И сад - замислимо, за извесно време, српске земље у Европ-ској унији. У њој ћемо затећи различит третман према културној баштини српског и, рецимо, енглеског народа. Тај различит трет-ман је данас очигледан, а сигурни смо да неће ишчезнути у тре-нутку подизања српске заставе на јарбол Уније у Бриселу. Чиње-ница да ће и други народи бити на сличан начин неравноправно третирани, треба да забрине вође ове европске организације и да их примора да уклоне стање подређених и надређених нација -чланица, јер ће неравноправност, како смо предвидели, бити за-мајац нових подела у Европи - можда опаснијих по последицама од оних пред Први и Други светски рат.
***
Да ову тему искористимо и ради упоређивања данашњег по-нашања европских државника - како у својим земљама третирају књижевна дела а како у Босни и Херцеговини. Они чине све да Срби католици, Срби муслимани и Срби православни у Босни и Херцеговини не читају дела српског песника Петра Петровића Његоша, али су дозволили, већ увелико, штампање дела Адолфа Хитлера - човека који је имао знатну улогу у стварању фаши-стичког друштвеног система у Немачкој 1933, у којем су неке на-ције проглашене господарима, а друге робовима и нижим људ-ским бићима. Хитлер је оличење најгнуснијих и најмасовнијих злочина у историји света, а Његош је један од највећих песника свог времена, чија дела су жигосала турски друштвени систем, у којем припадници немуслиманских религија нису имали никаква људска права - па ни право да на суду сведоче против муслима-на, например.
СРПСКИ НАУЧНИЦИ НЕГУЈУ ОСНОВЕ
АУСТРИЈСКЕ ИСТОРШСКЕ ШКОЛЕ
Аустријски план о расрбљивању становништва у Босни и Херцеговини у деветнаестом столећу успео је натполовично - Ср-би католици и Срби муслимани се данас не осећају Србима. Ово државно аустријско кривотворење, пратила је и српска историо-графија. Она није исправљала та страна кривотворења (фалсифи-кате) о Србима и српским земљама, мада су творци тих кривотво-рења (Аустроугарска и Немачка) изгубили рат 191S. године. Не-
23

мачка писана историја о Србима и Јужним Словенима је опстала - супротно увреженој тврдњи да историју пишу победшши. Ср-би су били, у том рату, победници и, видимо, нису писали исто-рију, нити су утицали на исправке грешака у њој. У Југославији ће кривотворену историју наставити да пишу Хрвати - а и они су били на страни која је изгубила рат. Наравно, помагаће им и припадници српског народа. За разлику од хрватских историча-ра, који то чине свесно, Срби нису прозрели да и сами раде по стратешким плановима немачких држава из деветнаестог столећа. Уобразили су, како смо рекли на почетку, да ће повећањем знача-ја хрватског народа у историји, учврстити Југославију - која ће, заузврат, као многољудна и пространа, бити способна да се су-протстави новим завојевачима - новом поробљавању Јужних Словена.
Ови (прохрватски) радови српских политичара и интелектуа-лаца ће, убудуће, бити правилније цењени - као дела заснована на позицијама колонијалне доктрине немачких држава из девет-наестог столећа. Ако би се њихова дела вредновала према овом полазишту (немачком продору у словенске земље), нашли бисмо неслућена претеривања при улепшавању и повећавању значаја свега што је било везано за хрватски народ, или његову државу. Део ових српских дарова Хрватима препознаје се и у књизи срп-ског академика Васе Чубриловића. Његово историјска дело: По-литичка прошлост Хрвата врви од непрецизних описа догађаја. а у неким поглављима нема, обавезних, историјских закључака.
Све је то чињено да би се текст прилагодио унапред планира-ном хрватском отимању српских земаља. Тиме, др Чубриловић чини огрешење о историјску науку. Једноставно, српске историј-ске земље дарује Хрватима. Да би се стекао привид научности (објективности), кривотворио је да су те земље Хрвати насељава-ли у Средњем веку и да су биле у саставу хрватске државе. Виде-ћемо да он, онако - узгред, васкрсава хрватску државу у 12. и 13. столећу, кадје онабиласамо једнаод покрајина у Угарској, поко-рена 1097. године.
