Или Кавказ или Авганистан

Пустите на миру Украјину и Грузију. У противном, спремите се да изгубите рат у Авганистану. Да ли је то Путинова порука Атлантском пакту?

   
Самит Атлантског савеза за мање од две недеље у Букурешту, је последњи уочи јубиларног шездесетог (Савез је образован 4. априла 1949!), али како се кренуло, могућно је да ће Запад састанак почети с трном у нози – без сагласности Немачке о Украјини и Грузији.
Требало је да се те две земље пропусте на једну степеницу ближе формалном чланству у пакту, чиме би НАТО комплетирао ослонце за своју осовину Балтик, Црно море, Кавказ. Међутим, после посете госпође Ангеле Меркел Москви, и разговора канцелара с председником Владимиром Путином и Дмитријем Медведевом (Косово, експанзија НАТО-а на исток, Авганистан…), став Берлина је одбијајући. Делује као пребег Меркелове из кампа западних, ближе зони руских безбедносних аргумената.
Скуп шефова држава и влада у Букурешту биће без преседана најмасовнији. У Румунији ће се окупити 26 држава чланица пакта и чак 23 “партнера” Атлантског савеза. Председник Путин је прихватио позив да дође и буде гост. Али немачки став је овог часа предмет интензивних међусобних консултација и повод не мале збуњености савезника.

С краја на крај континента

Доласком Украјине (52 милиона становника), НАТО би, гледајући га очима геостратега Збигњева Бжежинског, одузео Русији могућност да себе обнови као “европску империју”. Могла би, каже Бжежински, своју империјалну обнову евентуално да оствари на рачун централне Азије. Али прескок Кијева на Запад, омогућио би да се Француска, Немачка, Пољска и Украјина повежу у четири крупна пршљена уједињене Европе. С Грузијом унутар Атлантског савеза, добило би се и много више, с обзиром на то да би се још самосталнијим и безбеднијим учинио Азербејџан – Бжежински га назива, “запушачем на боци” с нафтом и гасом басена Каспијског мора и централне Азије.
Овај познати распоред на његовој “табли за шах” није нов. Међутим, политичка игра Запада с Украјином и Грузијом (поприштима недавних “демократских револуција”, 2003. и 2004) учинила га је актуелним. Разграната безбедносна мрежа Европе и САД, чија су окца током последње деценије прекрила цели континент, требало би својим источним рубом да се прихефта још у Кијеву и Тбилисију. Тиме би се “докачио” Кавказ, евроазијски мост. Тачно како је препоручивао Збигњев Бжежински.
У Букурешту, у НАТО би требало да буду примљене Хрватска, Албанија и Македонија, тзв. јадранска тројка, којом се уз контакт с Бугарском и Румунијом осигурава геостратешки правац Тирана, Скопље, Софија (Црно море – Јадран). Хрватска, Албанија и Македонија стижу из “радног предворја” Атлантског савеза, организованог “Јадранском повељом” Вашингтона и тих земаља 2003. године. Доласком у чланство “тројке”, Балкан се коначно затвара, с обзиром на то да последњи преостали потенцијални чланови (не рачунајући Србију, чије партнерство с алијансом Београд изгледа уклања у страну, охрабриван подршком Москве), Црна Гора и самопрокламовано Косово, сарађују кроз функционалне прикључке: Загреб-Подгорица и Скопље-Приштина (Маргерита Паолини: “НАТО пакт на Истоку”, часопис Лимес).
Тзв. источни НАТО, утврђен је чланством Пољске, Чешке и Мађарске, 1999. године. Балтик, уласком Естоније, Летоније и Литваније, а средњи део доласком Словачке и Словеније. Тиме је “тврђава Европа” дефинитивно уобличена, уколико би се, дабоме, пренебрегао “застој пред Кавказом”.

