni iz zemlje ni iz inostranstva nije zvala da pokaže to mesto i da mu je krivo zbog toga.
- Ja sam stariji čovek, niti sam imao razloga niti sam tu priču izmislio. Pre će biti da je dosta onih koje istina jednostavno ne interesuje, i to iz raznih razloga. Možda se neki koji su pisali razne knjige i tvrdili drugačije od mene sada plaše prave istine i da će ono što oni pišu biti demantovano - kaže Lazarevski.
- Evo spreman sam ako Dražu nađu u nekom grobu u Marinkovoj bari, na Adi Ciganliji, ili na Kosmaju, da živ uđem u tu rupu - kaže Lazarevski, ponavljajući deo već odavno ispričane priče o večeri kad je Draža sa još devetoricom osuđenika sproveden na streljanje:
- Vozili smo se 20 minuta. Prošli smo Ulicom kneza Miloša, zatim pored Hajd parka, a potom kroz kapiju Belog dvora. Vozila su prošla nekih 100 - 200 metara, stigli smo do prokrčene površine od jednog ara osvetljene reflektorima. Na ledini su bile tri sveže iskopane rake, veoma duboke, ali uske. (...) Dražu i ostale predali smo oficirima OZNA koji su ih postavili iznad raka. (...) Kroz prozorčić marice video sam kako im prilazi lekar i pregleda ih. Čuo sam škljocanje oružja a potom komandu - puni, nišani, pali. Usledila je rafalna paljba...

Дража Михаиловић погубљен на Ади Циганлији

„Моја је савест чиста, ово говорим први пут”, речи Слободана Крстића Уче, сведока стрељања осморице осуђеника 17. јула 1946. године, остале су забележене и сачуване на магнетофонској траци чији садржај дајемо читаоцима „Политике” на увид.

Драгољуб – Дража Михаиловић, начелник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини, погубљен је 17. јула 1946. године у првим јутарњим часовима, на београдској Ади Циганлији, а његово тело бачено је у кречану покрај ограде затвора која је после неколико дана затрпана. Оружјем с пригушивачем стрељана су тада још седморица осуђеника, а осми, Драги Јовановић, упркос званичном државном саопштењу да је ликвидиран, живео је још две-три године и потом убијен. Централном милицијском четом која је обавила припреме за стрељање и организацију егзекуције руководио је Радивоје Лазић. Том чину присуствовали су Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова Србије, Јосип Хрнчевић, тужилац ФНРЈ, пуковник Милош Минић, војни тужилац, Михајло Ђорђевић, председник судског већа, Слободан Крстић Уча, функционер Озне (Одељење за заштиту народа), лекар по службеној дужности и малобројни, јавности мање познати, официри Озне и милиције. На десној, чукаричкој, обали Саве били су савезни функционери милиције Едо Брајник и Ђуро Станковић. Јосип Броз Тито, тадашњи председник Комунистичке партије Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, боравио је у Пољској Републици. На месту збивања сутрадан су се појавили поједини високи милицијски руководиоци, гласи, телеграфски, додуше 63 године закаснели, извештај о збивањима те јулске ноћи 1946. године. Потврду његове истинитости дали су, пре свих, учесници збивања: Слободан Крстић Уча у разговору са Миладином Гавриловићем, управником Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, и новинаром Милетом Недељковићем, снимљеном почетком деведесетих година прошлог века, потом виши инспектор МУП-а у пензији који чека благослов министра правде да га ослободи ћутања на које се заклео ступајући на посао, затим Војислав Михаиловић, унук ђенерала Михаиловића, као и широм света бројни истраживачи једне од највећих и најдуготрајнијих тајни Србије.

Ево шта је забележила магнетофонска трака, односно шта је говорио Слободан Уча Крстић, учесник у акцији хапшења Драже Михаиловића 13. марта 1946, и аутор књиге „Како сам хватао Дражу Михаиловића”.

На питање Гавриловића и Недељковића где су обављана стрељања народних непријатеља у тим данима, Крстић је одговорио:

– ... Па, у Маринковој бари (данашње Централно гробље – прим. аут.), изузев оних који су званично стрељани као Дража и они... – казује Крстић. – Они су на Ади Циганлији. Ја сам био присутан приликом егзекуције. Дража је био изгубљен, био је тотално изгубљен. Пре стрељања ништа није рекао. Ту је Мушицки, једини од свих који су стрељани, узвикнуо: „Живела Србија”. То је Коста Мушицки, Љотићев командант. Били су присутни Милош Минић, Мика Ђорђевић, Јосип Хрнчевић, Слободан Пенезић Крцун и тако даље. Припреме за само стрељање обављене су у затворском кругу, током ноћи, а погубљење је обављено сат-два после поноћи.

Има ту један други занимљив детаљ. Требало је све то да буде по законским прописима. Међутим, служба је имала интереса да Драгог Јовановића задржи још мало после тога и ја сам украо Драгог Јовановића из те групе и пребацио у друга кола и одвезли смо га у Београд и нико, ни председник суда, ни тужилац, није приметио да фали Драги Јовановић.

