Rusija i NATO – maratonska partija šaha

Vojno-politički blok NATO, formiran radi „ograničavanja“ SSSR, od početka 90-ih godina dosledno se pomera ka granici Ruske Federacije, demonstrativno ignorišući njene geopolitičke interese



Vojno-politički blok NATO, formiran radi „ograničavanja“ SSSR, od početka 90-ih godina dosledno se pomera ka granici Ruske Federacije, demonstrativno ignorišući njene geopolitičke interese. Glavni protivnici opet gledaju jedni na druge sa neskrivenim nepoverenjem i neprijateljstvom.

1. POČECI NATO-A

Opšte prihvaćeno je da se ideja stvaranja vojnih baza u Evropi rodila se nakon Drugog svetskog rata sa ciljem „ograničavanja komunističke pretnje“.

Međutim, teorijska baza o potrebi „ograničavanja Rusije“ pojavila se još pre nastanka SSSR. Jedan od njenih glavnih arhitekata bio je britanski geograf Helford Makinder, koji se s pravom smatra rodonačelnikom geopolitike kao samostalne nauke.

On je 1904. godine objavio članak pod nazivom „Geografska osa istorije“ (The Geographical Pivot of History).

U ovom radu, Makinder je uveo termin „Xartlend“ (Heartland — srca sveta). On je „Hartlendom“ nazivao centralni deo Evroazije, oko kog su raspoređeni unutrašnji polumesec (Inner Crescent) Evropa — Arabija — Indokina i periferni polumesec (Outer Crescent) Amerika — Afrika — Okeanija.

Makinder je dao veliki geopolitički značaj Hartlendu, zbog ogromnih zaliha prirodnih resursa i, što je po njegovom mišljenju još važnije, njegove nepristupačnosti za svaku pomorsku silu. Hartlend, po mišljenju Makindera, predstavlja „veliku prirodnu tvrđavu“.

Makinder je imao mnogo sledbenika koji su dopunjavali i vršili korekcije njegovih ideja. Jedan od najzapaženijih bio je Nikolas Spajkman. Upravo on se smatra ocem koncepcije „ograničavanja“ Rusije.

U svojim radovima „Američka strategija u svetskoj politici“ (1942) i „Geografija sveta“ (1944) Spajkman naglašava da ključnu ulogu u svetskoj geopolitici i uticaju u Evroaziji ne igra Hartlend, već Rimlend (Rimland) — pojas territorija koji će ograničavati uticaj „srca sveta“, te da američka spoljna politika treba da bude usmerena na kontrolu ovih teritorija i jačanju američkog prisustva i uticaja na njima.

2. ČERČILOV PREDLOG STALjINU O UTICAJU U EVROPI

Drugi svetski rat podstakao je atlantiste svih boja da pređu sa teorije na praksu. Naredni korak na putu stvaranja NATO-a postala je podela Evrope na sfere uticaja tokom Drugog svetskog rata.

Tokom sastanka Josifa Staljina i premijera Velike Britanije Vinstona Čerčila u Moskvi 9. oktobra 1944. godine, zaključen je takozvani Dogovor o procentima — dogovor o podeli jugoistočne Evrope na sfere uticaja. To je predložio Vinston Čerčil, što sam priznaje u svojim memoarima:

Stvarala se poslovna atmosfera i ja sam izjavio: Hajde da sredimo naše stvari na Balkanu. Vaša armija se nalazi u Rumuniji i Bugarskoj. I mi imamo tamo svoje interese, misije i agente. Nećemo se svađati oko sitnica.



Što se tiče Engleske i Rusije, da li se slažete da vi imate dominantan uticaj od 90 odsto u Rumuniji, a mi da imamo dominantan uticaj od 90 odsto u Grčkoj i po pola u Jugoslaviji? Dok su to prevodili, uzeo sam pola lista i napisao:

Rumunija: Rusija – 90 osto, ostali – 10 osto

Grčka: Velika Britanija (uz dogovor sa SAD) – 90 odsto, Rusija – 10 odsto

Jugoslavija: 50/50 odsto,

Mađarska: 50/50 odsto

Bugarska: Rusija – 75 odsto, ostali – 25 odsto.

Predao sam spisak Staljinu, koji je za to vreme saslušao prevod. Nastupila je mala pauza. On je zatim uzeo običnu olovku i stavio veliki paraf na list i vratio mi ga.