Телевизија у војној униформи

Амбиција Кијева и Тбилисија сводила се на идеју да се у Букурешту “прибави” МАП, Акциони план чланства – или, како процедура каже, практично осигуран улаз у НАТО. Уз један врло важан предуслов касније, да се позивница кандидату у чланство одобри већином на националном референдуму земље о којој се ради.

Са становишта Грузије, показало се да одговарајуће политичко расположење становништва није проблем. Јануарски референдум Грузина потврдио је масовно опредељење за приступ западној алијанси (70 одсто “за НАТО”). Додуше, после не мало напора Вашингтона и председника Сакашвилија да се честице позитивног мишљења о предлогу искристалишу. Приватно је, на пример, покренута телевизија Грузија (Сакартвело), чији је закупац у трајању од десет часова дневно грузијско министарство војно – службени промотер Атлантског савеза. Посао је могућ захваљујући препуном војном буџету, иначе релативно сиромашне Грузије, у који је за 2008. усуто још три четврти милијарде долара. По седам, од сваких сто долара националног дохотка, не рачунајући наменску помоћ Америке.
Гро пара је за борбену обуку и убрзано наоружавање малобројне армије. Али, и за досезање стандарда потребних за НАТО, о којем Грузинима декламује ТВ Сакартвело.

На маргини самита ЕУ у Лисабону (2007) Сакашвилијев НАТО-оптимизам нахрањен је порцијом снажне политичке потпоре европских конзервативаца. САД и “источноевропски НАТО” спремни су да се Грузији дарује МАП. Октобра, генерални секретар пакта Јап де Хоп Схефер посетио је Грузију, рекавши да су “била отворена и јесу отворена”. Учлањивање зависи од саме Грузије, јер “ниједна нација, било велика или мала неће имати вето над процесом ширења НАТО”, рекао је генсек – мада, ово последње очигледно не Грузији. Требало је да Русија чује поруку.

Ствари нису у тој мери јасне када је реч о Украјини, где тек сваки пети Украјинац мисли да је земљи место у Атлантском савезу. њена располућена целина подељена је на страну источно и ону западно од Дњепра, на Русе у Украјини и Украјинце унијате. Ова прва, предвођена Виктором Јануковичем погођена је идејом о припадности војном савезу “против Русије”. Својевремени покушај вежби Украјине и НАТО у близини Севастопоља (у оквиру Партнерства за мир), подигао је на ноге демонстранте, који нису желели “НАТО на руском Криму”.

Шта је то што је “страшно и помислити”

Јануара, Кијев је решио да ипак испроба, полазећи од околности да МАП “није што и пријем у чланство”, те и не претпоставља референдумско изјашњавање. Касније.., касније ће се већ видети. Председник Украјине Виктор Јушченко, премијер земље Јулија Тимошенко и Арсениј Јацењук, председник парламента, обратили су се једним писмом Де Хоп Схеферу, изразивши наду да ће се Украјини омогућити приступ Акционом плану чланства.
Апел је изазвао буру, покренувши регионе Украјине Јануковича у опозицији властима да месец дана блокирају рад парламента. Ипак, ледена киша усред буре очекивала је председника Јушченка у Москви, током посете Русији средином фебруара.

“Придружити се НАТО-у, подразумева Украјину ограниченог суверенитета. Ако Украјина жели да јој се ограничи суверенитет, то је њена ствар”, саопштио је Путин свом госту, прешавши на тему америчке противракетне одбране, на тлу Пољске, Чешке и евентуално Украјине.
“Верујемо да је то намењено неутралисању наших ракетних могућности, што значи, Русија је суочена с потребом да одговори”, рекао је шеф Кремља Јушченку.
У том тренутку, министар Русије Лавров, у Женеви на конференцији о оружју, већ је био дао изјаву о “техничким могућностима (Русије) за адекватан одговор” на сличну опасност. Тако, да је Путин говорећи с Јушченком, имало на неки начин да само “доврши реченицу”.

