ГРЕСИ
ИСТОРИЧАРА
cpncko самосатирање
историју су написапи побеђени
ФАЛСИФИКАТИ ТЕМЕЉИ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ
Последњих неколико столећа је ненаучна делатност, а коба-јаги научна, била уприличена у историјској науци Јужних Слове-на. Зачета је у установама Католичке цркве и Аустријске Цареви-не. Основна замисао њених творада је била да се назначе "исто-ријски швори" о средњевековној хрватској држави и хрватском државном праву у оквиру Угарске - после 1097, кад је Угарска покорила Хрватску. Аустрија је намеравала да што више српских земља обележи као хрватске, да се Срби не би могли позивати на своје историјско, национално и културно право и тражити да се на њима успостави српска држава, Оваква политика ће условити, у двадесетом столећу, устоличење неприродне хрватске државе -најблаже речено. Тада ће преокупација Хрватској бити покољ -до истребљења - српског православног становништва. Других (стратешких) опредељења није имала.
Оваква државна доктрина Хрватске, не би смела да се препу-сти забораву - мора се изучити, јер Хрватска је (као држава) фе-номен, незабележен у свету. Мада је њеним творцима (европским силама и Ватикану) било јасно да су Срби победници у ратовима деветнаестог и двадесетог столећа, а да су се Хрвати затицали са-мо у војним редовима поражених, све је чињено да се Хрватска простре преко српских земаља. Овакво ширење Хрватске подра-зумевало је биолошко истребљење. асимилацију и прогон Срба.
Поред аустријских и ватиканских настојања да се српске зе-мље прогласе хрватским, а Срби католици Хрватима, учињен је, претходно, и историјски фалсификат о досељавању Словена (Ср-ба) на Балкан у 6. и 7. столећу после Христа. Намера је очигледна - Срби су дошли на туђу земљу и на њу немају право. Једини до-кумент о "српском (словенском) досељавању на Балкан" су списи ромејског (византијског) цара Константина Седмог Порфирогени-та из 948. године. О овом документу је било много расправа. Про-фесор историје иа Филозофском факултету у Београду, др Ради-воје Радић, издаојекњигу Србипре и после Адама,' у којој је бра-
Радивоје Радић, Срби пре и после Адама, "Стубови културе", Београд, 2002.
Слободан Јарчевић
нио садржину Порфирогенитових списа и жестоко критиковао поборнике српског староседелаштва на Балкану. Подругљиво их је назвао "новоромантичарима". Многи су му одговорили чланци-ма у штампи и књигама,2 а овог пута ћемо се осврнути на чиње-ницу да др Радић поклања поверење невероватној тврдњи цара Порфирогенита. Наиме, цар је записао да су се Срби доселили на Балкан с територије "иза Турске". Др Радић, као и остали истори-чари и енциклопедисти, тумачи да је Порфирогенит мислио на Угарску (Мађарску), јер су угарска и турска племена била истог порекла. То значи, да су Срби дошли, преко Угарске, из Пољске! Има ту неке логике (око турско - мађарске сродности), али Угар-ска није постојала у време Порфирогенита. Ромејски цар је писао историјске осврте 948, а умро је 959. године. Угарска племена су продирала до Паноније негде око 970. године, а Угарска је успо-стављена (као држава) тек 997. године - 38 година после смрти Порфирогенита. Он није могао имати представу ни о Угарској ни о турској држави - Турци Османлије још нису (у десетом столе-ћу) основали своју малоазијску државу. Значи, др Јован И. Дере-тић, др Олга Луковић-Пјановић и остали "новоромантичари" има-ју право кад кажу да су у Ватикану неки римокатолички свеште-ници, с предумишљајем, писали историјске текстове - у име дав-но почившег ромејског владара. А тада, кад су то нечасно дело чинили (16. и 17. столеће), Турска се простирала до Словачке, па су, очигледно неуки, мислили да је она те границе досезала и у 10.столећу!
**+
На српску несрећу, велики број значајних српских државника и интелектуалаца ће чинити све да се овакав прохрватски, а про-тивсрпски, програм оствари, јер су веровали да ће тако ојачати Југославију после 1918. Рачунали су да ће даровањем Хрватима српских територија, а тиме и културе, дела историје и језика, ови бити захвални и одобровољени за прихватање и чување заједнич-ке државе - Југославије.
Слободан Јарчевић, Срби пре бискуповог Адама, ИЛА "Мирослав", Београд, 2003.

ВЕЛИКЕ СИЛЕ ЗА ХРВАТСКУ ПРОТИВ СРБИЈЕ
У деветнаестом и у првој половини двадесетог столећа, Евро-па је била подељена на два супротстављена центра. Један су пред-стављале Немачка и Аустроугарска, а други Француска и Брита-нија. Немачке државе су тежиле да преотму Француској и Брита-нији колоније, а из Париза и Лондона су чинили све да их усмере на освајање Русије и Балканског полуострва. Наравно, Немачкој и Аустроугарској запоседање словенских земаља није било страно - планирале су и то, и преотимање колонија у Африци и Азији.
