Saputnici ili sapatnici

Vožnja autobusom ume da bude veoma stresna ukoliko se nađete pored saputnika kojima pristojnost nije imperativ u ophođenju. Poznata vam je situacija u kojoj pokušavate da se udubite u roman ili u novine i konstruktivno provedete vreme u prevozu, međutim, u jednom trenutku čujete banalnu elektronsku obradu dela poznatog kompozitora kojoj se kakofonično pridružuje neki hiphop hit, a njemu neki turbo-folk proizvod. Ta neskladna, gotovo agresivna, mešavina zvukova prerasta u vavilonsko brujanje replika iz izveštaja o imovinskom stanju, elaborata o cenama nekretnina, poslovnih planova biznismena, ili jelovnika s instrukcijama o serviranju obroka.

Dok se opraštate od dela poznatog svetskog pisca ili teksta svog omiljenog kolumniste iz dnevnih ili nedeljnih novina, razmišljate koliko je telefoniranje van kuće, ta sjajna i divna tekovina ere telekomunikacija, zloupotrebljeno. Razgovorima u vozilima gradskog saobraćaja treba dati odgovarajući oblik, sadržinu i ton i time pokazati svest o prisustvu drugih ljudi. S obzirom na stanje u domaćem gradskom saobraćaju, nemoguće je ne biti svestan prisustva drugih ljudi. Podsetićemo na manir engleskog džentlmena, koji, kada nevoljno upadne u neprijatnu situaciju, razgovara samo o vremenskim prilikama i tako izbegava opasnost da o sebi kaže nešto što jednostavno nije za svačije uši.

Mnogi naši saputnici složili bi se s opisanim manirom ne želeći da budu zasipani ličnim, dakle, indiskretnim namerama, brigama, planovima i poslovima nepoznatih osoba. Takođe, pazimo na razgovor o svojim neprisutnim prijateljima ili poznanicima i na otkrivanje njihovog identiteta na javnom mestu, jer ne znamo da li su pored nas njihovi poznanici koji nama poverene sadržaje možda ne treba da znaju. Za neveliki autobus odgovarajući su diskretni razgovori o krajnje opštim temama i toga se treba držati bez presedana.

vecina mojih poznanika dobijala je napade tihe jeze od moje atostoperske karijere.
koja nije bila za podcjenjivanje.
dok nisam polozila vozacki,svjesno sam rizikovala uskakajuci u tudje automobile.
jednostavno,nisam se mogla natjerati na koriscenje javnog prevoza.
to je maltretiranje.
koliko psihicko,toliko i fizicko.
zamislite voz u koji,na plus 50 u podgorici,pokusavate uci,rizikujuci da vam simpaticna bakica,koja je inace prvak laktanja u teskoj kategoriji,slomi rebro.
ili gospodin koji uspjeva ugurati citavu zivotinjsku farmu u autobus.mrtvu doduse
a najgora stvar u svemu je,a to mi se iks puta desavalo,kad pokusam da zapalim cigaretu u kupeu.
pogledi koji me u tom casu strijeljaju,ili gomila najogavnijih kletvi koje mi saspu u lice,cine da cigaretu gasim shvatajuci da ja necu umrijeti od raka pluca.a ne
umrijecu od mutirajuceg virusa koji napada samo trecu klasu u zemlji u kojoj vozovi nemaju kocnica.

i znate sta?
ne znam za vas,ali ja znam kako da prepoznam kada sam uspjela u zivotu.
kada budem putovala prvom klasom,udobno zavaljena u sjediste u prevoznom sredstvu koje je iz ovog vijeka i ima kocnice,pijuckajuci neko osvezavajuce pice,koje mi je donijela neka beskrajno ljubazna osoba.
pa mi pridje gospodin i kaze:"dobar dan zelim,gospodjice.molim vasu kartu."
i na kraju:"prijatan put vam zelim."

a da,sad sam se sjetila izjave jednog mog dobrog poznanika.
tvrdi da kada mu se bude desilo da naidje na ljubazne vozace,konduktere ili salterske radnike,
da ih treba odmah slikati i ovjekovjeciti taj istorijski trenutak.
u stilu da je njihov osmjeh kao i one komete sto prodju kraj zemlje jednom u sedamdeset godina.
jer ako budete pricali o tome,a niste ih uslikali,to vam je suplja prica.