“Ужасавајуће је чак и помислити да Русија (као одговор на постављање елемената америчке ПРО у Украјини, прим. аут.) нациља своје нуклеарне системе у Украјину. То је то што нас забрињава”, рекао је Путин госту.
Атмосфера у којој је овај разговор вођен тешко да је могла бити “рођачки” угодна. Јушченко је покушао да увери Путина да сарадња Украјине и НАТО-а није окренута против било које друге земље, “а најмање против Русије”. Признао је да је то чланство “врло осетљива ствар”, увидевши да је потребно саветовати се са многим земљама. И вратио се кући с понудама Русије Украјини да сарађују у различитим областима, укључујући и нуклеарну.
Нисте питали народ

Ако је председник Украјине неким случајем помислио да је током ове посете био речит и убедљив, врло брзо је могао да открије своју заблуду. Већ 8. марта, када су се Меркел и Путин после разговора у Москви појавили на заједничкој конференцији за штампу, и када је Путин рекао:
“Огромна већина Украјинаца не жели да се њихова земља придружи НАТО-у, али њихова земља је свеједно увучена!” Да ли је то демократија, питао је шеф Русије. Инсистирао је да о чланству Украјине и Грузије у алијанси Запада одлуче украјински и грузијски народ, а не њихове елите на власти. Рекао је да продужена експанзија Атлантског савеза, “не само да није неопходна, него је штетна и контрапродуктивна”. Оптужио је Запад за покушај замене Уједињених нација НАТО пактом, додавши да је резултат то што ће “потенцијал сукоба само нарастати”. “То су аргументи филозофске природе. Можете се сложити или не сложити се”, рекао је. Наставком је међутим наговестио да руска реторика може бити замењена и акцијама које нису у интересу НАТО-а.

“НАТО већ јесте пренапрегнут преко границе моћи. Ми нисмо против помоћи Авганистану, али друга је ствар када ту помоћ пружа НАТО. То је, као што добро знате, ствар ван подручја северног Атлантика”, цитиран је.
Ово подсећање је запажено. У рату САД и савезника против талибана Москва је прискочила, помогавши и базама и коридорима. Чак и железницом кроз Русију, што је повластица која алијанси није ускраћена ни данас. Савезници у Авганистану су већ у тешкоћама и малим неспоразумима, поводом величине доприноса у људству. Ускраћивањем помоћи Русије, и тешкоће и неспоразуми могли би се само повећати. Има мишљења да је Путин искористио прилику, и пре поласка у Букурешт поручио: изаберите. Пустите на миру Украјину и Грузију. У противном, спремите се да изгубите рат у Авганистану.

Ако је тако, није искључено да је поштоноша којем је порука Русије Вашингтону и Бриселу предата Ангела Меркел. Десетог марта, обраћајући се у Берлину вишем официрском саставу немачких оружаних снага, госпођа Меркел је изјавила да земље уплетене у регионалне или унутрашње сукобе не могу претендовати на чланство у алијанси. Шта више, за чланство се мора захтевати “квалитативно значајна” унутрашња јавна подршка, јер није довољно да је приступ пакту нешто чему тежи само вођство тих земаља. Није било забуне. Сви су разумели да је реч о Украјини и Грузији, и да је Немачка против идеје да се Кијеву и Тбилисију понуди МАП. Разумео је и Јап де Хоп Схефер, који је у Берлину био присутан. Сада преостаје да се види како ће све то за који дан изгледати у Букурешту.


Петар Поповић

NIN 20.3.2008.

Već neko vreme primećujem da nam fali jedna sveobuhvatna tema o odnosima Rusija-NATO. Kako ja to vidim NATO je ekspandirao i sad je Rusija u nastojanju da zaustavi dalje opkoljavanje. Naravno Rusi kasne a nekadašnje zemlje Varšavskog pakta su isturene kao najveći neprijatelji Rusije. Za nas okružene NATO-m a sukobljene u strateškim interesima ovo je posebno bitno pitanje. Dakle pistavlja se osnovna dilema da li je Rusija sposobna da se suprotstavi NATO-u sa nekakvim autoritetom ili se radi o pukom spasavanju obraza pre nego što sami uđu u integracije.

