Da, ali njegov posao je usko vezan za ruse.
Ok su oni, ali striktno profesionalno... poredi ih sa jevrejima... dobri su oni... ali nema unutra.

Руски конзул

Иван Степанович Јастребов, руски конзул у Призрену, редовно је слао своје извештаје руском посланству у Цариграду којима је извештавао о злочинима Арбанаса над Србима са ових простора. Ови извештаји говоре о пљачки Срба, убиствима, силовањима и отмицама српских девојака и жена од стране Арбанаса, о томе како убијају калуђере и попове, вешају људе. Јастребов за Арбанасе каже: `Лажна је представа која кружи о њиховој неустрашивости и храбрости. Они су увек плашљиви када се сусретну са регуларном војском и увек се дају у бекство. Тако су они у сукобу са Србима увек бежали са бојишта, а једино су храбри у нападу на незаштићена српска села и нејач`. О злочинима Арбанаса над Србима под турском влашћу писали су и извештавали и остали руски конзули: Тухолка, Тимајев и Григориј Степанович Шћербин кога су, због тога што је бранио Србе, убили Арнаути 1903. године.

Руски конзул Иван Сергејевич Јастребов, крајем 19. века нашао се на источнику српске народне поезије (Призрен, Пећ, Морава, Дебар) и користећи ту околност, у жељи да сачува народно сећање али и потврди словенску везу свог и српског народа у настајању ових песама, записао је све оно што до тада није забележено и то 1886. године у Петровграду објавио под насловом "Обичаји и песме турских Срба" (Срба под турском влашћу).

Трагајући и записујући "из уста у перо" Јастребов је открио: да су ово најстарије српске народне песме од којих су касније, идући према Сави и Дунаву, настајале све верзије, да су у том тренутку лирске песме бројније од епских, које су чак прекривене заборавом и да су углавном све лирске песме настале из народних обичаја. У том часу народне песме су чувале српски народни дух, па се зато, пре свега на славама, говорила и епска песма "под заштитом кућног свеца".

Везујући песме за народне обичаје, Јастребов нам је оставио и драгоцене описе сачуваних обичаја Срба у јужним пределима некадашњег царства.Наше је да преносећи ове "путне белешке" скренемо пажњу на богата српска наслеђа.Аутентични записи ових песама у којима је очуван језик послужили су и тада, а и касније да се "разграничи" српски и бугарски утицај на просторима македонског живља, нарочито после Бечког конгреса.

Јастребов рад на дипломатском пољу био je такође значајан. Он je у Скадру, Призрену и Солуну обављао многе значајне дипломатске послове. За сво то време он je успешно сарађивао и са српском и црногорском дипломатијом. О томе има доста докумената, па се овде није потребно у вези с тим освртати. У вртлогу догађаја 1875. Јастребов je прекинуо боравак у Скадру. Он je по потреби службе отпутовао у Херцеговину. Касније се неће више враћати у Скадар, већ ће службовати у Призрену, Јањини и Солуну. За своје заслуге као руски конзул у Турској за сарадњу коју je остваривао за то време са Србијом и Црном Гором био je одликован.

Од Србије je одликован Орденом Таковског крста III реда, Орденом св. Саве II и I реда, Знаком Црвеног крста и Медаљом Друштва св. Саве. Црна Гора одликовала je Јастребова Орденом за независност Црне Горе II и I реда.[49] То су била признања које je овај дивни човек, дипломата, научник проводећи у другој половини деветнаестог века на територији Турске на Балканском полуострву у годинама бурним и пуним криза и ратова, и других сукоба у балканском вртлогу тога времена, a Јастребов се свом снагом залагао да се ту на Балкану код свих народа створи једна за то време бар каква-таква подношљива атмосфера за рад и битисање поробљених народа на Балканском полуострву. Зато ће за многе научне раднике много значити даља проучавања овог руског дипломате, научника и човека, која ће бити од великог значаја за расветљавање правих чињеница и збивања која су се дешавала кроз историју народа на Балканском полуострву у другој половини деветнаестог века.