Нико није ни бројао затворенике на стрелишту

Ево како сам извео ту акцију. Везани су били они два по два у затворским колима, а ја сам онда Драгог Јовановића задржао у последњој двојци са генералом Докићем који је био глув. Један, онако, чича излапео и њих двојица су били везани. И кад је ово (осуђеници – прим. аут.) пребачено преко Саве на Аду, остала су само њих двојица. И сад се враћа чамац отуд и ја дрешим лисице код Драгог, а он осећа, стари обавештајац, нешто, па ми каже: „Кога ћете првог да вежете”. Ја везујем Докића, стављам му лисице уместо на двојицу на једнога и ови одведоше Докића, Драги виде да је одвојен. Ова двојица су чекали, то је био Едо Брајник и Ђуро Станковић, чекали су у колима. Ја сам им га предао. И онда сам чамац чекао да се пребацим тамо, где већ почиње егзекуција.

Драги је после две године, три, исто ликвидиран. А пошто сам га ја предао, као шеф обезбеђења, био сам одговоран за његову личност. Обавештајна служба поново ми га је предала да се уверим да није са њим прављена нека комбинација и знам само да су га одвели на стрељање и да је поред раке бацио бурму. Кад су га питали што баца, он каже: „Да ми се зна гроб”. Он је на Централном гробљу сахрањен”.

На питање саговорника Гавриловића и Недељковића да ли постоји документација о његовом „поновном” стрељању, Крстић је одговорио да не постоји.

Значи, званично је стрељан са Дражом на Ади Циганлији, а то се у ствари догодило две-три године касније.

– Моја је савест чиста. Ово први пут причам – завршио је исповест Слободан Крстић Уча.

Да би откриће ове деценијама строго чуване тајне добило и званичну потврду науке, на потезу су надлежни, пре свих у Министарству правде. Доношењем одлуке да малобројне сведоке ослобађају законске обавезе чувања тајне, веома брзо би се разјаснили и многи други скривани детаљи о тадашњим збивањима у Србији. И на тај начин, колико-толико, придружили бисмо се цивилизацијским схватањима и понашањима која су у многим државама и друштвима одавно норма. 

Теорије падају у воду

Истражујући као историчар место где је стрељан и сахрањен Дража Михаиловић, новинар је за 15 година обавио десетине разговора са сведоцима збивања који су, по правилу, изјављивали да не знају те податке, као и са људима који су чули, начули једину истину о чича Дражи. Прочитао је бројну литературу и обишао многа места на која му је указано са тврдњом да се то „сто посто” десило овде. Па се тако то догодило на Ади Хуји, Великом ратном острву, Старом сајмишту, у Лисичијем потоку, Јајинцима, на Ади Циганлији, објекту Водовод преко пута бившег Маршалата, у башти дворова на Дедињском брду...

Рушење затвора

На питање да ли земни остаци и даље почивају у околини места стрељања на Ади Циганлији Слободан Крстић Уча је у том разговору 1991. године одговорио најпре да не зна, а потом је процедио да су они, вероватно, због рушења затвора на Ади, пребачени на Централно гробље.



Извор: Политика

Draza se i dalje igra skrivalice...


ISKOPAVANJA NA ADI CIGANLIJI
Na primarnoj lokaciji nisu nađeni Dražini posmrtni ostaci

Tanjug    | 12. 09. 2011. - 21:05h | Komentara: 60
Na mestu bivšeg zatvora na Adi Ciganliji, za koje se sumnjalo da krije posmrtne ostatke komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, generala Dragoljuba Draža Mihajlovića, nisu pronađeni nikakvi ljudski ostaci, izjavila je danas prof. Marija Đurić, rukovodilac forenzičkog tima.

Pretraga na ovoj lokaciji počela je 9. avgusta, ali arheološka iskopavanja nisu dala nikakve rezultate, rekla je Đurić u izjavi za Tanjug.

Ona je navela da nisu nađeni dokazi da je bilo ko sahranjen uz spoljnu stranu severnog zatvorskog zida, koju su svedoci označili kao moguće mesto gde je pokopan general Mihailović.

Pronađeno je, međutim, 17 čaura koje su date na balističko veštačenje, kazala je ona, što znači da nije isključeno da je komandant Ravnogorskog pokreta na tom mestu streljan.

Zato je po nalogu tužioca Višeg suda u Beogradu Branislava Pantelića, traganje za jamom u kojoj bi mogli biti posmrtnim ostacima generala Mihailovića nastavljeno na širem području ove lokacije, južno od zatvorskog zida, objasnila je Đurić.

Prema njenim rečima, trenutno se vrši snimanje tog područja georadarom koji registruje promene u gustini slojeva zemljišta, što će potrajati nekoliko dana.
Ukoliko radar pokaže promene na terenu, kako je kazala, onda će se kao i u slučaju prve lokacije, pristupiti iskopavanjima u skladu sa standardnom arheološkom procedurom.

Postupak pretrage, ekshumacije i identifikacije lokacija na Adi Ciganliji vrši se na osnovu podataka i iskaza svedoka do kojih je došla državna Komisija za istraživanje tajnih grobnica ubijenih i nestalih posle septembra 1944. godine.
Stručnjaci državne komisije su krajem juna obavili skeniranje terena i probno iskopavanje iza zatvorskog zida kada su pronađene kosti, ali su analize pokazale da nisu ljudskog, već životinjskog porekla.

Izvor: Blic