Не треба посебна мудрост да би се схватили овакви односи међу великим силама Европе, на почетку двадесетог столећа. Нај-значајнији тренутак овакве поделе у Европи је уједињење немач-ких државица под Бизмарком - у другој половини деветнаестог столећа. До тада, Аустроугарска није представљала озбиљнију претњу Француској и Енглеској, али кад се њој придружила ује-дињена Немачка, све се променило - германски центар моћи уједначио се с колонијалним (француско-енглеским). Како смо напоменули, тада су немачке државе отвореније изражавале неза-довољство својом територијалном скученошћу на европском кон-тиненту. Тражиле су прерасподелу колонија. Француска и Енгле-ска су стављене пред озбиљно искушење. Чиниле су све да Немце одврате од прекоморских освајања - упућујући их на простирање германског царства преко словенских земаља. Доделом Босне и Херцеговине Аустроугарској, учињен је први корак. Следио је план даљег слабљења српских држава (Србије и Црне Горе) и за-државање под турском влашћу Метохије, Рашке, Косова и Маке-доније. Овако расцепкане српске земље нису могле бити значај-нији савезник Русији и биле су предодређене за укључивање у Аустроугарску. Замисао о подстицању Аустроугарске и Немачке на освајања словенских земаља, сажета је у писму министра ино-страних послова Велике Британије Роберта Солсберија, упућеног амбасадору у Цариграду, 19 јуна 1878, поводом одржавања Бер-линског конгреса. Лорд Солсбери, поред осталог, истиче да се уједињење Србије и Црне Горе мора онемогућити. Погледајмо:
"Ова подршка Аустроугарској била је у потпуности оси-гурана, као резултат наше обавезе да Конгресу предложимо политику која се односи на Боену, а за коју су готово све силе,
Слободан Јарчевић
у овом тренутку, дале евоју сагласност. Ми смо обећали да fie-мо, кад се о питању Босне буде расправљало, изнети пред Конгрес мишљење које ужива подршку Владе Њеног Вели-чанства, да ће окупација ове области од стране Аустроугарске бити у интересу Турске, како с војне, тако и с финансијске тачке гледишта. Тиме Бе се, такође, спречити сједињење две словенске државе - Србије и Црне Горе - које Турска неће би-ти довољно кадра да држи раздвојене. Ово уједињење би дове-ло до стварања словенске конфедерације, и на крају, до вели-ке словенске државе - од Пирота до Јадранског мора".3
Ако тврдимо да су Немачка и Аустроугарска планирале рат ради освајања словенских земаља, па и Русије, а да су је на то подстицале Енглеска и Француска, можемо се улитати - зашто то Русија није спречила? Зашто се није супротставила германским силама на Балкану и омогућила стварање државе Србије "од Пи-рота до Јадранског мора" - о којој говори лорд Солсбери? То би Русији, са стратешке тачке гледишта, било корисније, него да са-чека да немачке државе заузму Балкан и да се обруше на њу. И то у неприликама, кад више не буде имала ниједног савезника у Европи? Одговор, за овакву руску (ипак - кратковиду) одлуку, налазимо у чињеници да су остале европске силе успеле да убеде Русију да ће њени стратешки интереси бити обезбеђени припаја-њем Бесарабије. Истовремено, Енглеска је претила Русији - ра-том, па се Русија одлучила за (привремено) савезништво с Аустроугарском. Овај корак ће је присилити да, с Немцима и осталим Европљанима, делује против Срба на Балкану! Привре-мено, али кобно по Србе.
Русија је пристала на аустроугарско запоседање Босне и Хер-цеговине, на општеевропску сагласност против ослобађања срп-ских земаља од турског јарма и против уједињења Србије и Црне Горе. О овој испреплетености интереса великих сила, сведоче две депеше немачког амбасадора у Бечу О. Штолберга, упућене Бер-лину:
"Телеграм, дешифровано, бр. 84, Беч, 1. априла 1878.
Генералу Игњатијеву су саопштени следеБи аустријски захтевн:
' Српскакњижевназадруга: Србија 1878 - докумгнти, Београд, 1878, слр. 213.
Српско самосатирање

Цриогорско територијално увећање у правцу севера са-
мо до реке Таре; област Скадра Аустрији, а не Црној
Гори.
Нови Пазар и Митровица се прикључују Босни; Србија
обештећена одговарајућим тсриторијалним увећан>ем
у правцу југоистока.
Граница Бугарске остаје источно од железничке линије
Солун - Митровица...
Босна и Херцеговина припадају Аустрији, а остале за-
падне области Балканског полуострва остају у Турској,
или постају аутономне земље под турским сизерен-
ствои...
Ако ови захтеви буду прихваћени, Ауетрија нећс пра-
вити тешкоће уступању Бесарабије Русији...
Најзад, дозвољавам себи да сасвим учтиво скренем na-
жн>у на то (...) да садашњи захтеви овдашње владе при-
лично далеко прелазе границе раније изнесених разми-
шљања Аустрије. Гроф Андраши очевидно сматра да је
овај тренутак - у коме Русија, пред претећим држање
Енглеске, испољава јаке жеље за споразумевање с
Аустро-Угарском".