U Rusiji uhapšena dvojica rukovodilaca mešovite energetske kompanije
Privredna špijunaža ili obračun Medvedeva i Putina
Autor: E.B. | 23.03.2008 - 00:00
Privredna špijunaža ili obračun Medvedeva i Putina

Ruska obaveštajna služba saopštila je da je uhapsila i podigla optužnice protiv dvojice rukovodilaca jedne od najvećih energetskih kompanija u zemlji, koji se terete za industrijsku špijunažu.

Oni su optuženi da su u Rusiji prikupljali poverljive komercijalne podatke i prosleđivali ih stranim naftnim i gasnim kompanijama, kako bi ove stekle prednost u odnosu na ruske energetske firme.
Odmah su se, međutim, pojavile tvrdnje da su hapšenje i podizanje optužnica deo strategije zvanične Moskve da energetska bogatstva vrati pod kontrolu ruske države.
Ruska televizija prikazala je snimak hapšenja Ilje Zaslavskog i njegovog brata Aleksandra, koje je obaveštajna služba privela 12. marta.
Obojica su rukovodioci treće po veličini ruske energetske kompanije po imenu TNK-BP, koja je nastala zajedničkim ulaganjem britanskog energetskog giganta BP (Britiš petroleum) i grupe ruskih investitora.
Njen portparol Marina Tracova ističe da je TNK-BP „ruska firma koja poštuje ruske zakone“:
„Verujemo da smo dobra ruska kompanija, koja nikada nije i neće odobriti ili podržati bilo koji potez koji izlazi izvan okvira ruskih zakona ili uobičajene poslovne prakse. U potpunosti sarađujemo sa vlastima i nadamo se da će ovo pitanje brzo biti rešeno“, rekla je ona za BBC.
Ruska obaveštajna služba FSB, međutim, u saopštenju tvrdi da su braća Zaslavski uhapšena dok su od ruskog državljanina koji je radio u sektoru energetike pokušavali da dobiju poverljive informacije.
U saopštenju se navodi i da su tokom pretresa prostorija firme u kojoj su radili pronađeni poverljivi dokumenti i vizitkarte zaposlenih u stranim vojskama, kao i u američkoj obaveštajnoj službi CIA.
Ti materijalni dokazi, kako ističe ruska obaveštajna služba, potvrđuju da su se braća Zaslavski bavila industrijskom špijunažom.
Međutim, ruski stručnjak za energetiku Mihail Hrutihin nije nimalo impresioniran dokazima koji su prikazani u ruskim medijima - kaže da vizitkarte i dokumenta koja su dostupna javnosti ne dokazuju da je reč o industrijskoj špijunaži.
On smatra da je pravi cilj hapšenja pritisak na rusko-britansku firmu da deo svojih kapaciteta proda „Gaspromu“, ruskom energetskom gigantu koji je u vlasništvu države.
„Neki od kapaciteta te firme u ruskoj naftnoj i gasnoj industriji su vrlo profitabilni. Firma TNK-BP je, na primer, vlasnik prava na eksploataciju gasa iz velikog nalazišta Kovikta u Sibiru, ali je sa Gaspromom već postigla dogovor da mu ustupi to pravo. Mislim da su i drugi kapaciteti TNK-BP vrlo privlačni za Gasprom.“
Pokušaj povratka kontrole
Hrutihin veruje da je reč o još jednom slučaju u kojem ruska država nastoji da povrati kontrolu nad nalazištima energije koja su u godinama nakon kolapsa komunizma ustupljena stranim ili mešovitim energetskim kompanijama.
Predsednik Vladimir Putin, s druge strane, ne krije da smatra da su strane firme pravo na eksploataciju ruskih energetskih nalazišta stekle po bagatelnim cenama, i da danas ostvaruju ogromne zarade jer su nafta i gas višestruko poskupeli.
„Gasprom“ je poslednjih godina od stranih firmi preuzeo niz takvih nalazišta, čime su ona vraćena pod kontrolu ruske države.
Mihail Hrutihin zato kaže da ga hapšenje nije iznenadilo:
„Ovo je jedan od vrlo uobičajenih metoda koje ruska vlada koristi kada želi da preuzme neki projekat od neke strane energetske firme. Nekada vrši pritisak tako što šalje poreske inspektore, nekada tako što optužuje te firme da prilikom eksploatacije energenata ne poštuju ekološke standarde. Ovo je još jedan takav slučaj.“
Neki posmatrači, međutim, u hapšenju braće Zaslavski vide znak borbe za prevlast između Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva, koji će Putina za koju nedelju naslediti na položaju predsednika.
Prema toj teoriji, Putin je hapšenjem želeo da pokaže da se ne slaže sa Medvedevim, koji je nedavno izjavio da Rusija treba da izgradi bolje odnose sa zapadnim investitorima kako bi se do kraja integrisala u svetsku ekonomiju.
Ova dva hapšenja su, između ostalog, i najnoviji u seriji incidenata koji su izazvali ozbiljne tenzije između Rusije i Velike Britanije.
Prošle godine rad Britanskog saveta u Rusiji bio je ugrožen, a pojedine podružnice zatvorene kada je izbio diplomatski rat između zvaničnika dveju zemalja u vezi sa nerazjašnjenom smrću bivšeg agenta KGB-a Aleksandra Litvinjenka u Londonu.

