Uz dopuštenje mog prijatelja Slobodana Jarčevića,evo jedne interesantne priče:

Jedni viči „mi smo Hrvati“, drugi urlaju „Svi smo mi Turci“ – a i jedni i drugi, i „Hrvati“ i „Muslimani“ zaboraviše da su samo i jedino Srbi.

Mostarske izdaje

Kada se fudbal bude zaigrao bilo gde u Svetu pitanje je kakav će to zemljotres izazvati na Balkanu. U Beči igraju reprezentacije Turske i Hrvatske, a muslimani Hercegovine i Bosne razviše turske, i katolici hrvatske zastave. Jedne su zastave posejali nekadašnji osvajači srpskih zemalja Turci s Istoka, a druge su razvili osvajači srpskih zemalja Austrijanci (Nemci) sa Zapada. Jedino nije bilo srpskih zastava, pa čak ni države Bosne i Hercegovine.

Dvadesetpetog juna 2008. godine je u jeku fudbalsko prvenstvo Evrope. Sastaju se timovi Turske i Hrvatske. U državama na tlu bivše Jugoslavije je podela – jedni navijaju za Hrvatsku, drugi za Tursku. Ljudi islamske veroispovesti žele pobedu Turaka, a katolici pobedu Hrvata. U Bosni i Hercegovini je najuzavrelije. Muslimani traže platna i kroje turske zastave, a katolici imaju na pretek hrvatskih - preostalih iz separatističkih ratova u Jugoslaviji, od 1990. do 1995. godine.
Srednjevekovna istorija Balkana je u svesti i muslimana i katolika Bosne i Hercegovine. Jedni je shvataju ovako, drugi onako. Ni najobrazovaniji ne umeju da je objasne. Oni među muslimanima će, „učeno“, uveravati da je islamizacija srednjeveokvne Bosne, pod okupacijom Turske, izuzetan civilizacijski pomak, a katolici će, opet „učeno“, razglabati da je čudo da muslimani navijaju za Turke, a sami su slovenski narod.

I jedni i drugi izbegavaju da spomenu Srbe i svoje srpske korene – te donedavne korene nesrećnih katolika i musliman Hercegovine i Bosne. Tako će katolički književnik iz Mostara, Zdravko Kordić, razglabati da su muslimani u Bosni i Hercegovini Sloveni, ali nas ne obaveštava da li su oni: Rusi, Poljaci, Ukrajinci, Belorusi, Slovaci, Česi, Slovenci, ili Bugari. Znamo da ovi nabrojani Sloveni nikad nisu živeli u Bosni i Hercegovini, a Zdravko Kordić nas obmanjuje da jesu. Tu nije bilo tragova (osim u falsifikovanoj jugoslovenskoj istoriografiji) ni Hrvata - naroda čije su zemlje skučene između Kupe, Zagreba, Mađarske i Slovenije.

Kao što se teško ogrešio o svoj narod (svoje zaboravljene korene) katolik Zdravko Kordić, još crnje ogrešenje je izrazio Mustafa Cerić, poglavar Islamske zajednice Bosne i Hercegovine, poručujući muslimanima: „Svi smo mi Turci“ – krijući da su ti muslimani Hercegovine i Bosne samo Srbi.
I tako, toga dana, kad su igrale fudbalske reprezentacije Turske i Hrvatske, muslimani Hercegovine i Bosne razviše turske, a katolici hrvatske zastave. Prve su zastave posejali Hercegovinom i Bosnom nekadašnji osvajači srpskih zemalja s Istoka – Turci, a druge su razvili osvajači srpskih zemalja sa Zapada – Austrijanci (Nemci).