Да бисмо се уверили у чињеницу да су Немци, последњих столећа, били ометени у запоседању прекоморских поседа (коло-нија) због расцепканости у више државица (Немачка) и због стал-ног ратовања протав Турске (Аустрија), завирићемо у политичке прилике Европе у 16. столећу. Као што смо рекли, Аустријаје би-ла моћна држава - пространа и многољудна. Имала је прилику да заустави турски продор у Европу, прогна Турке из Мађарске и от-почне рат за ослобађање Србије, Бугарске и Грчке. Било је при-родно дајој у овој намери помогну остале европске државе, али то није уследило, јер су оне схватиле да би Аустрија, после побе-де над Турцима, била прва европско-азијска сила. С обзиром да су атлантске земље увелико запоседале колоније на другим кон-тинентима, зазирале су од могућности да Аустрија ојача и да на својим источним границама више нема моћну, а непријатељску, Турску. У таквим околностима, Аустрија не би, природно је,
4Исто,стр.2П,212.и2]7.
Слободан Јарчевић
остала ван трке за лрекоморским поседима. Могућности да се Аустрија појави на колонијалном тржишту, биле су свесне и Француска и Енглеска, па су подстицале и помагале Турску да стално ратује с Аустријом и да Аустрији не дозволи ттрипајање угарских (мађарских) земаља. Аустрија је покушала припојити себи Угарску кад су Турци запретили заузимањем угарске пре-стонице Будима, ади је све било узалуд. Претходно су Турци по бедили Угре на Мохачком пољу 1526. и убили краља Лудовика Другог, па им је пут ка угарској престоници био отворен. Аустри-ја се Турцима у Угарској није могла супротстави.
Политика атлантских сила према Аустрији, а тиме и према судбини Јужних Словена и Мађара, била је обликована, увелико, већ у 16. столећу. О тадашњем пријатељству Француске и Турске и наклоњености других европских држава Турцима и својеврсном турско-европском савезу против Аустрије и Угарске (Млетачка Република и Пољска), најпрегледније ће написати наш историчар и академик Радован Самарцић:
"Французи су, против хабсбуршког престижа, потражили подршку у Турској, слично, тада, Пољацима или, још више, Млечанима, који су их на овакав корак могли и упутити. Очигледно изненађени, Турци су се снашли на свој начин. Према једној потоњој изјави великог всзира, француска ди~ пломатија је утипала на Порту да се коначно одлучи за рат... Други француски емисар, Иван Франкопан, хрватски велн-каш и млетачки властелин, стигао је за разлику од првог (француског, СЈ) емисара, до турске престонице. Примивши се овог посланства, као члан породице која је била у великом непријатељству с Хабсбурговцима, Франкопан је писма Го-спође (француске регенткиње - мајке Франсоа Првог, СЈ) и ње-ног сина, оболелог у заточеништву (шпанском, СЈ), пронео кроз земље надвојводе Фердинанда 'скривена у ђону своје чи-зме'... Порта је посланику одговорила штедрим обећањима, Према доцнијим исказима великог везира, Франкопану је та-да речено да ће се убрзо припремити војска и флота, које ће, у савезу с Млечанима, напасти провинције Карла Петог и над-војводе Фердинанда".3
1 Радован Самариић: Сулејман и Рокселана, Стр. 281-282, СКЗ, Београд, 1976.
10
Српско самосатирање
Ако европске политичке прилике у 16. столећу упоредимо с оним што је написано у нашим историјским уцбеницима, видеће-мо да су турска освајања на Балкану и у Средњој Европи, прика-зана сасвим друкчије. Нема ни речи у њима да су угарски племи-ћи помагали Турцима против своје државе и Аустрије, како је то чинио и Иван Франкопан - у југословенској историји се о њему пише као о члану најугледније хрватске племићке породице, а то чини и Радован Самарџић. У овом делу Самарџићеве књиге, ви-димо да су и Млетачка Република и Пољска, тада, биле савезнице Турске.

Пошто смо ову књигу посветили чињеници да су Хрвати (и други губитници у европским и светским ратовима) кривотвори-ли историју, можемо приметити да су, кад је реч о државама Европе и о Турској, историчари у Аустријн и Хрватској феудални друштвени систем приказали према мерилима националних идео-логија деветнаестог столећа. Али, у ] 6. столећу је све било друк-чије. У време турске најезде на Европу, није било спремности да се бране припадници једног народа, или да се бране све државе с хришћанском религијом од исламских Турака. Суверени и племи-ћи су желели да у ратовима прошире своје феудалне државе, об-ласне поседе, или да се, на било који начин, домогну новца и дру-гог богатства. Ове средњевековне државне прилике ће добро об-јаснити Радован Самарцић. Написаће да су и Енглеска, и папа, и протестанти у Немачкој били склони савезу с турским султаном Сулејманом Величанственим - против Аустрије и Угарске:
"Немачко-римски цар је знао да се Турска увелико при-премала за рат и био је сигуран да he непостојани Франсоа Први доиало кренути у тражење нових савезника, Енглеза, папе, Млечана н других италијанских држава. Тренутан мир био му је потребан тим пре што су сви, који су то знали, бого-угодно жаморили против француског приближавања Турци-ма, а готово сви су у томе налазили охрабрење да се успроти-ве иарској хегемонији (хегемонији Карла Петог, СЈ). Међу њи-ма је Мартин Лутер, који је узмутио Немачку, на сав глас узео називати султана својим савезником. С давањем лоших примера, очито се започело. На другој страни, у Турској, рат-ни планови су сужени до своје почетне основе. Без обзира иа раније преголеме замисли, требало је, нпак, заратити против
11
Слободан Јарчевић
оне државе која је ширењу ислама прва стајала на путу. А то је била Угарска".6
Лоши примери (помоћ европских феудалаца Турској) су се уочавали и код угарских обласних господара. Они ће омогућити турску победу на Мохачком пољу - 29. августа 1526. године, јер су краљу Лудовику Другом Јагеловићу, ускратили војну помоћ ердељски кнез Јован (Јанош) Запоља и хрватски кнез Крсто Франкопан - мада је Франкопан, претходно, потукао турску вој-ску код Јајца. Франкопан је прижељкивао угарски пораз, надајући се да ће, тада, Аустрија запосести Хрватску, па би он био значај-нији у Аустрији, него што је био, дотада, у Угарској. С таквим предлогом је послао посланство аустријском надвојводи Ферди-нанду, у Беч. Касније ће се предомислити, па ће ући у савез с Турском и с турским вазалом у Угарској - Јованом Запољом.