Почетком двадесетог века напади Арнаута на српски живаљ у Старој Србији претили су истребљењем нашег света у тим крајевима. Због тога је Русија отоврила свој конзулат у Косовској Митровици и њен конзул Григориј Степанович Шћербин, бранећи Србе, платио је главом. Убили су га Арбанаси марта 1903. године.

Руски царски дипломата, кнез Григорије Николајевич Трубецки, посланик Русије у Краљевини Србији 1914-1915. године, повлачио се заједно са српском војском према Албанији. Своја сећања на те ратне дане написао је у облику животних и дипломатских успо-мена. Мемоари Трубецког, под насловом Рат на Балкану 1914 - 1917. и руска царска дипломатија пронађени су у породичној заоставштини и објављени тек 1983. године у Монтреалу. Београдска Просвета објавила их је 1994. године. Ево како је кнез Трубецки забележио сусрет са Арнаутима, 1915. године:

`... Био сам у Митровици седам година раније, 1908, и било ми је занимљиво да сада упоредим ондашњи и садашњи утисак о престоници разбојничког царства. Господари ситуације били су Арнаути. Кретали су се наоружани од главе до пете, обријани, са кечетом на затиљку, мргодно севајући очима кад би морали да се уклоне кочији неког каура - Европејца. У читавој Митровици тада су само два човека носили европска одела - руски и аустријски конзул. Нисам могао да изађем у град а да ме зачас не окружи стража постављена за моје обезбеђење, јер се месни управник, Турчин, плашио да се не догоди нешто због чега би касније одговарао. На улицама се отворено продавао дуван, иако је у целој Турској била забрањена његова слободна продаја - толико се Турска није усуђивала да заводи било какав ред у Албанији. Запљуснула су ме тада нека древна времена, тачније - запорошке насеобине. И тако је у Албанији владало потпуно безвлашће, а Митровица је била право разбојничко гнездо.

Сада, док сам улазио у град, видео сам да се архитектура града није променила. Нова је била само огромна камена касарна, коју су подигли младотурци уочи балканских ратова. Исте оне старе турске куће са дрвеним решеткама у прозорима и трбушастим првим спратом, исти они уски, прашњави сокаци са отвореним ћепенцима. Пред њима су спокојно седели стари Турци са белим чалмама. И тако, непомућени у својој лењој важности, испијали су кафу и пушили на муштикле, слабо се занимајући за купце и за продају своје робе, и једнако тако одважно гледали на сву буку и вреву која их је окруживала. Али ту се завршава сличност нове са старом Митровицом.

Раније господаре заменили су нови. Нисам могао да препознам поносне Арнауте. Где су се дели они кочоперни људи који су се разметали својим кинyалима, пиштољима и пушкама? Како су се угасили њихови погледи, који су некад светлуцали мрким пламеном, како су само погнули главе!

Зар је могуће да тим погруженим кораком крочи дојучерашњи домаћи и страшни господар?

Читава ова промена одиграла се не само зато што су Турци освојили овај крај, већ и због суровог гушења албанског устанка после рата, када су читава села скоро до последње главе ишчезавала са лица земље и када се нису штедела чак ни деца. Чудновато је било видети Арнауте како се сада склањају с пута пред својим старим и грлатим надзорником - Србином. Митровица се брзо испунила избеглицама и војницима. На махове је чак било тешко пробити се улицом. Мени је уступљен смештај у кући где је некад боравио први руски конзул у Митровици, Шчербин, кога је на два корака од куће убио један Арнаутин јер његови сународници нису хтели да дозволе да руски конзул живи у њиховој Митровици и да им смета у споровима са Србима. Домаћин у мојој кући био је Србин, који се с поштовањем сећао покојног Шчербина...`