Uzavreše ulice Sarajeva, Mostara, Bugojna, Ključa, Zenice, Tuzle, Travnika, Kupresa, Stoca, Čapljine, Konjica... muslimani urlikaše za pobedu Turske, a katolici za pobedu Hrvatske. I jedni i drugi se grupisaše i spremaše napad na protivničke navijače. Jedni vikaše: „Ubi, ubi Turčina!“, drugi: „Gazi, gazi Hrvatina!“
Prsnu srča na prodavnicama, poslastičarnicama, zanatskim radnjama katolika – razbiše ih muslimani, a onda ne izdrža srča ni na prozorima muslimanskih vlasnika malih gradskih preduzeća – razbiše ih katolici. Jurnuše junoše u međusobnu tuču. Koriste pesnice, štapove, kamenje, crep, ciglu... ponegde sevne nož, ponegde, jedni druge, zastrašuju pucnjima u vazduh. Bi ranjenih i osakaćenih. Nekome puče rebro, nekome nos, nekome iščašiše ruku, nekome nogu... Vlasti poslaše policiju na ulice, ali i policajci podeljeni – oni katoličke vere su za Hrvate, a muslimani za Turke. Muslimani u uniformi žešće kidišu na katoličke grupe navijača, a policajci katolici se utrkivaše u muslimanske rulje, udarajući mladež i pendrekom i vrhovima vojničkih cipela. Umalo se policajci ne podeliše na katolike i muslimane u mnogim mestima i umalo se ne pobiše međusobno, a da se to desilo, nema spora, bilo bi upotrebljeno i vatreno oružje – i s jedne i s druge strane. Krvoproliće je, nekako, izbegnuto, ali ozlede i lomljenje kostiju nisu. Urnebes s ulica izvede iz kuća i stanova starije i mirnije članove porodica. Zabrinuše se za svoje mlađe, tražiše ih i moljaše da se ostave belaja.

U Mostaru bi najžešće. U ovom starom i lepom hercegovačkom gradu beše ujednačene snage muslimana i katolika. Pravoslavnih skoro da ne beše. Izgnani su davne 1992. godine - kad su se katolici i muslimani zaklinjali u međusobno bratstvo i jedni drugima obećavali da će pravoslavne Srbe pobiti i izgnati iz Mostara i iz cele Hercegovine i Bosne. Tad su složno, i danju i noću, horski ponavljali: „Ubi, ubi Srbina!“ Upadali su u srpske kuće, stanove, letnjikovce, privredne pogone i sve što je vredelo nosili svojim kućama... Kad su preživeli Srbi prešli Neretvu i sklonili se u srpska naselja u istočnoj Hercegovini, muslimani i katolici su razorili srpska groblja i porušili srpske pravoslavne crkve i manastire. Među njima, i crkvu u Prebilocima, gde su sahranjene kosti Srba Prebilovčana – ubijenih od hrvatsko-muslimanske vojske 1941. godine. Naravno, te pravoslavne Srbe su ubili očevi i dedovi muslimana i katolika - ovih koji se noćas tako žestoko međusobno tuku u Mostaru. Krvožednost uzavrela protiv pravoslavnih Srba u Drugom svetskom ratu, prokuvala je, ove 2008. godine, u dušama muslimana i katolika. Ali, u Mostaru nema pravoslavnih Srba da bi je, i jedni i drugi, usmerili prema njima. Negovana krvožednost je danas ostala samo radi međusobnog (muslimansko-katoličkog) satiranja. Ona se danas, na dan fudbalske utakmice na Evropskom fudbalskom prvenstvu, između Turske i Hrvatske, vratila u duše muslimana i usmerila protiv katolika, a ona u dušama katolika, još otrovnija, usmerila protiv muslimana.

Čuvenim Mostom preko Neretve, u srcu mostarske kasabe, protutnja stotinak muslimanskih jurišnika i na levoj obali napadoše nešto manju grupu katolika. Zastave se izmešaše, urlici prolomiše mirnu noć, a jauci i kuknjava uslediše. Pojedinci, i iz jedne i iz druge grupe, počeše da beže – neki preko Mosta, neki se izgubiše u susednim ulicama. Mnogi, iz obe grupe, padoše. Istovernici im pomažu i podižu ih, a drugovernici im pritrčavaju i udaraju ih nogama i pesnicama. Policajci pristigoše, a zavija vazduhom i sirena sanitetskog vozila. Opšti nered. Kad policajac musliman prepozna povređenog katolika, stisne mu malo ranu, ili mu stane cokulom na ruku. To čine i policajci katolici s ranjenim muslimanima.
Niko u svetu ne bi razumeo ovo što se dešava u Mostaru – tom lepom gradu, u kojem su srpski pravoslavni pesnici darovali svetskoj književnosti prekrasne stihove, kao što je onaj o lepoj Emini - Alekse Šantića.