Без помоћи из Ердеља и због одсуства помоћи неких угар-ских феудалаца из Хрватске, војска угарског краља је бројала око 28.000 људи кад је изишла на бојиште, где ју је чекало 100.000 Турака. Иако с оваквом бројчаном предношћу, Турци су једва из-војевали победу, уз 20.000 сопствених губитака у мртвима. Још толико је Турака изгинуло у биткама у Бачкој, против организо-ваног народа и војске под командом Павла Бакића, српског пле-мића из Шумадије (и српског деспота у Угарској). Турке је у Бач-кој нападала и преостала угарска војска, верна Лудовику Другом, под командом другог српског деспота Радича Божића, а против Турака и Јована Запоље, устали су и Срби у Бачкој и Банату, под командом Јована Ненада Црног.
До ових битака у Бачкој, дошло је кад су се Турци враћали из Будима, где су управу над побеђеном Угарском предали свом ва-залу Јовану Запољи.7
Осврт на услове, под којима су Турци покорили Угарску, учинили смо да бисмо скренули пажљу на кривотворења у хрват-ској историографији - и о овом периоду европске историје. Загре-бачки историчари стално истичу да су Хрвати били бедем пред турском најездом на Европу, без обзира да ли су им се земље на-лазиле у Угарској или у Аустрији. Истовремено, све земље насе-љене Србима западно од Дрине и Дунава уписују за хрватске.
6   Исто, стр. 284.
7   Исто, стр. 305.
12

Српско самосатирање
Ова кривотворења опстају у науци, као истине. Опстају, јер их је прихватала већина писаца у обе Југославије. То је чинио и српски историчар др Васо Чубриловић и његова књига (на коју ћемо се чешће освртати) Политичка прошлост Хрвата је најприкладнија за осветљавање многих подвала о наводним хрватским земљама у Херцеговини, Босни и српској Војној Крајини.
Видећемо да је хрватска историографија лажно приказивала турска освајања Балкана и Паноније. Чинила је то (досада) успе-шно, истичући и да су Турци испразнили хрватске земље од Хр-вата и у њих доселили Србе. Наравно, Срби се увек приказују као турске слуге, а Хрвати као одбрамбени бедем Европе испред исламских Турака. Код Самарџића смо видели да су двојица угар-ских племића (по историографији у бившој Југославији - хрват-ских): Иван и Крсто Франкопан, итекако, помогли турске победе над хришћанским оружјем, а што се тиче тадашњег становништва у Далмацији, Славонији. Босни, Херцеговини, Кордуну, Банији, Барањи и Лици, превише је докумената о његовој српској припад-ности. Споменута књига српског историчара др Васе Чубрилови-ћа. који је, по налогу политичара у Југославији - 1939, потврдио кривотворења да су у овим областима живели Хрвати, неће издр-жати суд историје у двадесетпрвом столећу. Ова књига ће бити једно од најупечатљивијих сведочанстава српског самосатирања, јер је важна карика у ланцу припреме српског биолошког истре-бљења у хрватским држаним творевинама. Њој су претходила и друга литерарна дела сличне садржине - сва уз одобравање срп-ских државника. Тако су научне гране одисале лажиим прикази-вањем хрватске прошлости. Све с циљем (према уобразиљи одго-ворних православних Срба) да се Хрвати придобију за Југослави-ју и југословенство. Како друкчије објаснити отуђење Срба-като-лика од својих српских корена и њихово прихватање идеје да су они део хрватске нације, чији језик нису, чак, ни разумели?