List papira ispisan olovkom ležao je na sredini stola. Na kraju sam rekao –Ne čini li Vam se da bi ovaj papir trebalo spaliti, da buduće generacije ne bi rekle da smo cinično odredili sudbinu miliona ljudi? –Ne, Vi ga sačuvajte, odgovorio je Staljin.

3. STVARANjE ALIJANSE

Dana 17. marta 1948. godine, pet zemalja Zapadne Evrope — Belgija, Velika Britanija, Luksemburg, Holandija i Francuska — stvaraju „Zapadni savez“, potpisivanjem takozvanog Briselskog pakta. Dokument predviđa da će države u slučaju napada pružiti vojnu i svaku drugu pomoć napadnutoj zemlji.

Stejt department je 14. januara 1949. godine prvi put otvoreno izašao sa saopštenjem o pretnjama po bezbednost zemalja Zapadne Evrope i neefikasnosti UN, zbog principa konsenzusa stalnih članica Saveta bezbednosti.

18. marta 1949. godine objavljen je projekt Severnoatlantskog sporazuma. Za datum osnivanja vojno-političeskog bloka NATO smatra se 4. april 1949. godine, kada je održana konferencija zemalja Zapadnog saveza, SAD, Kanade, Danske, Islanda, Norveške i Portugalije u Vašingtonu.

4. LAJTMOTIV NATO-A, PREDLOG SSSR I ODGOVOR ZAPADA

Budući odnosi SSSR i NATO-a bili su formulisani u nekoliko ključnih momenata.

Prvi rukovodilac Severnoatlantske alijanse Lord Ismej je izjavio: „(Cilj formiranja NATO-a) — držati SAD u Evropi, Rusiju van nje, a Nemačku pod njom“ (Keep the Americans in, the Russians out and the Germans down).

Sovjetski Savez je u martu 1954. godine poslao zvanični dopis vladama Velike Britanije, SAD i Francuske. SSSR se obratio vlastima zapadnih država s predlogom o stvaranju sistema kolektivne bezbednosti u Evropi, zaključivanju Opšteevropskog dogovora o kolektivnoj bezbednosti u Evropi i mogućem stupanju SSSR u NATO.

U maju iste godine Velika Britanija, SAD i Francuska odgovaraju SSSR odbijanjem, nazvavši ga „nerealnim predlogom“. Tada SSSR donosi odluku o stvaranju strukture koja bi bila odgovor na ekspanziju NATO-a. 14. maja 1955. godine Albanija, Bugarska, Mađarska, Istočna Nemačka, Poljska, Rumunija, SSSR i Čehoslovačka potpisuju sporazum o stvaranju Organizacije Varšavskog dogovora.

U međuvremenu, Severnoatlantska alijansa nastavlja da prima nove članove.

U oviru prvog proširenja NATO-a 1952. godine, u organizaciju su ušle Grčka i Turska, a tokom drugog proširenja NATO-a, 1955. godine, članica Alijanse je postala Zapadna Nemačka. Alijansi se 1982. godine pridružila Španija (treće proširenje NATO-a).

5. KASNIJA OBEĆANjA SOVJETSKOM SAVEZU

SAD priznaju da su obećanja postojala, ali niko od američkih diplomata nije ostavljao beleške, niti pisao memoare, kao što je to radio Čerčil. Ipak, vladina dokumenta sa kojih je skinut veo tajne pokazuju da su pregovori po ovom pitanju zaista vođeni.

O tome 2014. godine, između ostalog, u listu "Forin afers" piše Džošua Šifrinson, politolog sa Teksaškog međunarodnog univerziteta:

Kako bismo najbolje razumeli o kakvim obećanjima se radi, najbolje je da se podsetimo izjava zapadnih političara sa početka '90-ih godina. Vlasti SAD i Nemačke su počele aktivne pregovore kako najbolje sprovesti ujedinjenje Nemačke. Ipak, nisu bili sigurni da će Sovjetski Savez pristati da se u potpunosti povuče iz Istočne Nemačke i zato su obećali ustupke sa svoje strane.



31. januara 1990. godine, ministar inostranih poslova Zapadne Nemačke Hans-Ditrih Genšer javno je saopštio da nakon ujedinjavanja Nemačke „neće biti širenja NATO na istok". Dva dana kasnije, šef Stejt departmenta Džejms Bejker sastao se sa Genšerom kako bi razmotrio detalje ovog predloga. Bejker nije dao nikakve zvanične izjave povodom plana Genšera, ali je predlog nemačkog ministra postao baza za kasnije pregovore između Bejkera, predsednika Mihaila Gorbačova i ministra inostranih poslova SSSR Eduarda Ševarnadzea.

