Drugi u svetu po
znanju iz fizike
Domaćinima je bio strašno neobičan naš jezik, pa su nas stalno zapitkivali šta pričamo, tražili da im ponavljamo i prevodimo reči

Mladen Miljuš, učenik Prve Matematičke gimnazije u Beogradu, ima samo 15 godina, a od svojih vršnjaka razlikuje se po tome što je drugi u svetu po znanju fizike. Sa tom potvrdom i srebrnom medaljom vratio se pre neki dan iz Džakarte, s Prvog juniorskog svetskog šampionata znanja, održanog od 7. do 14. decembra.

- Samo dve nedelje pred takmičenje javio mi se profesor koji me je prijavio i rekao da idemo, tako da nisam imao vremena da se spremim. Krenuo sam odavde bukvalno samo sa znanjem iz osnovne škole. Svih devet dana, koliko smo bili tamo, bili su ispunjeni različitim programima od osam ujutru do ponoći, prepričava Mladen utiske o Džakarti gde je sa ekipom, u kojoj su pored njega bili i đaci iz Jagodine, Kruševca, Malog Zvornika, Bora i Novog Sada, stigao dva dana pre početka šampionata. U ukupnom plasmanu, tačnije u konkurenciji đaka iz čak 72 zemlje, Srbiji je ova ekipa donela 11 mesto.

Takmičenje se sastojalo iz tri dela koja su se polagala tri dana.
- Prvi dan smo polagali teoriju iz fizike, hemije i biologije, drugi dan zadatke, a trećeg smo radili eksperiment. Za rešavanje 25 zadataka iz fizike imali smo dva sata vremena, a maksimalan broj poena iz sva tri predmeta iznosio je sto. Uglavnom su svi zadaci bili na nivou sedmog i osmog razreda naše osnovne škole. Iz Hiltona, gde smo odseli, autobusima su nas prebacili u neku salu.

Kontrolora je bilo maltene koliko i takmičara, okolo su svuda bili monitori, i nije postojala ni najmanja šansa da se konsultuješ sa nekim oko pitanja ili da, ne daj bože, prepišeš. Bio sam ubeđen da nisam dobro uradio, a medalja mi nije padala ni na kraj pameti, kaže Mladen. Zato je oduševljenje bilo veće kada je saznao da je osvojio 40 poena, koji donose srebro iz fizike. Prvo mesto podelili su takmičari iz Indonezije i Koreje.

- Čuo sam posle da su se oni pripremali tačno godinu dana. Od ukupno 31 "fizičara" iz celog sveta, bilo je tek nekoliko iz Evrope. Najviše je dece stiglo iz Azije i Amerike, bio je dečak iz Bolivije, Meksika, Nigerije, Gane. Niko nije posebno obraćao pažnju na nas, zato što stižemo iz Srbije. S kim god da smo pričali, morali smo da objašnjavamo odakle stižemo, jer su Indonežani čuli za Jugoslaviju, ali ne i za Srbiju.

Nikako im nije bilo jasno kako jedna zemlja može da ima devet miliona stanovnika, kad njihov glavni grad ima 15! Domaćinima je bio strašno neobičan naš jezik, pa su nas stalno zapitkivali šta pričamo, tražili da im ponavljamo i prevodimo reči. Jednog jutra dečko iz Kruševca, još bunovan, sreo je vodiča i rekao mu "Dobro jutro" na srpskom. Ovaj se nasmejao i odgovorio "Dobro jetra". Strašno su ljubazni. Stalno su nas nutkali da jedemo neko voće, od kog ja za više od polovine nisam ni znao da postoji, kaže Mladen.

Kako su strancima u Džakarti dostupne sve blagodeti potrošačkog društva: tržni centri koji rade non-stop, restorani gde za manje od deset dolara mogu da se jedu meso od ajkule, hobotnice... i, kaže Mladen, čak i za nas Srbe prezačinjeni i previše ljuti specijaliteti indonežanske kuhinje, tako su srpski đaci u hotelskim sobama imali telefon i u kupatilu.

- Nisam mogao da zamislim da postoje toliki kontrasti u jednom gradu. Bukvalno, samo nekoliko stotina metara gde se završava ultramoderni deo grada počinju udžerice u kojima ljudi žive bez krovova. Međutim, tamo vodiči nisu hteli da nas vode, već smo deo te bede mogli da vidimo iz autobusa. Kad završi školu, Mladen će studirati fiziku. A kad i nju završi - ne zna šta će. - Pokušaću da se zaposlim ovde, kaže. U suprotnom, čuo je da se u Džakarti njegova buduća struka visoko kotira!
I. Ikraš