Blic

Neko će reći da BP i Gasprom nisu povezane vojnostreteški, ali energenti su danas osnovna strateška sirovina.

POZADINA POZIVNICE HRVATSKOJ
Rusija i NATO u bitci za Balkan

VLADIMIR PUTIN Tvorac nove ruske vanjske politike spriječio je planove NATO-a za širenje na Ukrajinu, Gruziju i MoldavijuVLADIMIR PUTIN Tvorac nove ruske vanjske politike spriječio je planove NATO-a za širenje na Ukrajinu, Gruziju i MoldavijuNATO prima Hrvatsku u stalno članstvo u prvom redu stoga što želi ojačati svoju poziciju na području bivše Jugoslavije u širokoj akciji novog sučeljavanja s Rusijom na velikom prostoru od Jadranskog mora do kineske pokrajine Xinjiang. Riječ je o definiranju nove granice utjecaja i interesa između Moskve i Washingtona u novom dobu, kada Moskva više nije središte komunizma, ali je zahvaljujući ruskom energetskom bogatstvu definitivno izišla iz krize 90-ih godina, te kada zahvaljujući novoj snazi želi postaviti nove granice svojeg utjecaja.

Ta granica je u Istočnoj Europi relativno čvrsto definirana. Bivši europski sovjetski sateliti u srednjoj Europi prešli su s Istoka na Zapad, postali članovi Europske unije i NATO-a, a to su postale i baltičke republike. Jedina moguća nepoznanica ostaje Bjelorusija, koja je sada čvrsta saveznica Rusije, ali bi u njoj moglo doći do perturbacija.

Sasvim je drukčija situacija južnije. Najnoviji razvoj događaja oko Kosova, te snažnije vezanje Srbije za Rusiju u političkom ali i u energetskom smislu dali su još bolju priliku Rusiji da uđe u prostor koji je Zapad smatrao da ga je u godinama neposredno nakon završetka rata na tlu bivše Jugoslavije dobro pokrio svojom vojnom i političkom nazočnošću i pripremio za eventualnu integraciju u zapadni vojno-politički sustav u idućim desetljećima. Bilo je isplanirano i formalno integriranje tog prostora prvo u NATO preko tzv. Jadranske povelje, čemu je završni čin trebalo biti pozivanje Hrvatske, Makedonije i Albanije u NATO na summitu NATO-a u Bukureštu.