Овакве несмотрености, др Чубриловић је унео у своју књигу. јер је то од њега захтевала политичка елита Југославије између два светска рата. Не служи му на част што је пристао на ово огре-шење - не само о историју, него и о свој српски народ. Будућа фашистичка Независна Држава Хрватска ће се простирати, од
24

1941. до 1945, на српским земљама. Подлогу таквој Хрватској је пружио и др Чубриловић, у књизи Попитичка прошласт Хрвата, јер је српске зшље означавао за хрватске - да би их политичари могли укључити у Бановину Хрватску, 1939. године,
Замисао српских политичара пред Други светски рат (Кнез Павле Карађорђевић, Драгиша Цветковић, и други) да ће, ствара-н»ем Бановине Хрватске, одвратити хрватске политичаре од сепа-ратизма и сачувати Краљевину Југославију, била је тешка заблу-да. Проглашавањем Бановине Хрватске 1939. године на великом делу српских територија, оних које је др Васа Чубриловић озна-чио као хрватске (Херцеговина, Далмација, део Босанске крајине, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Срем), омогућиће Хрватима по-зивање на "хисторијско хрватско средњевековно државно пра-во и на хрватске хисторијске границе из 1939. године".
Овим је потпуно успео пројекат Аустроугарске из деветнае-стог столећа, јер о српским земљама, укљученим 1939. у Банови-ну Хрватску, после Другог светског рата ће се размишљати само као о "хрватским повјесним територијама". Зато ће се оне, јед-ноставно, сматрати хрватским и од 1945. ће бити део Социјали-стичке Републике Хрватске. Комунистичка власт ће (и српски по-литичари у њој) Хрватској даровати и српску област Барању, чије се становништво 1918, општим гласањем, определило за прикљу-чење Србији.
У нашој литератури последњих година, оптужују се само српски комунистички политичари за деловање протнв српских и у корист хрватских интереса, а истина је да су то чинили најути-цајнији српски политичари и интелектуалци и у деветнаестом, и у двадесетом столећу. Ако нам ова књига др Васе Чубриловића (даа које стоје српски политичари Краљевине Југославије) није најбољи доказ за тако нешто, онда отрежњења српске политичке елите неће бити ни у 21. столећу.
Да је ова књига др Васе Чубриловића {Политичка прошласт Хрвата) једна од прекретниш ка српском националном суновра-ту, видећемо на њеним првим страницама. У уводу је порука да је писана с циљем да помогне превазилажењу хрватско-српских по-литичких неспоразума од 1918. до 1939. године. Овим се открива загонетка ненаучног понашања Чубриловића и стотина српских писаца - надали су се, како смо навели, да ће, дарујући понешто Хрватима, задржати Хрватску у државном савезу Јужних Слове-
25

на. Погрешно су закључивали да ће одобровољити Хрвате ако им буду повећавали значај у историјским догађајима.
Било је узалудно Хрватима дозволити да српски језик зову хрватским, да српске земље у Средњем веку обележавају као хр-ватске, да у историји пишу о хрватској држави у 12. и 13. столећу - иако су је Мађари покорили 1097. године, да дела српских писа-ца укључе у хрватску књижевност, да присвајају српске народне песме, итд.
Ова српска болећивост (правилније је рећи колективно мен-тално обољење) није ојачала Југославију. чему су се Срби надали, него је оснажила Хрватску иприпремилаје да безобзирно разбија државу Јужних Словена у двадесетом столећу и да приступи, кад год то међународне околности омогуће, геноциду над Србима. Ево, та српска болећивост провејава и у уводној поруци др Васе Чубриловића, 1939:
"Задатак је ове књиге да у кратким потезима изнесе на-шој широј јавности политичку историју Хрвата од њихова досељења до данас. Пошто је и намењена ширем кругу чита-лаца, трудио сам се да избегнем непотребне појединости. Па-зио сам да у хрватској прошлости изнађем оно, што је битно н што је највише деловало на изграђивање хрватског човека онаквог, какав се показује кад је ушао 1918. у државну зајед-ницу са Србима и Словенцима.