Tokom tih pregovora, Bejker je više puta ponavljao izjavu Genšera, u početku rekavši Ševardnadzeu da se NATO "neće pomerati na istok", a zatim je uveravao i Gorbačova da "NATO neće širiti svoje trenutne granice na istok".

Kada je Gorbačev izjavio da bi "širenje zone NATO-a" bilo "neprihvatljivo", Bejker je odgovorio: "Slažemo se s tim". Po otkrivenim tajnim stenogramima Stejt departmenta, najkonkretnije izjave su stigle 9. februara 1991. godine na sastanku Ševardnadzea i Bejkera. Šef Stejt departmenta SAD obećao je "gvozdene garancije da se jurisdikcija NATO-a i sila Alijanse neće pomerati na istok". Sledeći dan, u okviru svoje posete, kancelar Zapadne Nemačke Helmut Kol izašao je sa sličnom izjavom u Moskvi.

Međutim, kasnije, primetivši „strateški vakum" u Istočnoj Evropi, SAD su ignorisale data obećanja videvši stratešku potrebu u širenju NATO-a.

6. NOVA FAZA. RUSIJA — NATO

Odnosi između Ruske Federacije i Severnoatlantske alijanse nakon pada „gvozdene zavese", kako pokazuju primeri poslednjih četvrt veka, kreću se iz krize u krizu.

Ofanzivne operacije zemalja Alijanse, mešanje u unutrašnje stvari drugih država, uz deklarisani status NATO-a kao isključivo odbrambene organizacije, zajedno sa nastavkom procesa širenja vojnog bloka, nastavljaju da podsećaju na neprijateljski odnos ove organizacije prema interesima Rusije.

Bez obzira na dugodišnju konfrontaciju, strane su pokušavale da nađu zajednički jezik. Sa raspadom SSSR i pojavom Ruske Federacije na karti sveta, pokušao se uspostaviti politički dijalog, vojna saradnja i stvaranje kontakata u naučno-tehnološkoj oblasti.

11. januara 1994. godine potpisan je bio sporazum „Partnerstvo za mir“, u okviru kog je stvoren program vojne saradnje zemalja NATO-a sa nizom evropskih zemalja, među kojima i sa bivšim sovjetskim republikama koje nisu članice Alijanse.

27. maja 1997. godine u Parizu je bio potpisan „Osnovni akt Rusija-NATO". Na bazi dokumenta formiran je Zajednički stalni savet, stvoren za "stvaranje većeg poverenja, zajedničkih ciljeva i navika za konsultacije i saradnju između NATO-a i Rusije u cilju povećanja bezbednosti i jednih i drugih i svih zemalja u evroatlantskom regionu i ne nanošenja štete bezbednosti bilo koga“.

Ipak, pod maskom posvećenosti Zapada „partnerstvu“ neizbežno je isplivavalo i drugo, manje prijateljsko lice alijanse. Prvu ozbiljnu krizu u odnosima nije trebalo dugo čekati.

7. JUGOSLAVIJA

Prva vojna operacija protiv Srba izvedena je 1995. godine, avijacije Velike Britanije, Nemačke, Holandije, Španije, Turska, SAD i Francuska u okviru operacija „Namerna sila“ počele su bombardovanje pozicija bosanskih Srba.

Nova ofanziva NATO-a počela je 24. marta 1999. godine. U okviru operacije „Milosrdni anđeo“ bombardovani su vojni i industrijski objekti u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Osim masovnih žrtava među civilnim stanovništvom, u Beogradu je „visokoprecizna“ bomba, bačena iz američkog bombardera B-2 „spirit“, „greškom“ pogodila Ambasadu Kine.



Tokom operacije NATO-a, korišćena je municija sa radioaktivnim osiromašenim uranijumom i kasetne bombe.

Na dan početka NATO bombardovanja, premijer Rusije Evgenij Primakov, koji je leteo u zvaničnu posetu SAD, okreće avion i vraća se u Moskvu.