Summit NATO-a u Bukureštu od 2. do 4. travnja bit će iznimno važan jer će se na njemu definirati srednjoročna strategija saveza na prostoru od Jadrana do Kaspijskog mora i dalje. Nije slučajno izabran upravo Bukurešt, jer je riječ o glavnom gradu zemlje, članice NATO-a, koja je žarišno mjesto te buduće politike. Kada su svojedobno Sjedinjene Države inzistirale da se Bugarska i Rumunjska što prije prime u NATO i EU, tvrdilo se da je to zato što su te dvije zemlje dobro strateški smještene da se preko njih mogu lako održavati zračne veze prema Bliskom istoku, gdje je žarište tzv. Rata protiv terora, dakle gdje je žarište sukoba SAD-a i ekstremnog islamizma. Sada je sve očitije da je interes SAD-a bio i da se granica NATO-a pomakne što istočnije prema Rusiji te još više ograniči područje njenog utjecaja, posebno u crnomorskom području.


Nacional 24.3.2008.

Sa strane EU se stidljivo nešto kao namiguje Srbiji da bi kao predizborni znak dobre volje mogla da dobije pozivnicu. Od Rusije se namiguje da će poslati pomoć enklavama na KiM. NATO i dalje prema Srbiji pokazuje samo animozitet. Iz sledećih dana biće jasno kako se definišu odnosi NATO i Rusije upravo u području Balkana a pre svega Srbije.

 Русские не допустят вступления в НАТО  Украины и Грузии. Хотя бы по той причине, что людям этих стран никакого НАТО не нужно. Вступление требуют президенты - граждане США.... Что Саакашвили для грузин иностранец, что Ющенко с женой Кэтрин Клэр..
Да и России зачем такие соседи? Вам хорошо ли с ними рядом?

Али Русија неће ући у "интеграције" и то је кључно. Односно, неће ући дубље од нивоа на коме је већ - заједнички састанци, Партнерство за мир... Како знам? Па Борис Јелцин је тражио чланство у НАТО и није примљен. Све и кад би Руси хтели, ови немају "апсорпциони капацитет". Тако се то модерно каже, и тај "апсорпциони капацитет" се помиње и поводом кандидатуре Србије и још неких земаља за чланство у ЕУ.
Русија неће бити примљена у НАТО, неће бити пуноправан члан, све и да то хоће. Украјина може у НАТО, али не може у ЕУ у скорој будућности.

Оно што је кључно питање је нешто друго, али је на трагу овога. Да ли ће Русија имати појединачне односе са чланицама НАТО и ЕУ, или ће ови наступати блоковски? Појаснићу: Да ли ће рецимо ЕУ бити солидарна и са највећим глупостима, што смо видели на примерима Пољске и Естоније?! Да ли ће увек држати једну страну? Или је могуће, по неком питању, да Русија има дил са Немачком, рецимо, а Британија да остане по страни или чак ускраћена? То је поента свега!
Ако ови наступају блоковски, и Русија ће. Постоји већ Шангајска организација и сличне интеграције. То нема везе са животним стандардом, најзад могућности економског утицаја НАТО и ЕУ на Русију су већ ограничене. Једноставно, велика земља осећа самопоуздање, и ако је други искључују она им се неће стално наметати. Ако други наступају јединствено, и ови ће имати један однос према свима.

Руска дипломатија је традиционално веома опасна. Руски стратези предвиђају нејединство Европе, и појединачне договоре са одређеним земљама, којима би их "завадили" и остварили своје интересе. Делимично је то успешно, преко пенетрације енергетског сектора, делимично није. А ако однос Европе буде блоковски према Русији, по овој логици, и Русија ће се тако поставити. И тако се може "сачувати образ". Рецимо кроз сарадњу са Кином. Могуће да би ово друго било и горе за Русију, али не би било први пут. Рецимо, да је Британија 1940. склопала мир са Хитлером, можда би још имала империју. То је нека логика историјских дешавања.