РАТНИК ХРАБРОГ СРЦА
 
Небојша БОГУНОВИЋ
 
У Београду, на Сењаку, има једна улица која носи име генерала Черњајева. Мало Београђана зна ко је био човек који је имао ту част да добије овакво знамење у нашем главном граду. Како се управо навршило 128 година откако је ова значајна али и занимљива личност боравила у Србији, нашим читаоцима ћемо у кратким цртама описати животни пут и заслуге генерала Михаила Грегорјевича Черњајева за српски народ. Његов боравак у Србији везан је за један судбоносан догађај у нашој историји - за Први српско-турски рат, који је био одлучујући за стицање државне независности Србије. Тек 1876. усталасала се готово сва руска јавност, а нарочито славенофилски кругови у Петрограду и Москви, који су тражили да Русија помогне Србији у њеним одлучним намерама да се оружаном силом ослободи вишевековног турског ропства. Атмосферу у руској престоници, а и целој Русији најбоље и најверодостојније је описао наш угледни историчар Слободан Јовановић: "Руски свет био је изненађен да се једна мала балканска држава, ништа већа од једне руске губерније, одважила на борбу с Турском… Име "Србија" било је на свим устима и сви друштвени слојеви интересовали су се за њену судбину. У земљама као царска Русија, покрети јавнога мњења су ретки, али када се јаве, они имају нечега неодољивог. Власт је била немоћна да спречи покрет руског друштва у корист Србије. Прилози су се сакупљали јавно за наше рањенике и страдалнике, добровољци су одлазили у Србију, међу њима било је официра из редовне војске, па чак и из цареве гарде…" Јовановић описује атмосферу у Србији пред објаву рата Турској 30. јуна 1876. године: "Наша земља одједном је била преплављена Русима. Поред добровољаца и официра, долазили су лекари, болничари, милосрдне сестре, свештеници и певчици са покретним црквама, освећеним заставама и чудотворним иконама. Изгледало је да се велика и света Русија са својим православним симболима, са својим хришћанским милосрђем и са својом оружаном силом, ставила најзад у покрет. Београд је врио од руских војника - пешака и коњаника; козаци са високим шубарама и копљима падали су нарочито у очи. Наши штабови напунили су се зачас руским официрима, који су, као многобројни, одмах стали потискивати наше официре; наших официра било је око 460, руских преко 700; сва наша војска ставила се под руску команду." У Србију је дошао и Михаил Черњајев, изасланик "Словенских комитета", тих средишта славенофилске политике. Он је 15. маја исте године примљен у наше држављанство и произведен у чин генерала. Тиме је створена такорећи службена веза између наше владе и словенских комитета. У своме двојаком својству славенофилског изасланика и српског генерала, Черњајев је постао у нашој политици најважнији чинилац, после кнеза Милана и Јована Ристића. У току рата биће чак тренутака када ће његов утицај претегнути и над кнежевим и над Ристићевим, који је у то време био министар спољних послова. Рођен 1826. године у старој руској племићкој породици, Черњајев је изабрао војнички позив и истакао се већ при опсади Севастопоља у Кримском рату. Своје главне подвиге учинио је у колонијалним ратовима у Средњој Азији. Ташкент, велики град од 100.000 становника, он је, с две хиљаде људи, заузео после дводневног јуриша и тај подвих пронео је његову славу по целој Русији. Пошто је неко време био гувернер Туркестана, он је напустио војску и постао, као уредник листа "Руски мир", један од главних публициста славенофилске странке. Колонијални ратник и администратор, проповедник великога словенскога буђења и угледни новинар, Черњајев је био једна од најпопуларнијих личности у Русији: његови земљаци налазили су сличности између њега и Гарибалдија. Они су с напрегнутом пажњом пратили његов пут у Србију и с нестрпљењем очекивали нове подвиге тога витеза словенства у борби са Турцима. Долазећи у Србију, Черњајев је имао свој план. Као сви славенофили, он је хтео покренути Русију на рат с Турском, јер је руска влада гледала да тај рат избегне. Черњајев је мислио да ће је узбуном јавнога мњења натерати на рат, али да би се јавно мњење могло узбудити, требало је стварати на Балкану догађаје који ће на то мњење чинити утисак. Слободан Јовановић је дао доста објективну оцену војничких способности генерала Черњајева: "Он је без сумње био храбар војник, са неколико ордена који се добијају само за осведочено лично јунаштво. Али он је био способнији за предвођење трупа у борби, него за руковођење операција са растојања." Као командант Моравско-тимочких трупа, а касније као главнокомандујући српске војске, Черњајев је заслужан за највећу победу српског оружја у Првом српско-турском рату, извојевану у бици на Шуматовцу, али и за пораз српских јединица у борбама код Ђуниса. Захваљујући добро организованој одбрани у шуматовачким шанчевима и убојитом дејству српске артиљерије са брда Рујевца, Черњајев је успео да разбије снажну турску групацију којом је командовао Абдул Керимпаша и да је принуди на повлачење, при чему су Турци изгубили неколико хиљада људи. Међутим, због неефикасне одбране, али и због знатне турске премоћи, Черњајев је изгубио битку код Ђуниса у којој је погинуло више стотина руских и српских војника и официра. После пораза код Ђуниса и склапања мира између Србије и Турске, Черњајев је са преосталим руским добровољцима напустио Србију и доста разочаран због неиспуњеног задатка, отишао у Русију. Спомен на овог храброг генерала и осведоченог пријатеља српског народа чува данас мала улица на Сењаку.