Ако само погледамо 16. столеће (турско-угарска битка на Мохачком пољу, 1526), сто шездесет четири година пре "Велике сеобе" (1690) под Чарнојевићем, видећемо да су Срби насељава-ли, као већински народ, Барању, Славонију, Срем, Бачку и Банат. Што се тиче Баната и Бачке, историјски документи тог времена спомињу само српски народ (мађарски народ тада није био мно-гобројан):
13
СлободанЈарчевић
"Фердинанд је, још на почетку преговора, понудио зајед-ничко решење за Србе окупљене око свог цара. Већ годинама, на особит начин, упућен у српске послове, Ђорђе Сремац је дознао како је Фердинанд обећао Јовану Ненаду Црном да ће ra учинити деспотом. Њему и његовом народу, заувек је даро-вао сва имања која је некад краљ Жигмунд дао српском де-споту".8
Ето, Срби су у Панонији и у време угарског краља Жигмунда (петнаесто столеће).
Потврђује се у историјским документима, такође, да су Срби најбројнији становници Паноније и пред Мохачку битку. Ново-придошли Срби у Барањи и Славонији су из Босне, а не из Срби-је, како то стално кривотвори наша историографија. Они стижу, почетком 16. столећа, у Барању и Славонију, где је обласни угар-ски господар, с титулом - српског деспота, Стеван Бериславић. Радован Самарџић о томе говори кад описује прилике у Угарској пред Мохачку битку:
"У Ердељу, тада најбогатијем и најгушће насељеном ме-ђу угарским земљама, Јован Запоља је све упадљивије нагла-шавао своју самосталност, посебно у вођењу спољашне поли-тике. Јасно се, пред крај, наслућивало да се он све више при-миче Турцима. Запоља на Мохачко поље, каснећи, није ни до-шао. Српски деспот Стеван Бериславић био је тренутно одан угарском двору, али је једва стизао да задржава турске прова-ле у Славонију. Од њега се, због овакве улоге, нијс ни очеки-вало да се појави на главном разбојишту. Прилике у Хрват-ској обећавале су крал»у још мање добра. И њен првак, Крсто Франкопан, кренуо је доцкан у одсуднн бој".
Хрватска историографија и др Васо Чубриловић сматрају хр-ватском земљом и Срем, мада за то нема никаквог основа у исто ријским документима. Кад је Сулејман Величанствени освојио Београд и продро преко Саве, Срем је више од сто година био српска деспотовина у Угарској. Овако то описује академик др Ра-дован Самарцић:
"Турским упадом у Срем, изложен је пустошењу крај где се дуже од једног века стварало ново средиште српеког поли-
3 Исто. стр. 379. 9 Исто, стр. 304.
14

Српско самоеатирање
тичког и духовног живота. Ту су, држећи поседе између Зеиу-на, Купиника, Митровице, Ирига, Каменице и Сланкамена, пуштали свој корен пребегли Бранковићи. Деепот Вук, 'Змај Огњени', и деспот Јован, несуђени 'господин Србљем', рато-вали су против Турака за сасвим неизвесну милост угарског краља. Мајка Ангелина, жена слепог деспота Стевана, која је, поставши моиахиња, дуго бдела над последњим изданцима Бранковића, и њен син, деспот Ћорђе, у монаштву наречен Максим, потоњи београдски митрополит, оживели су у Сре-му, посебно у Крушедолу, традиционалну побожност српских владара и властеле и, с њом, ону духовну културу коју су не-када обновили први Немањићи".10
Што се тиче Барање (захватала је данашње области Хрватске и Мађарске, с центром у Стоном Београду, на Балатону), она је била српска земља од најстаријих времена. У петнаестом столећу, нови Срби у Барању су стигли из Босне, да поновимо - не из Ср-бије, како званична историја тумачи. Обласни господари су им издавали дозволе за насељавање и уређивали њихова права и оба-везе. Тако је племић Пипо од Озоре населио Босанце у Барањи, утврдивши у свом документу, између осталог. следеће:
"Саизвољавамо да и самн наши досељеници у Озори, као и слободни грађани, годпшње по једног судију и заклетнике између себе заједнички бирају, кога год хоће да га себи на че-ло етаве".11
Да не би било спора о томе да ли су Барању , у 14. и 15. сто-лећу, насељавали Срби или не, погледајмо шта, на основу доку-мената, пише истраживач прошлости Барање Стеван Михалџић:
"Но важнија је за нас од свију, заслуга Пипова, коју му приписује днплома од 1407. године. Тамо се каже да је он оне крајеве, што су од Турака највише нападанн и леже од краље-вине Расцијс, тако населио Босанцима, да они тамо мир ужи-вају. Према овом, бавио се Пипо у велико насељавањем срп-ског народа на територији оној, где су Турци тада највише нападали, а то је било на доњем Дунаву. Но, видимо ми да је Пипо н на својим спахилуцима у Толни много народа насе-
10 Исто, стр. 57.
Стеван Михалиић: Барања од најстаријих времена до данас, стр. 167, Би-блиотека града Београда, 1991.