S obzirom na zaoštravanje odnosa sa SAD zbog bombardovanja Jugoslavije, kao i kritike Zapada na račun akcija Rusije u Čečeniji, u decembru 1999. godine predsednik Boris Jeljcin izlazi sa oštrom izjavom upućenom predsedniku Bilu Klintonu:

On je, izgleda, na sekundu zaboravio šta je Rusija i da Rusija poseduje veliki arsenal nuklearnog oružja. Neka ne zaboravlja u kakvom svetu živi. Hoću da prenesete Klintonu – nije je bilo, niti će biti da samo on diktira čitavom svetu, kako da živi. Multipolarni svet je temelj svega. Kako smo se dogovorili sa predsednikom Kine Đang Ceminom, mi ćemo diktirati svetu, a ne samo on.

8. AVGANISTAN

Avganistan je postao jedno od retkih pitanja po kojem, kako je kasnije izjavio generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen (2009-2014), između Rusije i NATO-a „skoro da nema nesporazuma“.

Vojna operacija SAD protiv talibanskog pokreta („Trajna sloboda“), kojoj se pridružio NATO, ušla je u istoriju kao najduži rat SAD (formalno od 2001-2014) i „najopasniji“ za NATO.

Nakon dugih pregovora (zakon „O ratifikaciji Sporazuma između Vlade Ruske Federacije i Vlade SAD o tranzitu naoružanja, vojne tehnike, vojne opreme i personala preko teritorije Ruske Federacije“ bio je potpisan tek 2011. godine) Rusija je omogućila SAD da prevozi vojni teret preko svoje teritorije.

Osim toga, u Avganistanu je bio postignut određeni progres u vojno-tehničkoj saradnji između Rusije i NATO-a. SAD su bile prinuđene da priznaju da ruski helikopteri više odgovaraju avganistanskoj vojsci. Ratnom vazduhoplovstvu Avganistana bila su isporučena ukupno 63 višenamenska helikoptera Mi-17V-5.

Ipak, saradnja sa SAD i NATO-a u Avganistanu ne može se nazvati u potpunosti uspešnom. Rusiji je donela i gorke plodove. Nakon vojne operacije Alijanse u Avganistanu naglo je porasla proizvodnja narkotika.

Početkom marta 2014. godine, šef Federalne službe za kontrolu prometa narotika Viktor Ivanov izjavio je da SAD i NATO snose direktnu odgovornost za naglo povećanje proizvodnje heroina, kao i za odbijanje da se unište usevi maka na teritoriji Avganistana:

Za vreme talibana, teritorija pod usevima smanjila se 1998. godine sa 63.000 hektara na 8.000 hektara, tj. 8 puta, dok su za vreme operacije „Neuništiva sloboda“ uvećani do istorijskog maksimuma — 209.000 hektara, tj. za više od 26 puta.

9. BORBA SA PIRATIMA

Ovo pitanje je jedno od najmanje spornih u odnosima Rusije i NATO-a. Brodovi ruske Ratne mornarice više puta su koordinisali svoje aktivnosti sa brodovima zemalja-članica, tokom izvršavanja zadataka za borbu sa somalijskim piratima u Adenskom zalivu.

U borbama s piratima, između ostalog, istakla se atomska krstarica „Petar Veliki“ koja je 2009. godine sprečila otimanje broda „Oušan dajmond“, zarobila grupu pirata i predala ih vlastima Jemena. Veliki protivpodmornički brod „Maršal Šapošnikov“ je 2010. godine povratio od pirata tanker „Moskovski univerzitet“.

10. LIBIJA

Vojna intervencija snaga NATO-a (kao i jednog broja drugih država) protiv Libije primer je „kolektivne odbrane“ Severnoatlantske alijanse, što je izazvalo ozbiljne sumnje kod Rusije. Stvaranje „bespilotne zone“ prelilo se u novo „humanitarno bombardovanje“.

Vlast zemlje u liku Muamera Gadafija bila je fizički uništena, a sama Libija se našla na ivici raspada na nekoliko delova. Naftna industrija, kao i čitava privreda nalaze se u haotičnom stanju.

Četiri godine nakon završetka NATO operacije „Ujedinjeni zaštitnik“, u zemlji se nastavljaju sukobi naoružanih formacija. U Libiju su ušli i različiti elementi terorističkih grupa. U isto vreme, zemlje koje su učestvovale u intrvenciji faktički su se povukle i ostavile Libiju u haosu građanskog rata.

11. ŠIRENjE NATO-A

1999. godine u NATO su ušle: Mađarska, Poljska i Češka (četvrto proširenje NATO-a), 2004. godine Bugarska, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka, Slovenija i Estonija (peto proširenje NATO-a). U 2009. godini, u sastav Alijanse ušle su Hrvatska i Albanija (šesto proširenje NATO-a).