Леонид СИМОНОВИЧ

СЕРБСКИЙ АНГЕЛ

 
Сербский Ангел над нами на знамени
Расправляет златые крыла,
В багровеющем облачном пламени
Разожженная ветром зола.

В Небесах над Крестом в багровеющей,
В золотисто-пурпурной дали,
Лик бойца, победившего немощи,
Ради русской Священной Любви.

Мы стоим у Креста над могилою —
Мы стоим у Святого Креста,
Женя вымолит Веры и силы нам,
И Любви у Иисуса Христа.

Мы стоим у Креста над Распятием,
Сербский Ангел над нами парит,
Помянем же Евгения, братия,
И Евгений нас благословит.

Выходить на Святое Сражение
За великое дело Любви,
И стоять за Христа до сожжения,
Брат Евгений, нас благослови!

Мы стоим у Креста под распятием,
Сербский Ангел над нами парит,
— Поклонимся Евгению, братия,
Нам монах Пересвет говорит.

— Поклонимся Евгению, братия,
Память Вечную вместе споем,
Сербский Ангел парит над распятием,
Рядом с Черным Российский Орлом.

Много будет еще испытаний нам,
Много будет ненастий и гроз,
Но Евгений нас смертным страданием
Искупил, как Распятый Христос.

Мы стоим у Креста над распятием,
Сербский Ангел над нами парит,
— Поклонимся Евгению, братия, —
Нам батяня комбат говорит.

Мы положим Евгению, братия,
Наш земной самый низкий поклон,
Поклянемся же здесь, у Распятия,
Не продать лики русских икон.

Мы стоим у Креста Русской ратию,
Сербский Ангел над нами парит.
Первый справа в ряду под Распятием
Родионов Евгений стоит...
 

Преузето са: www.pycckie.com

Да православни руски националисти користе сваку погодну прилику да искажу своју солидарност са братским српским народом, недавно су на упечатљив начин посведочили момци и девојке из Руског Образа. На утакмици Интертото купа у фудбалу између московског "Спартака" и хрватског "Камен инграда" (4:1), одиграној на стадиону "Лужњики" у суботу 3. јула 2004. године, чланови Руског Образа развили су транспаренте са крстом и оцилима и натписима "Ратко Младић" и "Книн је Русија!"
Иначе, током читавог меча клицало се Србији, Русији, Радовану Караџићу и Ратку Младићу, а посебно одушевљење настало је у тренутку када је мрежу Хрвата затресао Србин Петковић, постигавши трећи гол за "Спартак".