15
Слободан Јарчевић
лио. Насељавање народа, ишло је из Босне, где је Пипо баш тих година успешно ратовао. Број насељеника у Толнн, морао је бити велик, јер Пипо о њима велику бригу води. Године 1426, издаје он диплому у којој даје разне слободе народу на своме имању у Озри".12
Мада је тада било Срба католичке вере, већинско становни-штво Барање је православно. Понекад је вођа или деспот у Бара-њи био и католик (као Јован Бериславић), али је народ радије прихватао православне прваке. На то се осврће и Стеван Михал-цић:
"Јован Бериславић, као од краља пргонат деспот српски, могао је потписивати, као барон државни, државне уговоре (као напр. 1505. године закон, по којем се са престола угар-ског искључују странци), јер је на то био овлаштен краљем, али у народу је важио као деспот Стеван Штиљановић, као сродник Бранковића, као заповедник шајкаша и као вођа ве-лике бандерије! Православни део народа сматрао је као своје владаре деспоте, а католички део народа, као да се није за то достојаиство ни одушевљавао".
Кад је реч о турском продору у Угарску, пре и после Мохач-ке битке, видимо да су српски деспоти и племићи, са својнм наро-дом, били на свим бојиштима против Турака. Они се нису одме-тали од врховне угарске власти; одметали су се угарски племићи, па и они које у хрватској историјској литератури убрајају у хрват-ско племство: Иван и Крсто Франкопан. Да не говоримо о ердељ-ском кнезу Јовану (Јаношу) Запољи. Он је Турцима понудио целу државну земљу, под условом да у њој буде турски вазал. Ово ис-тичемо да бисмо скренули пажњу на чињеницу колико су око-штале у нашој свести историјске неистине о некаквом сталном хрватском отпору турској војсци, као и отпору турској (источ-њачкој) култури. Попут двојице Франкопана, турске победе у Па-нонији, омогућио је и угарски обласни господар чија титула је гласила - хрватски бан. Кад је, после Мохачке битке, Аустрија покушавала да ублажи њене последице и да протера Турке из Угарске, хрватски бан није желео да помогне Бечу. Претио је да ће прећи на турску страну - признавањем султановог вазала Јова-
|гИсто,стр. 166. "Исто, стр. 177.
16

Српско самосатнрање
на Запоље за господара Угарске. Аустријски двор је хрватском бану плаћао да то он не би учинио. Међутим, најмоћнији племићи у Хрватској су, не овако прикривено, него отворено помагали турска освајања - ступали су у савез са Турском! Запољин бан за Славонију и Хрватску постао је Крсто Франкопан и он је одмах трупе под својом командом укључио у борбени поредак турске и Запољине војске! Тако је хрватска обласна управа постала члан турске коалиције у Европи, на чијем челу су биле Француска и Енглеска. Турску коалицију је подржао и католички бискуп у За-гребу (по упутствима папе, који је био у турској коалицији). По-гледајмо записе из 16. столећа о том европском груписању на страну Турске - против Угарске и Аустрије:
"Јован Запоља се осетио надмоћним и због подршке лиге европских држава, коју је у Коњаку, окупивши хабсбуршке непријатеље, образовао Франсоа Први. Као сувереног влада-ра, Запољу су, поред Француске, одмах признали папа Кли-мент Седми, Млетачка Република и Хенри Осми, енглески краљ. Настојећи, непрекидно, да против Хабсбурга подстакне земље источне Европе, у првом реду Угарску и Пољску, а ускоро и Османско Царство, Франсоа Први је крајем фебруа-ра 1527, упутио у Будим свог поверљивог агента Ринкона... Саставши ее у граду Цетину, 1. јануара 1527, хрватски стале-жи су установили да је избор у Пожуну обављен по законима Угарског Краљевства. Тиме је Фердинанд Хабсбуршки по-стао и хрватски краљ, па су му сталежи положнли заклетву дужне верности поклонства. Сабору није присуетвовао бан Фрањо Баћањи, који се склањао да не би морао пристати ни уз коју странку. Међу угледницима није било ни кнеза Крсте Франкопана и загребачког бискупа Шимуна Ердедија, који су приступили Јоваиу Запољи... Крсто Франкопан се сместа упутио Јовану Запољи и поклонио му се као свом краљу и го-сподару, а овај га је, обрадован, именовао за бана Хрватске и Славоније. Од часа кад се определио, Крсто Франкопан није одлагао оружје. Рат између Запоље и Фердиианда почео је, у ствари, његовим заседама, нападима на војску 'немачке странке' и притиском на поједине племиће и градове да се приволе његовом краљу - Јовану Запољи... Фрањо Баћањи, хрватски бан, који је, мада невољно, приступио Фердинанду, сагласно одлуци сабора у Цетину, запретио је да ће се измири-
77
Слободан Јарчевић
ти с Крстом Франкопаном и 'већ сутра прећи Запољи', ако му се, истог дана кад је поднео захтев, не исплати за службу уго-ворена сума. Краљица Марија се ове претње толико уплаши-ла 'да је од пожунских грађана узајмила пет хиљада дуката и тако бана, бар за неко време, намирила'... Јован Запол>а је у марту 1527, сазвао сабор у Будиму и тиие се обрео на врхунцу моћи и славе. На окупу се нашло девет биекупа, три препози-та, осам државних и дворских достојанственика, тринаест ба-рона, осам жупана и по два заступника племства из готово свих жупанија".14
Савезништво с Турцима у многим европским земљама је прихватано, јерјеподстицано из Ватикана. Бискупи и други като-лички достојанственици су се за њега залагали у Угарској, на Апенинском полуострву, у Француској, Шпанији и Дубровнику. Академик Радован Самарџић је установио да је један католички угледник, по упутствима папе Климента Седмог, организовао у Дубровнику јаку протурску политичку странку:
"Године 1526, створена је у Дубровнику снажна турско-филска група, и то под вођством надбискупа Филипа Тривул-ција, одушевљеног присталице француског краља Франсоа првог и његове источне политике".