Branislav Marković, katolik, pade od strašnog udarca. Safet Zukorlić ga mlatnu po glavi pogolemom drškom turske zastave. Branislav se onesvesti. Njegov prijatelj Ante Mičeta mu priđe, opipa puls i kad se uveri da je živ, iznese ga s poprišta bitke. Dozva prijatelja Mirka, podigoše Branislava i ponesoše ga. Sreća, stan mu je bio blizu. Pozvoniše, Branislovljeva majka Stana otvori vrata i vrisnu:
            „Jao, meni! Šta se desilo, kuku?!“
            Ante reče da nije strašno, da je izgubio svest, da spremi hladnu oblogu...
            Staviše Branislava na trosed. Mirko ga poškropi hladnom vodom i Branislav mrdnu očnim kapcima. Promeškolji se, otvori oči i pokuša da shvati gde je i šta se to desilo s njim. Branislavljev otac Mate je bio izgubljen. Nije se snalazio... držao je novine u ruci, stajao kraj prozora i gledao kako se ovo troje vrte oko Branislava. Majka mu je staljala hladnu oblogu preko čela i na čvorugu na temenu, a Mirko mu je nameštao jastuk pod glavu. U jednom momentu, dok mu je Ante izuvao levu cipelu, Branislav, iz sveg glasa, jeknu:
            „Ne! Booooli...“
            Shvatiše da mu je zglob levog stopala potpuno iščašen, pa njemu obratiše veću pažnju, nego povredi temena.

U stan Mate Markovića, tu noć, navratiše prvi susedi. Jedni su govorili da se Branislav, odmah, prebaci u bolnicu, drugi su, privrženici narodne medicine, savetovali da se to ne čini, jer će mu lekari staviti gips na iščašeno levo stopalo i može se desiti, nedajbože, da ostane invalid. Objašnjavali su - medicina nije uspela da razbijene zglobove ruku i nogu vrati u prvobitno stanje, a narodni vidari to čine - za koji minut. Stjepan Franić, ugledan opštinski činovnik, poštovan od svih poznanika, razložno je objasnio da je noć na izmaku, da se sutra odvede Branislav do najpoznatijeg mostrskog vidara, pa ako mu on ne pomogne, neće biti kasno da se zatraži pomoć lekara. S predlogom se svi složiše, pa i Branislav i njegovi roditelji. Franić obeća da će poći sutra s Branislavom do vidara Sulje Osmanagića, čestitog čoveka – bez obzira, kako je naveo, što je musliman. Dodao je da Osmanagić jednako ceni i muslimane, i katolike, i pravoslavne i da ga, zbog toga, umalo ne zaklaše muslimanski bojovnici 1992. godine, jer je otvoreno tražio da se pravoslvni Srbi ne ubijaju i ne izgone iz Mostara i okolnih hercegovačkih sela. 

Stjepan Franić, sutradan, doveze svoje vozilo s dvanaest sedišta. Smesti u njega povređenog Branislava, njegove roditelje i prijatelje – Antu i Mirka. Reče da je stari Suljo Osmanagić u svom letnjikovcu na Proplanku, udaljenom desetak kilometara od Mostara i da je poručio da Branislava dovedu, što pre.
Stigoše do Suljinog letnjikovca. Starac je sedeo u prelepoj bašti, zasađenoj zimzelenom i lešnicima. Ustade, otvori kapiju i pokaza Stjepanu da kola primakne do garaže. Dade znak da Branislav ostane da leži – pogleda ga, lako mu pipnu levo stopalo i nasmeši se:
            „Elem, Branislave, doš'o si pomoću štake, a vratićeš se bez nje. Dina mi, moreš je pokloniti meni, starcu nejačkome“.
            Mirko i Ante uzeše Branislava pod ruku, i on, između njih, na jednoj nozi, podskakujući, stiže do otomana u prostranoj sobi Suljinog letnjikovca. Vidar primaknu svoj tronožac i sede. Zatraži da Branislavu skinu pantalone i cipelu s desne noge.
            Suljo malo izmasira list Branislavljeve leve noge, a onda pređe nekoliko puta dlanom desne ruke preko povređenog zgloba. Uhvati levom rukom Branislavljevu cevanicu, a desnom poče da mu, blago, pomera stopalo. U jednom momentu, samo povuče stopalo i obavi ga obema rukama. Branislav stiže da samo lako jekne - i ništa više.
            „Gotovo je, mladiću! Moreš malo ležat', a onda ustani i slobodno se osloni i na ljevu nogu. Moreš, vidjećeš. Takva momčina, pa da ne mere 'odati. More, more“.