Rusi su ovako ili onako najmocniji na svetu.jer,ako se ne racuna NATO,jaci su od amera 2 puta,ako se i racuna NATO,onda se racuna i Kina i Indija zajedno sa njima,a to je vec 3 puta jace od NATOa...
ne brinite se,ameri igraju prljavo,kao prave svinje kakve jesu,preko NATOa,ali zato i Rusi imaju svoj NATO... 

Da, ali Rusija je u Srbiji viđena kao politička i strateška alternativa prihvatanju ucena EU i NATO. Naši susedi zbog učlanjenja u NATO priznaju državu Kosovo. Svesni su da je to upereno protiv Srbije ali im je važnije ćlanstvo u NATO i EU. Veliko je pitanje kako uopšte Srbija može da preživi tako opkoljena. Drugo pitanje je da li ćemo biti okupirani ako budemo mnogo smetali ili će samo prema nama biti podignut "zid".


Rusija živi od trgovine sa Evropom a i Evtropa se oslanja na Rusiju u energetskom sektoru. Možda si juče primetio vest kako Sarkozi nagovara Brauna da grade nuklearke nove generacije da umanje svoju enegetsku zavisnost.

Rusija bi u ovom trenutku mogla da pomogne Srbiji ako bi sa svoje strane obezbedila realne investicije u privredu Srbije od minimum 2 milijarde evra godišnje i ako bi ozbiljno ostvarila gasni aranžman. To bi stabilizovalo Srbiju ali ne primećujem ni najmanje znake spremnosti da se uključe u tom obimu.

Verovatno će politika Medvedeva biti umanjivenje osećaja evropslih država da bi Rusija mogla da im bude pretnja. Verovatno je i da će to izazvati pukotine u zajedničkoj politici i da će se mnoge zemlje približavati Rusiji. Međutim treba imati u vidu da Rusiju u delu Evrope, pre svega Poljskoj, doživljavaju onako kako mi pamtimo Turke.

Гасни аранжман је управо толико тежак, или само мало мање. Око 2 милијарде ојра.
Иначе, на трагу руске дипломатије о којој сам говорио (а то није мој "изум", читао сам фељтоне о томе), није идеја да Србија "не буде у ЕУ" (наводници зато што је то ионако далека будућност). Једноставно, неки сматрају да Русији не треба трабл-мејкер у овом делу света. Неки мисле да треба. Све и да треба, тешко да се неко може уздати само у руску подршку. У новијој историји Русија је тако помогла само Куби, када је Хрушчов склопи дил са Кенедијем да Америка не изврши агресију на ово острво. Сви остали морали су сами да се боре - рецимо Вијетнам који је имао руску и кинеску подршку. И са друге стране је тако. Наши непријатељи - "Бошњаци" и Шиптари морали су сами да крваре и трпе док није стигла "коњица". Дакле, ако сам себи не помогнеш, ништа не треба очекивати.

Са друге стране је питање колико нам је уопште потребно то неко уздање у Русију. Било је ту доста демагогије, као и са друге стране. А са друге стране је актуелна мантра како ће се страни инвеститори разбежати. При томе се "заборавља" да управо таквим катастрофичним најава они терају инвеститоре. Или то можда желе?! Можда Ђелић и Динкић прижељкују да у случају победе и владе ДСС-СРС "капитал побегне". Узгред, питање је шта може "побећи" - инфраструктура, некретнине и ресурси не могу.
Пропагандна је прича и опасна демагогија то о селидби капитала. Колико стварно ту евро-интеграције значе? Да ли је ју-ес-стил инвестирао у Србију због тога што ће она 2018. постати чланица ЕУ?! Не бих рекао... Дакле, ако је наше тржиште занимљиво, улагаће. Подсећам да је Слоба продао Телеком (што је главна цака чак мањински део) за сасвим солидне паре.
Превазишао сам ја Коштуницу, али јуче је добро причао. Ништа катастрофално неће бити ако са ЕУ расправимо њихову политику око Косова. Фамозни "преговори" су били већ годину дана обустављени, па се ништа катастрофално није догодило. Ја сам направио мали експеримент на другом форуму. Питао сам "европејце" када су тачно (у ком месецу које године) "преговори" прекинути, и када су тачно настављени. Углавном нису знали. То значи да тај период ни у њиховим животима није упамћен као по нечему другачији.