Ima rusa koji su ponekad i od srba bolji, ja imam jednog prijatelja i on mi je nesto kao brat, dao bi ruku za mene kao i ja za njega, naravno nisu svi takvi ali eto...

E ajmo ovako :
Ziveo SSSR i njegova cera Rusija, ziveo ceo Ruski narod sa nacionalnim manjinama,  ziveo KGB (mada on vise ne postoji.... ZVANICNO  :twisted:  ) , zivela Crvena armija kojoj  su Nemci mogli samo da pljunu pod prozor, Zivela ruska zima,  ziveo nepobedivi Staljingrad,  ziveo velicanstveni Kremlj, zivela Votka, ziveo Sibir, Ziveo ruski T-34 (najbolji tenk u drugom svetskom ratu- sada zastareo, koristi se za vezbe),  zivela Volga,  ziveo Staljin ( on je umro - Bog da mu dusu prosti ) , ziveo Putin ( e ovaj je jos uvek ziv   ),  Zivela i ruska svemirska stanica Mir ( srusila se u more), zivela ruska zastava, zajedno sa himnom, zivela ruska Duma,  ziveli Karpati, zivela zemlja Franje Josifa,  Zivela ruska pravoslavna crkva,  ziveo Svemirski grad ,  zivele ruske nuklearne rakete zajedno sa svim nuklearnim podmornicama,  covece zaboravio sam na Moskvu   , Pa ZIVELA MOSKVA , ziveo Lenjingrad, ziveo ruski gas, ziveo kalasnjikov ( i puska i covek), zivela Cecenija u sastavu Rusije,  zivela ruska cirlica....   (nastavice se)  

ДИСКУСИЈЕ НА САЈТУ WWW.POGLEDI.CO.YU

РУСИ И СРБИ ДАНАС

"Изгледа да данас Света Србија остаје једином земљом где нисмо изгубили поверење, где још увек тиња љубав према Светој Русији. Шта треба да урадимо да Вас не изгубимо, браћо?" - писао је посетилац из Русије, на почетку једног занимљивог разговора...

Русић
Руско-српски односи током Првог српског устанка, тема коју је Милан покренуо, је битна и веома опширна, а наравно не може да се игнорише, али чини ми се да ако расправљамо о односима између наших народа, ово није најлепши приступ проблему - сводити сву многостраност ове теме на једно временско раздобље, покушавајући га представити као основу свега шта је икада десило у нашим односима и тако тумачити све према стереотипу "неузвраћене једносмерне љубави" и, са друге стране, "себичне љубави".
Парадокс је у томе да Запад води директан геноцид против Срба. У НАШЕ ВРЕМЕ, бомбардујући земљу, убијајући људе, ширећи лаж о улози Срба у последњим ратовима сл. Штета коју је Србима нанео Запад у 20. веку очигледно није мања од тамних епизода у руско-српским односима, и, за разлику од несрећних догађаја у 19. веку веку, последице западне политике према Србима видљиве су ДАНАС. Међутим, Милан прича о неопходности придруживања Западу само због тога што је тренутно политички и економски најснажинији. ЈУЧЕРАШЊИ злочини се не узимају у обзир. Запад свеједно остаје "цивилизовани свет", за разлику од, рецимо, белоруског режима који никога никад није бомбардовао. А да не причам о Милановом ставу да је у Украјини "диктатура". Па то је смешно! Да ли је тамо био?
Иначе, каже Милан, "да смо били паметни да се држимо Немачке..." (пре 100 година). Зар је Немачка у српској историји била боља? Сећаш се слома Првог устанка и Родофиникине издаје - потпуно те разумем. Ово је заиста срамна страница историје руске дипломатије и наших односа. Али зашто се сасвим заборавља како је 1915. год. стотине немачких топова тукло пакленом ватром по Београду, тако да читаве зграде лете у ваздух? Да не говорим о хуманитарном бомбардовању 1999. године.
Говориш да су Срби направили непријатеља од Запада због тога што су ратовали бранећи се. Немам икаквог права да се препирам с тобом о томе што се на Србе односи. Покушаћу да ти изнесем моје мишљење преко аналогије са Чеченијом, а ти замисли Шиптара на месту чеченских терориста. Године 1996, после две године рата, када је мало требало да терористи буду уништени, рат је заустављен, воде се преговори са терористима, фактички је успостављена независност Чеченије. Током наредне три године терористи владају крајем, убијају цивиле, продају дрогу. Независност се завршила ослободилачким походом на Дагестан и убиствима месних становника, јер су одбијали да прихвате "ослободитеље". Ево куда води мирна политика према убица.
Најглавнија ствар у овој расправи је коју ОСНОВУ своје оријентације и цивилизацијске припадности народ представља. Фраза "Кога је Грк хранио а Рус бранио тај није усрећио" је директна алузија на православље ("Грк хранио") и државност Трећег Рима ("Рус бранио"). То јест, слагати се с овом реченицом уствари значи порицати вредности православне цивилизације.
Сродство народа је објективна категорија која је одређена припадношћу јединој вери. Ово је истина Светих Отаца православља, и не може да се оспори. Свети Сава ово је такође говорио. Друга ствар је да ли се народ удаљава од схватања ове истине. Са бољшевистичким превратом Русија се удаљила од овог схватања. Данас Русија је у процесу обнове. Све грешке прошлости треба да буду схваћене да се не понове у будућности. Ето зашто су ове теме врло озбиљне. Треба да скинем капу и признам да нигде нисам видео такву искрену љубав, коју заиста осећа већина Срба према Русији. Ово је разлог зашто Русија треба да учини све да не изгуби ово поверење, да га сачува чистим и светлим као што је данас.