Svi odahnuše. Branislav s nevericom gleda u svoje stopalo. Mrdnu njime i ne oseti bol. Sede na otomanu i poče pipati levim stopoalom po podu. Nije osećao uobičajeni sinoćni bol. Pritisnu nogom pod, ne oseti bol. Ustade, oslanjajući se na desnu nogu, a onda poče da opterećuje i levu. Zakorača i iziđe iz prostorije. Svi zapljeskaše u znak zahvalnosti starom Osmanagiću. Rukovaše se s njim, a on ih pozva u baštu. Iznesoše iz prostorije klupu, stolice i jedan mali sto.
            Branislav sede do Sulje i zagrli ga.
            „E vidiš, Branislave. Sinoć nisi ni mog'o sanjat' da ćeš zagrliti jednog Tručina, jednog muslimana. Je l' tako?“ – upita Osmanagić mladog Branislava.
            Branislav se zbuni, skinu ruku sa starca i ne izgovori ni reč. Svi drugi zanemiše. Ovo nisu očekivali. Tad se Suljo grohotom nasmeja i reče im da se ne osećaju nelagodno – uperivši prstom u svakog od njih, izgovori:
            „Svako od vas je ono što sam i ja. Svako od vas je isto što i bilokoji musliman u Mostaru, kojeg ste juče i noćas mrsko i zlurado gledali. Branislave, onaj koji te je udario i onaj koji ti je iščašio nogu, isto je što i ti. Jedan vam je predak, jedna krv teče vašim žilama i jednom istom narodu pripadate“.

Malopređašnji muk je bio nešto bezazleno prema muku koji zavlada lepom baštom posle ove besede. Suljo vidi da njegovi sugrađani, ili kako on objasni – saplemenici, nisu u prilici da se nose s ovakvim zaključcima. To su istine, kojih su se klonili i najškolovaniji muslimani, pravoslavni i katolici u Bosni i Hercegovini, a i u drugim krajevima bivše Jugoslavije. Vidi Suljo da će ova grupica katolika i zanemeti – kad im bude saopštio ponešto od onoga što je govorio svojim bliskim prijateljima poslednjih tridesetak godina.
            „I da znate, moja braćo katolici. Jedino, pravoslavni Srbi nisu ono što smo mi...“
            „Nisu, nisu...“ – htedoše to prihvatiti i objasniti prisutni, ali Suljo podiže ruku i tako ih zaustavi.
            „Nisam ja mislio da su pravoslavni Srbi onakvi kako su muslimani i katolici o njima učeni. Nisu oni najgori narod na svijetu, i nisu zvjeri za odstrel. Nisu oni za istrebljenje, kako su mlade muslimane i katolike, učili i podsticali - i fratri, i 'odže i nesrećni političari naši i vaši. Nije to tako. Srbi pravoslavni su za svako poštovanje, oni su neiskvarena bića našeg naciona, naše otadžbine. Oni su stablo - od kojeg su srpski neprijatelji odsjekli i muslimansku i katoličku granu.
Mi smo njihovi okresci!

Da to nisu, u vreme okupacije srpskih zemalja, učinili moćni neprijatelji: s Isotka - Turci, sa Zapada - Nemci i drugi, danas bismo svi mi bili Srbi pravoslavne vjere. A znajte, one zajednice koje se odvoje od svog korena, od svog stabla, njima treba pomoć Boga, jer one postaju ranjive, nepravedne i smrtno mrze stablo od kojeg su odsečene, pa bi to stablo ognjem sažegle i sjekirom isjekle.
Tako smo mi muslimani i vi katolici, i u Prvom i u Drugom svjetskom ratu, po nagovoru naših neprijatelja, kidisali da odsječemo svaku srpsku pravoslavnu glavu...
No, nećete razumjeti šta govorim, ako vam to ne objasnim na primeru iz životinjskog svijeta. Ja se razumjem u to, jer sam predavao u školi i botaniku i zoologiju. Slušajte i pogledajte onu livadu – zaravan na onom brdu, i onaj tor tamo. Vidite to, danas je dan vedar. E, tamo je ovčarnik mog dobrog poznanika Huse Dervente. Huso je imao tu strašnog i velikog psa – Garova, pa se kurjaci nisu lako usuđivali prilaziti toru.
E, vidite. Međusobni odnosi pravoslavnih Srba i nas (njihovih okresaka) podsećaju na međuodnose vukova i pasa. U životinjskom svjetu su odnosi često slični onima u ljudskoj zajednici. To je i na primeru međudonosa vuka i psa. Pogledajte, čovjek je od vukova odsjekao granu i stvorio je pse. Zato su psi najžešći neprijetelji vukova. Kad samo osete miris vuka, psi, koliko ih god ima, počnu da laju, da se otimaju s lanca, želeći da, svakako u čoporu, navale na vuka i da ga rastrgnu. A vuci znaju za taj poriv svojih kukavnih rodstvenika i nikad im ne opraštaju, jer su psi, za parče stvrdlog kruha, odsečak najgoreg mesa i ogoljene koske, podvili rep i obećali čovjeku da će mu biti na najponiznijoj usluzi. Zato, vuci, kad god im se ukaže prilika, raskinu psa, razbacaju mu kožu i tkivo livadom, a ne pada im na pamet da meso tog ogavnog stvora proždru i utole svoju, uvek prisutnu, glad.
E, tako vam je prošao i Garov mog pobratima Huse. Kad je Husejin bio u Mostaru, čopor vukova je opkolio ovčarnik, ne diravši ovce, nego se sjurio na Garova. Vuci su, u bjesu, kidali njegovu kožu, uši, noge, tkiva, vadili džigarice i druge organe, i sve to razbacivali po livadi. A kad su to završili, mirno su odšetali u onu povišu šumu.