Све то значи да нема потребе за политички орјентисаним инвестицијама из Русије. Међутим, слажем се да је наша земља већ у зависној позицији, а то је одговорност ДОС-а који је све играо на једну карту. Требало је стимулисати не-западни капитал, чак неком позитивном дискриминацијом. Сад је касно, што не значи да ови не треба да одговарају. Да сад треба можда да гласам за њих зато што ме плаше позицијом у којој су сами ставили Србију?! Нема шансе! Радије ћу ризиковати са радикалима.
А ако се желе политичке инвестиције, најбоље је обратити се Чавезу. И ово уопште не говорим иронично. Примера ради, Руси су Лукашенку рекли да ако су браћа кесе им нису сестре. Лукашенко се обратио Чавезу и овај му је дао паре. Дакле, ми тамо кажемо - ситуација таква и таква, ми смо против Амера (што је битније од саме ситуације)

Cuj ovo....odkud tebi ovi zakljuci da mi je znati?
Po vojnoj snazi je Rusija iza SADa, kao i po ekonomiji...
Drzave koje cine 2/3 Svijetske ekonomije su usko vezani za SAD... Saudi Arabija,EU,Japan,Kina,Indija,Pakistan svi oni imaju dobre odnose sa SADom,i za sve te drzave je SAD najbitniji partner za eksport...

Sto se tice NATO pakta,pa o tome je glupo uopce pisati o njihovoj vojnoj snazi.... daleko je Rusija, Kina,Indija da mogu konkurisati po vojnoj snazi...


25. 03. 2008. | 12:26
Medvedev: Ulazak Ukrajine i Gruzije u NATO potkopao bi sigurnost Europe
      
      
MOSKVA - Ruski novoizabrani predsjednik Dimitrij Medvedev u utorak nastavlja s pritiskom na NATO da ne primi Ukrajinu i Gruziju, a tjedan dana uoči NATO-ova summita tvrdi da bi takav potez potkopao europsku sigurnost.

Čelnici NATO-a sastat će se u Bukureštu od 2. do 4. travnja i očekuje se da ondje razmotre zahtjeve prozapadnih čelnika tih dviju bivših sovjetskih republika da im zemlje krenu prema NATO-u.

"Nismo presretni zbog stanja u vezi s Gruzijom i Ukrajinom", rekao je Medvedev u intervjuu za Financial Times.

"Smatramo da je to izuzetno loše za postojeću strukturu europske sigurnosti... Nijedna zemlja ne može biti zadovoljna da joj blizu granica budu predstavnici vojnog bloka kojem ne pripada", rekao je.

Ukrajina i Gruzija lobiraju za ulazak u Akcijski plan za članstvo (MAP) koji se smatra prvim korakom prema priključenju. Washington podupire njihovo približavanje, ali neke članice NATO-a u Europi nisu oduševljene.

Ruski predsjednik Vladimir Putin koji se protivi toj zamisli prihvatio je poziv za odlazak na NATO-ov summit na kojem će biti i američki predsjednik George Bush.

Ode li Putin, on će biti prvi ruski predsjednik na summitu NATO-a u zadnjih šest godina. No ruski politički analitičari kažu da bi on mogao odgoditi put učini li mu se da će članice NATO-a iskoristiti summit da Gruziju i Ukrajinu prime u MAP.

(Hina)
Izvor: vecernji.hr