Захумље
БОГ ТИ ПОМОГАО!

Русић
Али у току времена нешто се дешава са погледима народа једних према другим. На пример, 200.000 Руса је погинуло у рату, у коме је Бугарска добила слободу. Ко је у 19. веку могао да замисли да ће нешто више од 100 година касније већина политички активних Бугара потпуно одговарати овој пророчкој фрази Ф. Достојевског:
"Према мом најдубљем и пуном унутрашњем убеђењу, Русија није имала и неће имати такве незахвалнике, завиднике, клеветнике и државне непријатеље, какав ће бити тај словенски народ, који је ослободила. Можда ће проћи цело столеће, ако не и више..." http:\\\\sznpress.bglink.net\\05-2003\\georgz.htm (наш превод - напомена редакције).
Исто важи за садашње односе Грузина и Јермена према Русији - ове народе, као и Бугаре, Русија је спасила од Турака, од потпуног уништавања. Сад не говорим нити за Бугарску, нити за Грузине и Јермене. Навео сам ове примере да покажем нешто... Изгледа да данас Света Србија остаје једином земљом где нисмо изгубили поверење, где још увек тиња љубав према Светој Русији. Али ко зна колико ће Срба касније мислити како данас мисли Захумље, Санчејзер, Горан, Паја, Данило, Димче, а колико ће се слагати са Миланом? И шта треба да урадимо да Вас не изгубимо, браћо?

Сунцахер
Хвала на овим дивним речима - ви Руси, изгледа, на којем год језику да пишете, правите тренутке за сећање.
Него, што се Родофиникина и Првог устанка тиче, тај (Родофиникин) је био гад. Али, Русија НИЈЕ ИЗДАЛА СРБИЈУ - повукли сте се кад вас је онај психопата Наполеон напао, и ослободили Европу од те болести.


Остатак дискусије можете наћи на: http://www.pogledi.co.yu/id.php3?id=535&kat=24

Rusi nam nisu bili prijatelji. Srbe sa rusima eze samo to sto su oba naroda praoslavna. Nasi pravi prijatelji su bili britanci dok nismo ubili kralja Aleksandra Obrenovica i francuzi dok nismo ubili Dragoljuba Mihajlovica!

Rusi su zakon!!!