Protojerej Velimir Petaković iz San Dijega u Kaliforniji otvorio izložbu u Beogradu

S pravoslavnim krstom od Aljaske do Havaja

Tamo su i dva srpska groblja, a imali smo i crkvu u Junou, prestonici Aljaske, koja je izgorela 1937. godine. U muzeju u Junou i danas postoji kadionica nađena na zgarištu te crkve. Crkvu više nemamo, ali imamo parohiju u Enkoridžu

Pre 20 godina priđe mi gospođa iz Pitsburga i priupita me - kakav krst nosim. Tad sam imao neki ruski i to joj i kažem, a ona kratko prokomentariše: "Pa, dobro, kakav si ti to srpski prota kad nemaš srpski krst". Dugo sam kod kuće razmišljao kako da taj krst nekako posrbim. Ovaj je bio prvi, ali mi je i zadao najviše muke - menjao sam mu oblik, boje, sve dok nisam stigao do ove verzije - pokazuje krst protojerej stavrofor Velimir Petaković iz San Dijega i nabraja ostale rukotvorine, ovih dana izložene u parohijskom domu Hrama Svetog Save na Vračaru - krstove za blagosiljanje, panagije, okove za jevanđelje, porcelanske medaljone... Sve ručni rad, izložba prodajna, a prihod namenjen Hramu Svetog Save. "Crkvene utvare" u prvo vreme je prota Velimir Petaković pravio samo za drage kolege. Ali, ne kao što to rade Grci, sa malo pozlate koja se brzo skida, nego sa bar 15 promila zlata. A onda je jedna stvar vukla drugu, sve dok ga pre dve godine starešina Hrama Svetog Save nije zamolio da nešto slično izloži i ovde. Prota Velimir je pre mesec dana završio i kapelu u zgradi Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.

- Ona je čekala darodavca, a ja sam bio voljan da to uradim. Jer sam završio Bogoslovski fakultet pre 50 godina, pa sam time hteo da taj jubilej obeležim. U to vreme je fakultet delio prostorije sa studentima primenjenih umetnosti, u Ulici kralja Petra, pa otud i moje drugovanje sa umetnicima - objašnjava otac Velimir, rođen u Srbiji, u mestu Rogačica, na samoj Drini, gde mu je otac u to vreme bio sveštenik.

Završio je Prizrensku bogosloviju 1951. godine i Bogoslovski fakultet, kao poslednja generacija sa indeksom Beogradskog univerziteta.
- U to vreme su se prema nama, koji smo se okupljali oko crkve, ophodili kao prema državnim neprijatelji ma-proganjani, saslušavani, maltretirani. Najgora stvar za bogoslova je bila kad mora u vojsku, jer su nas obavezno držali u nekim "kaznenim" jedinicama. hteli su da nas prevaspitaju Marksom, Engelsom i Titom, koji je bio kao Bog. Sve to ja nisam želeo, pa sam 1958. godine pobegao u Nemačku, a zatim, 1960. godine u Ameriku. Sad imam divnu suprugu, dva sina i ćerku i šestoro unučića - priča prota Petaković.
Sveštenikovanje je počeo u Geri kod Čikaga, u to vreme najzagađenijem gradu u Americi. Tu je zaradio astmu i, po preporuci doktora, prešao je u San Dijego. Priseća se - ni 60 naših ljudi, mahom penzionera, i mala crkvica.

- Prihvatio sam u nadi da tu ipak ima i Srba koji nisu okupljeni oko crkve i bio sam u pravu. I tako je klupko počelo da se odmotava. Imanje smo prodali zbog gradnje autoputa, a crkvu podigli i premestili - jer u Americi sve može da se preseli. I nju smo prodali, a za sebe kupili novo imanje u zalivu. Imao sam to zadovoljstvo da sam baš tu podigao crkvu Svetog Đorđa. Građena u vizantijskom stilu, pokrivena plavim mozaikom sa zlatnim zvezdama, crkva je na brdu, na veoma vidnom mestu, tako da u nju rado svraća i narod koji nije našeg porekla. Uz nju su i parohijska zgrada, nekoliko učionica, kuća za sveštenika, crkva i, naravno, veliki parking. Samo zemlja na toj lokaciji vredi bar četiri miliona dolara, da ne govorimo o zgradama - priča prota Velimir Petaković.

Prota je posle radio i u kampu američkih marinaca, gde je menjao sveštenika Borisa Gizu, dok mu ne stigne zamena. Mislio je, na nekoliko meseci, a ostao pet godina.

- Bilo je jedinstveno iskustvo raditi sa mladima, videti njihove dileme, probleme... Tu sam tek upoznao tu fabriku američkog života. Posle sam postao paroh u Sent Markosu, gde sam, 30 milja severnije od San Dijega, podigao crkvu posvećenu Svetoj Petki. U izgradnji smo koristili uticaj naših starih manastira i bogomolja, ali smo to, naravno, osavremenili - priča Petaković, koji je potom otišao u penziju, a sad je arhijerejski zamenik za Zapadnu Ameriku.

To mu je, kaže, omogućilo da mnogo putuje, jer Srba u Americi ima mnogo. Često je i na Aljasci, gde naša crkva ima misiju.

- Puno je tamo naših ljudi koji su izbegli iz ovih nesrećnih ratova. Volim Aljasku, na kojoj leti dan traje po 20 sati, a zima je jedna duga noć. Lepo je to kad se čovek navikne. Tamo su i dva srpska groblja, a imali smo i crkvu u Junou, prestonici Aljaske, koja je izgorela 1937. godine. U muzeju u Junou i danas postoji kadionica nađena na zgarištu te crkve. Crkvu više nemamo, ali imamo parohiju u Enkoridžu, a za obrede koristimo rusku ili grčku crkvu - priča prota Petaković, koji, kao administrator naše parohije u Honolulu, često obilazi i pravoslavce na Havajima.


Izvor: Glas Javnosti \ Aleksandra Klarić-Žak, Foto: Vesna Anđić