НАРОДИ У РОПСТВУ НЕ ТРЕБА ДА ИМАЈУ СВОЈУ ИСТОРИЈУ
Кад је реч о Балкану у новије доба - после средњег века, ја-сно је да су будући завојевачи (Аустроугарска и Немачка) желели онемогућити стварање јаке и многољудне јужнословенске држа-ве. Знали су да су њени могући градитељи само Срби. Зато су две немачке државе одлучиле да Србе онемогуће - супротстављајући им Хрвате. Њихова основна замисао је била да јачају хрватску на-цију на рачун српске. Предвидели су да хрватској самоуправној провинцији у Аустроугарској (која се, углавном, састојала од За--горја) припоје и српске територије: Херцеговину, Босну, Далма-цију, Срем, Славонију, Кордун, Банију и Лику. Тако проширена Хрватска, с кроатизованим Србима-католицима, могла се супрот-ставити држави православних Срба - не само у рату, него и у вре-
14 Радован Самарџић: Сулејман и Рокселана, стр. 369-371.
'■ Исто, стр. 401.
Српско саиосатирање
ме мира. Овај план су подржавале и Француска и Британија, јер им се чинило да ће се, лакшим продором на Балкан, Немци опре-делити за даља освајања словенских земаља, чиме ће бити зашти-ћени (од немачке опасности) француски и енглески колонијални поседи. Да су западноевропске земље, крајем деветнаестог столе-ћа, бнле сложне у сатирању српског народа и онемогућавању ус-постављања Србије на националним територијама, сведочи и француски историчар Андре Бар. Свом закључку, о овој антисрп-ској европској стратегији, додаће суштински разлог антисрпског опредељења свих европских сила - немачки продор на исток. Погледајмо његову процену о разлозима уступања Босне и Хер-цеговине Аустроугарској, 1878:
"Аустрији ни најмање није било стало до тога да се Босна и Херцеговина истргну из отоманског јарма; него јој је било потребно утврдити се на Балкану, и за то се користити овом етапом, која је потпомагала тежњу 'Drang naeh Osten' - да се што више приближи Солуну; требало је задати удар москов-ском панславизму, омести, зауставити, ради своје властите безбедности, онај сан о Великој Србији, тако драг суседним словенским народима. Босна и Херцеговина бнће без сумње умирене, али истребљењем Словена из њих; оне ће тиме по-стати аустријске земље, на које Срби, њихови земљаци, неће више имати никаквог основа да полажу право".
Андре Бар набраја аустријска прегнућа око денационализа-ције Срба. Тако, Босна и Херцеговина, наједном, постају (у аустријским друштвеним наукама) несрпске, а српски језик се, обавезно, преименује. Он се, мада је на турском двору био дипло-матски, све чешће, код писаца католичке религије, обележава као "словински", "славонски", "босански"... Срби добијају друга на-родносна имена, итд. Јасно је да овом државном антисрпском прегнућу, помаже, како рекосмо, и наука - у овом случају, њене гране: историја, географија и филологија. Тако је наука почела да се понаша ненаучно - почела је с "доказивањем" да Босна и Хер-цеговина нису српске земље! Да не бисмо (ми из српске средине) били оптужени за овако "тешке" оптужбе, добро је што је о тим
Андре Бар: Свети Сава, слааа и гусле - верска агресија Аустрије и Римске цркве на правоспавт у Босни и Херцеговини, од 1878. до 1903, "Бели Анђео", Шабац, 2003.
Слободан Јарчевић
европским кривотворењима из деветнаестог столећа, поуздано обавестио споменути француски историчар Андре Бар, још 1903. године. Он пише:
"Српска народност не може се, уосталом, ни спорити ста-роседеоцима Босне и Херцеговине. Сам Калај, који је написао Српску историју, изјављује 'да у Босни и Херцеговини, иако има три вере, жмви само један - српски народ'. Истина је, да се г. Калај, кад је доцније постављен за министра Босне и Херцеговине, пожурио да забрани уношење своје књиге у зе-мљу, којом је имао да управља. Истина је, да се данас српски језик службено назива 'земаљски језик', а становници се тако исто називају по имену својих покрајина (Босанци и Херце-говци), али је толико драгоценије да се забележи горе наведе-.но прнзнање: да становници ових области сачињавају еамо један, чисто српски народ на три вере: Србе православне, Ср-бе муслимане и Србе католике".17
Овај део Баровог сведочења је више него драгоцен, јер упу-ћује на чињеницу да је расрбљивање у Босни и Херцеговини било договорено у оба противничка блока у Европи - и у аустријско-немачком и у француско-енглеском. Да то није тако, не би све европске земље, у првој половини двадесетпрвог столећа - кад су се ујединиле у Европску унију, тако сложно наставиле: Србе-ка-толике учвршћивати у убеђењу да су Хрвати, а Србе-муслимане да су Бошњаци. Данас, Европљани српски језик зову "бошњач-ким" или "хрватским" у Босни и Херцеговини - што је само савр-шенији израз давне аустријске праксе, којом је, 1878, српски слу-жбено именован као "земаљски језик".