Vidite, gospodo moja. Vuci ne opraštaju psima. E, sad vam htjedoh reći... A to ste, vjerovatno, već skontali. Ovaj nauk prebacite na naš ljudski rod. Ti vuci su Srbi pravoslavni. Te sluge ljudske, stvorene od vukova, smo mi – muslimani i katolici, a ti gospodari naši su, kako sam rekao, Truci i Nemci, i drugi sa Zapada. I uočili ste, kad psi zavijaju, čine to drukčije od vukova. Reže drukčije i... pravilnije je reći govore dručkije nego vuci. A što se dešava među nama muslimanima i katolicima kad govorimo. Činimo to malo drukčije nego pravoslavni Srbi. Pa, učili su nas posledenjih dvestotine godina da nam jezik nije kao jezik Srba. Ne smemo ga zvati srpskim jezikom. Zovemo ga: „hrvatskim“, „zemaljskim“, „bošnjačkim“, „bosanskim“, a evo, počeli smo ga zvati i „crnogorskim“. Bože sačuvaj. Sačuvaj nas Bože od svake buduće bede. Treba da znamo ko smo. A vi, katolici, možda ne znate, možda to znanje potiskujete – kako ste učeni, da krajem osamnaestog stoljeća, eto oko 200 godina ranije, u Mostaru nije bilo katolika. Zabelježeno je da ih je bilo samo šestoro. Sve drugo su bili pravoslavni Srbi i nešto poturčenjaka – nas muslimana. Od tih pravoslavnih Srba, Austrija će stvarati – prvo katolike, a potom i Hrvate. Tako i vas danas zovu Hrvatima, a niko vam od starih, nikad, nije govorio hrvatski. Niko ga od vas ne govori ni danas. Taj hrvatski se govori tamo u Zagorju, tamo iznad Zagreba, ali se on više ne koristi ni u hrvatskoj književnosti. Ti tamošnji pravi Hrvati se služe srpskim jezikom, a zovu ga „hrvatskim“. Izgovarju ga malo drukčije. Naučeni su tako od strane svojih gospodara – onih iz Beča, Vatikana i Istambula. Sve je u prirodi po Božijim zakonima. Tako i psi više ne zavijaju kao vuci – čine to drukčije. Naučili su to u ropstvu - vezani lancima u skučenom dvorištu svojih gospodara.

Dragi moji, ne morate mi ništa govoriti. Znam da vi niste spremni za ovu istinu. Samo ću vam reći i ovo. Zapamtili ste da vuci nikad ne opraštaju psu za izdaju i, po tome, bilo bi normalno da i pravoslavni Srbi ne opraštaju nama za izdaju. Znate, u Prvom svjetskom ratu smo pomogli Austrougare da se što više pravoslavnih Srba otprati u prve koncentracione logore smrti. Ti logori su podizani u: Bosni i Hercegovini, Češkoj, Austriji, Rumuniji... U Drugom svjetskom ratu, znate, na zapovjest iz Berlina, muslimani i katolici su krenuli u potpuno biološko istrebljenje pravoslavnih Srba. I šta su učinili pravoslavni Srbi nama – poslije Prvog i poslije Drugog svetskog rata, kad su naši gospodari bili poraženi i kad smo ostali nemoćni prema srpskoj vojsci i srpskom oružju?
Oprostili su nam. Oprostili... nisu se ugledali na vukove i vučiji odnos prema vučijim otpadnicima.
Znajte, istina je – pravoslavni Srbi (ti naši koreni) su oboženi. Jesu Nebeski Narod, jer su se odrekli i vučijeg prava na kažnjavanje izdajnika iz svojih redova“.

Slobodan Jarčević