Гледао сам да нагласим у хрватској историји оне чињенн-це којс треба да зна сваки Србин. Да смо ми Срби и Хрвати мање један другога оптужнвали, а више се трудили да се боље упошамо, избегле би се многе заблуде па и непотребна трвења последњих 20 година. Познавати, значи разумети. Ако ова кљига допринесе бол>ем упознавању Хрвата, њихових тежња и осећања, испуниће задатак ради кога је написана. На Духо-ве 1939, у Београду др Васо Чубриловић".
Колико су Срби благо оцењивали хрватска противдржавна недела (и убиство Краља Александра), види се и овде - кад Чу-бриловић све то претаче у израз "да смо ми Срби и Хрвати мање један другог оптуживали" - уједначавање српске и хрватске кри-вице. Биће то само благ увод у неразумније изједначавање појава у Другом светском рату. Тад ће Срби прихватити да је геноцид (покољ) Хрвата над Србима (с озакоњеним хрватским концентра-
Српско самоеатирање
ционим логорима смрти) био исто што и деловање српске анти-фашистичке војске под командом ђенерала Драже Михајловића!
Академик Василије Крестић ће тачно оценити да српска бо-лећивост према Хрватима корени одраније. По њему. сргтски ин-телектуалци ће је испољавати у деветнаестом и почетком дваде-сетог столећа, подносећи и хрватске претње Србима. Овакво сле-пило према најави хрватског геноцида над Србима, академик Крестић налази и у радовима једног од најбриљантнијих српских интелектуалаца на размеђи деветнаестог и двадесетог столећа -књижевног критичара Јована Скерлића. Нема разлога да не веру-јемо овом закључку академика Крестића:
"Док су Хрвати жигоеали сваку српску и југословенску мисао пониклу међу Србима - као великосрпство, Срби ннсу у довољној мери разобличавали великохрватство, чак и онда кад је оно било јасно уочљиво и нспорециво. Напротив, Србп су чисто хрватске интегративне покрете, који су имали велн-кохрватске амбиције, што је случај са илиризмом и Штросма-јеровим југославшмом, с незнатним резервама прихватили као истинске југословенске покрете. Понеки међу њима, вео-ма угледни и утицајни, као што је Јован Скерлић, искрено одани Југословен, чак је и једног Анту Старчевића, предвод-ника правашког великохрватског покрета, прогласио за Југо-словена, који је, наводно, под хрватским именом, желео да об-једини све Јужне Словене".21
У АУСТРИЈИ, ХРВАТИ ПРОТИВ СРБА, А НЕ ПРОТИВ АУСТРШСКЕ ОКУПАЦИЈЕ
Хрватска политичка мисао, у току аустријске окупације, није била усмерена ка ослобађању хрватских територија и успоста-вљању сопствене државе. Енергија Хрвата је била усмерена на проширење хрватске локалне самоуправе на српска подручја, уз успутно католичење српског православног народа. Побуда је би-ла да Хрватска прошири територију и повећа становништво - у границама Аустрије. Њени прваци су рачунали с тим да ће Хрва-ти, на тај начин, стећи право да у вишенационалној Аустрији бу-
21 Часопис: Српско наслеђе, Београл, број 12, лецембар 1998.
27
Слободан Јарчевић
ду трећа, а бројна, равноправна национална заједнида - уз Немце и Мађаре.
