Ružičaste lepotice   

Blato i mulj močvara Centralne i Južne Amerike dom su ružičastih ptica-lepotica. Izdaleka sve izgledaju isto: po muljevitoj vodi gackaju jata dugonogih vitkih ptica dugih vratova - ružičastih flamingosa, skarletnih ibisa i ružičastih kašikara.

Izbliza je, međutim, ove "vatrene ptice" nemoguće pomešati. Ružičasta kašikara visoka je osamdesetak centimetara, s rasponom krila od oko metar i trideset centimetara. Krila, stomak i bočno perje na repu su joj jarkoružičasti, glava zelenkasta bez perja, vrat beo, rep narandžast, a noge rubincrvene. Kada leti, vrat joj je ispružen, u pravoj liniji sa telom. Ipak, najprepoznatljivija karakteristika ove ptice je njen sivkasti kljun neobičnog oblika - nalik na veliku kašiku. Od šest vrsta kašikara koje postoje na planeti, jedino je ova obojena jarkim bojama.

Ružičasta kašikara živi u kolonijama sa drugim pticama močvaricama, ibisima, rodama, kormoranima i čapljama. Njene duge crvene noge omogućavaju joj da hoda po blatu i močvarnom tlu, a uz pomoć dugog kljuna pronalazi hranu u mulju i plitkoj vodi. Kljun joj, osim toga, služi za samoodbranu, ali i za ulepšavanje, jer njime čisti i ispravlja perje. Jarka boja perja ove ružičaste lepotice potiče od alfa i beta karotena, kojeg u obilju ima u njenoj omiljenoj hrani, sitnim ljuskarima i algama. Pored njih, jede i ribe, puževe i žabe, a u muljevitoj vodi ih pronalazi zahvaljujući svom osetljivom kljunu. Kada ga zagnjuri u vodu, glavu pomera levo-desno, provlačeći kroz vrh kljuna mešavinu hrane i vode. Svaka trunčica hrane koja dodirne unutrašnjost kašike ove ptice izaziva instiktivno zatvaranje kljuna. Velika osetljivost kljuna na dodir i brzi refleksi omogućavaju joj da se hrani i noću.