Мада је Андре Бар умро пола столећа пре стварања Европске заједнице (Европске уније), у његовој књизи су наведене аустриј-ске забране за православне Србе у Босни и Херцеговини, на који-ма, и данас, истрајавају (мало "демократскије") владе европских земаља. Данас, у образовном систему Републике Српске су непо-жељне: епске народне песме, српски национални писци (Његош, Андрић...), српска православна традиција (Свети Сава) и подсећа-ња на српска војевања против Турака, Немаца, Италијана и Мађа-ра. Ако прочитамо књигу Андре Бара (штампану !903), видећемо да је све ово што је данас непожељно у Босни и Херцеговини, би-
17 Исто.

ло непожељно (и забрањено) у времену од 1878. до 1918). Овај најнепријатнији сведок о новијој европској историји пише:
"Свети Сава припада искључиво српској цркви; он се сматра као заштитник школа и цркава, све нове цркве у Бо-сни и Херцеговини узимају за славу дан посвећен Светом Са-ви (14. јануар). Православни Срби прослављају тај дан свуда. Свечаност ее састоји из два дела: првог, бива пре подне - он се састоји из верске и школске свечаности, тј. из црквеног об-реда и разних предавања, чији је циљ нарочито у томе, да се утврди православна вера и српско име... Други део свечано-сти бива по подне и увече истога дана. Тада се скупл>ају мла-дићи који певају народне песме и играју народне игре. Земаљ-ска влада сматрала је да су ове светковине моћно средство за васпитавање народа, и спречавала је евима средствима то бу-ђење народне свести. Почела је забрањивати други део свет-ковине, за тим први, а нарочито школску свечаност".
Аустријанци су, то је јасно, имали намеру да избришу Срби-ма из свести оно што је њихово изворно, непозајмљено од других народа, па су покушали да им забране породичну православну светковину - крсну славу. Честити Француз је и то забележио, па је изузетно задужио европску културу, јер се подаци, о овој и другим мерама католичких држава против православних Срба, не могу прочитати у образовној (школској) литератури. Ако Европа буде једном уједињена (већи број држава је то и данас), онда ће њена историографија бити обавезна да осветли сваку епоху - без прикриваџ,а гнусоба. Само тако ће Европа бити заједница равно-правних народа. У сваком другом случају (стањем подређених и надређених), Европа ће се, изнутра, распадати и поново делити -по ко зна каквим обрасцима и према каквим беспућима. До жеље-ног времена европске равноправности, погледајмо какву неравно-правност је Европа неговала једно столеће раније, а бојимо се да је и данас ближа прошлости, него обећаној будућности. На овакав закључак нас упућују данашње прилике у Босни и Херцеговини и оне које нам описује Андре Бар. Он каже:
"Противу славе, употребљавају се исте строгости. То је празник којим се одликују православни Срби. Они славе сла-ву као успомену на дан, кад су разне српске породице остави-
1 Исто.
21

ле многобоштво и прешле на православље. За правог Србина, овај празник има већи значај него Божић и Васкрс. За време борбе против туђинске тираније, слава је за Србнна била сим-бол утехе и наде; славећи, Србин испуњава дужност домаће и народне побожности; тај дан он узвишено посвећује уједиње-њу све словенске браће... Такве србофилске манифестације Влада није могла одобравати; Аустрија неће одједном да за-брани такве изјаве, али она ради тако како би се оне {крсне славе, СЈ) изобичајиле".19
Андре Бар ће уочити да су ове мере Аустрије имале за циљ претварање Срба у типичне робове, па ће, у поглављу о забрани гусала, то и написати:
"Аустрија не воли гусле. Овај музички инструиент подсе-ћа је на песме о независности, на часове побуна, на основе о српском јединству, који су узбуђивали срца народних јунака; народ поштује гусле као драгоцени спомен, као свето заве-штање прошлих времена, када се, поносит са својих победа и задовољан својим слободним животом, могао држати према завојевачу... Аустрија је, дакле, забранила гусле. У самом Са-рајеву, полиција је извршила преметачину по свим кафана-ма, и конфисковала све гусле које јс тамо нашла... Али, наро-ди у ропству не треба да имају своју историју".20
Ова језива порука из прошлости, нажалост, присутнаје и да-нас у речнику европских државника - кад се обраћају Србима. Говоре - "није важна прошлост, не осврћите се на њу, треба гледати у будућност". Нема ли ова савремена политичка ковани-ца исто значење као и наведена реченица Андре Бара: "Народи у ропству не треба да имају своју историју"?
Оваква европска порука Србима (о обавези заборава прошло-сти), супротна је неговању сопствене историје у свакој од разви-јених европских држава. Кад уђете, например, у билокоји енгле-ски бар, видећете зидове затрпане сликама и другоразредних историјских личности Уједињеног Краљевства, а не само портре-тима чланова династије, првих министара и најславнијих војско-вођа.

|9Исто.
Исто.
20 исто.   т