Današnja deca - budući depresivci

Želja je svakog roditelja da mu dete bude uspešno u životu i roditelji obično vaspitavaju decu tako da budu što je moguće sposobnija da uspeh i postignu. Međutim, najnovija istraživanja pokazuju da će današnja deca kroz petnaestak godina vrlo verovatno patiti od depresije.

U čemu je problem? Danas nije naročito teško utvrditi, najobičnijim posmatranjem, da se čini da najviše uspeha imaju "ajkule" - prodorne osobe koje ne dopuštaju da ih bilo šta zaustavi na putu do cilja, osobe koje su u velikoj meri neosetljive na potrebe drugih ljudi, jer bi ih u suprotnom te potrebe usporile i naterale da naprave kompromis sa sopstvenim potrebama. Tako stvari izgledaju ako pod uspehom podrazumevate veću sumu stečenog novca i prestižnu poziciju. A ko je to u stanju da postigne, u stanju je da postigne i sve ostalo što poželi - takvo je bar najčešće uverenje.

Kao rezultat konstantnog plasiranja imidža "ajkule" kao najuspešnije osobe, roditelji sve češće vaspitavaju decu da postanu upravo takva - da budu što je moguće prodornija i da ignorišu tuđe potrebe. Ma ko će još i o drugima da brine, kad treba prvo brinuti o sebi? Kao rezultat, vrlo je verovatno da će tako podizana deca zaista imati, barem što se pozicije i finansija tiče, veliki uspeh u životu.

Problem je što takav način razmišljanja (prodornost i neosetljivost na tuđe potrebe) čini ljude nesrećnim, što s vremenom vodi i do kliničke depresije. Čak i najveći uspeh prija samo onda kad ga je moguće podeliti s nekim, a s kime da ga podelite ako večito ignorišete tuđe potrebe (ne mislimo na vas lično, nego na osobe koje žive na ovakav način)? Kako biti srećan ako je vaš način života doveo do toga da se konstantno osećate usamljeno - a ko bi želeo da bude s osobom koja je neosetljiva na njegove/njene potrebe?

Naravno, jeste korisno naučiti decu kako da postignu ono što žele, ali je ipak dobro naučiti ih i da na tom putu ne idu preko leševa. Dokazano je da pomaganje drugima usrećuje, plus su živi ljudi svakako bolje društvo nego oni koje smo na putu do uspeha "pregazili". Sve to znači da je neophodno pronaći neki kompromis između sopstvenih potreba i ostvarivanja svojih ciljeva na jednoj strani i potreba i ostvarivanja ciljeva osoba do kojih nam je stalo na drugoj. I za decu je najbolje da to nauče što je moguće pre - počev od deljenja igračaka s drugovima u vrtiću.

Izvor: Krstarica

zalosno ali istinito.

To već može samo roditelj koji je i sam tzv. ajkula.
Možda je pravi roditeljski savet naučiti dete da bude zadovoljno sobom, bolje rečeno da prepozna svoje uspehe kao velike, bez obzira dobija li i društvenu satisfakciju.

potpuno ok.

najbolji je savet "bolje je pokazati veliko srce nego brz jezik"
ma skoro sam reshila da sve gledam optimistichno i da 24/7 imam glupavi kez na faci. i u roku od pola meseca sam se sprijateljila sa mnogo vishe ljudi.
ali mislim da neke stvari ne mogu da nas roditelji nauche nego moramo sami da shvatimo.
najgore je kada roditelj suvishe forsira svoje dete. ta deca su obichno asocijalna i uopshte jadna-izgledaju jadno (nisu ruzhna nego jednostavno imaju taj jadni izraz lica), osecaju se jadno, ponashaju se jadno, imaju jadan socijalni zhivot itd

Tako to ide,kada se covek Boga odrekne.Ali sve bolje ide kada se covek okrene Bogu i netreba da padne u depresiju.Sta znaci vere.Prastajte ali sam morao to da kazem

moj prijatelj radi kao psiholog u kazneno popravnom domu za maloletnike.
često moramo da sarađujemo,pa samim tim puno smo pričali o djeci.

rekao je nešto što me navelo na razmišljanje....


kaže...od kada se rodimo...pričaju nam da je život težak,da je neprestana borba,da vladaju jači i sposobniji,da pravde nema,da je tužan,da je patnja nešto što ne možemo da izbjegnemo,da smo tu da patimo i gubimo.uče nas da moramo biti gladijatori i beskrupulozni,ako hoćemo da živimo i preživimo...

i kaže....
nije ni čudo što većina od samog starta ima mržnju prema životu,stav gubitnika i strah od njega.

uče nas od malih nogu da se bojimo života.

mom prijatelju su na rukama umirala djeca koja su sama digla ruku na sebe.
on tvrdi da smo mi odgovorni.
slažem se sa njim.

Meni je najbitnije da mi dete bude zdravo pa sretno i ostalo kako dodje.Doduse jos je malo ,ali necu da je ucim marverzacijama.....jos uvek moze fino da se zivi od postenog rada.

Veoma depresivni roditelji tako pričaju.
Roditelji  lično nezadovoljstvo životom nemaju pravo da prenose na  decu, što se mene tiče takvi nisu u stanju ni da deci dele savete.

Pa što nisu bili gladijatori ? Ajkule? Šta ih je to kočilo ?

Možda strah od nekakve kazne ili kukavičluk???

Takvim nastupom roditelj poništava one osnovne vrednosti koje čovek treba da ima.
Nema te "ajkule" koja treba da bude uzor  deci.
Tačno je da roditelj mora detetu da otkriva istine o životu. U kom trenutku treba  i na koji način , može biti  presudno za ličnost deteta.

Elem, treba im pokazati put ka zadovoljstvu sobom i onim što radi.
Naravno i pomoći.
Ma kako to izgledalo marginalno u očima ajkula i ajkulica i njihovih zavidljivaca, to  je jedino što može da ih sačuva od skretanja sa pravog puta.