Вековима је ове хрватске намере Беч контролисао и, углав-ном, сузбијао, јер су нарушавале одбрамбену доктрину Аустрије. засновану на српском оружју. Али, дозвољавао је Хрватима да се залажу на успутном покатоличавању и унијаћењу православних Срба, што је била, на дуге стазе, политика: Ватикана, Млетачке Републике, Аустрије и Мађарске. И ова дозвола Хрватима за де-лимичним разарањем српског ткива (католичењем) однеговала је код њих убеђење да је сасвим природно да су им Срби жртве - да | не мора никоме да одговарају ако против њих предузму било ка-кве мере, укључујући убиства, прогоне, асимилацију. Кад је ово хрватско политичко опредељење подржано и од већине српских интелектуалаца у 19. и 20. столећу, оно се претворило у помаму - како ће хрватско насртање на живот српског народа означитн историчар Јеремија Д. Митровић.23
Тако уврежено мишљење, задржаће хрватске генерације а крајем двадесетог столећа, кад ће прогон Срба из Хрватске и Ре-публике Српске Крајине сматрати за сасвим оправдану појаву Неће мислити да треба да се обазиру на билокаква документа Ује-дињених нација о правима човека. Не. Они ће тај злочин геноци-да, раван злочинима Немаца у Другом светском рату, сматрап; својим најзначајнијим државним досегом. На несрећу савремене цивилизације, већина земаља и међународних организација ће по-држати хрватски геноцид над Србима, избегавши обавезу да ra означе правим именом. Овакав поступак ће успавати хрватску ко-лективну свест, па ће, 2004. године - на највишем националном i; државном нивоу, тројицу Срба убројати у групу најзначајнији>: Хрвата свих времена! То су: Никола Тесла, Руђер Бошковић и Арсен Дедић.
Значи, ако је то корисно за хрватску државу, Хрвати могу би-ло којег Србина прогласити Хрватом!
Неговање антисрпске свести код Хрвата, како је наведено. столећима је имало ослонац на покатоличавању Срба. Хрватскн политички, интелектуални и верски врх био је задовољан овом делатношћу, а Аустрија гаје подстицала, јер није значајније уру-
Јеремија Д. Митровић; Велшохрватска помама, "Фонд истине о Србима". Београд, 1998 - на српском и немачком језику.
28

шавао државну одбрану од Турске - већина Срба је остајала у војним јединицама Крајине (па и кад су прелазили на унијатство и католичанство - например: Петар Прерадовић, песник и син српског свештеника, аустријски генерал), а хрватске масе, заба-вљене овим противсрпским прегнућима, нису храњене идејом о потреби ослобађања од аустријске окупације. На једном примеру делатности хрватских католичких првака из 17. столећа, видеће-мо како се усмерава енергија хрватског народа против Срба:
"Из пера загребачких бискупа Бенедикта Винковића и Петра Петрића, у 17. веку, потекли су многи списи, na и вели-ки елаборати, против Срба и православл>а. Били су то савети како треба спроводити унијаћење и покатоличавање сизма-тичких Влаха, при чему су се бискупи служили очигледним неистинама и наглашеном мржњом. Тако је бискуп Винковић у елаборату из 1640. годинс, упућеном папском легату у Бечу, предлагао да Римска курија збаци православног марчанског владику Максима Петровића, да му цар ускрати годишњу до-тацију, па да се постави владика 'римске вјере', а генералима и капетаиима у Војној Крајини да се нареди 'нека настоје око тога да сједињене (унију) унапреде, а поповима и калуђерима, што из Турске долазе и пук варају, да овамо прелазити забра-
ни"\23
Да су ови подухвати доносили и резултате, јер их је Аустрија подржавала, објашњавадр Славко Гавриловић:
"Загребачки бискупи чинили су све да изазову pacuen из-међу марчанских епископа и народа, па је тако искоришћена и неуспела 'завера' Зринског н Франкопана против цара Лео-полда Првог и да, због наведених веза с њима, као непоуздан, буде оптужен и марчански српски епископ Гаврило Мијакић, који је 1670. збачен с положаја и одведен у вечито сужањство, а на његово место у Марчу, од тада, довођени су епископи верни унији и загребачким бискупима, будући да су долазили из загребачког језуитског семеништа. Настојање тих еписко-па да међу Србима прошире католнчку унију, изазвало је от-пор калуђера и Крајишника, па је 1672. дошло до побуне, која је угушена, употрсбом војне силе. Четрнаест калуђера је осу-
" Др Славко Гавриловић: Из ucmopuje Срба у Хрватској, Славонији и Угар-ској, Београд, "Фшгап Вишњић", 1993.