Premeštanje vojne infrastrukture NATO-a na istok predstavlja alfu i omegu u odnosima Alijanse i Rusije. Kriza u Ukrajini i prikrivene naznake zapadnih vlasti na moguće stupanje Ukrajine u NATO „kroz 10-15 godina" koje su se čule nakon državnog puča u Ukrajini 2014. godine — još jedan je povod za nepoverenje koje se nakupilo kod Rusije prema Severnoatlantskoj alijansi.

12. UKRAJINA



Međusobni odnosi Rusije i NATO-a poslednje dve decenije imali su različite faze — od partnerskih do opreznih i napetih. U pozadini ukrajinske krize, strane se vraćaju na ranije pozicije, podsećajući se ko je za njih mogući glavni protivnik.

Mnogi eksperti već upozoravaju da sukob interesa NATO-a i Rusije u Ukrajini može dovesti do nepredviđenih posledica, pa čak i do početka trećeg svetskog rata.

Bez obzira na izjave da situacija u Donbasu „nema vojno rešenje", zemlje NATO-a su već počele da šalju u Ukrajinu vojne inspektore, tehniku i oružje, iako, istina, u ograničenim količinama.

Rusija je više puta nagoveštavala da neće dopustiti vojni poraz Donjecke i Luganske Narodne Republike, koje su protiv zapadne orijentacije ukrajinskih vlasti.

Predsednik Rusije Vladimir Putin u ukrajinskoj armiji vidi „legiju NATO-a".

„Mi stalno govorimo: ukrajinska armija, ukrajinska armija. Ali, ko se zaista tamo bori? Tamo su, ruku na srce, delimično zvanične oružane snage, ali veći deo čine tzv. dobrovoljni nacistički bataljoni.

To nije armija, nego strana legija. U ovom slučaju, to je strana NATO legija koja se, naravno, ne bori za interese Ukrajine. Tamo su sasvim drugi ciljevi, vezani za postizanje geopolitičkih ciljeva ograničavanja Rusije, što apsolutno ne odgovara nacionalnim interesima Ukrajine".

Ukrajinska kriza se može posmatrati kao poslednji potez u dugoj partiji „šaha" između Rusije i Zapada. Geopolitičko pridruživanje Ukrajine NATO, čak i „kroz 10-15 godina" nikako ne odgovara interesima Rusije, niti vojnim niti geopolitičkim.

Preuzeto sa ...

 

  Veoma bitan tekst koji,možda,ne pripada baš ovoj temi,ali je ona najpribližnija poželjnoj...Tekst je napisao Džordž Fridman ( Wikipedia : "... founder, chief intelligence officer, financial overseer, and CEO of the private intelligence corporation STRATFOR..." ) i pokazuje šta se dešava kada se zapadnjak skuca o slovenski zid,nalećući na mentalitet koji mu do tada nije bio pojmljiv.
  Tekst ne preporučujem onima koji na pomisao da Rusiji iole dobro ide fasuju akutnu erektilnu disfunkciju .Nama ostalima bi naznaka o čemu članak govori trebalo da budu sledećih par pasusa i činjenica da o ovome neće biti reči u zvaničnim medijima koji toliko vole citiranje Stratfora :

"...I thought the economic problems of Russia would be foremost on people's minds. The plunge of the ruble, the decline in oil prices, a general slowdown in the economy and the effect of Western sanctions all appear in the West to be hammering the Russian economy. Yet this was not the conversation I was having. The decline in the ruble has affected foreign travel plans, but the public has only recently begun feeling the real impact of these factors, particularly through inflation.

But there was another reason given for the relative calm over the financial situation, and it came not only from government officials but also from private individuals and should be considered very seriously. The Russians pointed out that economic shambles was the norm for Russia, and prosperity the exception. There is always the expectation that prosperity will end and the normal constrictions of Russian poverty return.

The Russians suffered terribly during the 1990s under Boris Yeltsin but also under previous governments stretching back to the czars. In spite of this, several pointed out, they had won the wars they needed to win and had managed to live lives worth living. The golden age of the previous 10 years was coming to an end. That was to be expected, and it would be endured..."

  Čitav tekst možete naći ovde :  http://www.realclearworld.com/articles/2014/12/17/russia_seen_from_within_110862.html

А шта је то "словенски менталитет"? Гдје престаје нпр руски утицај, а почиње татарски, јеврејски, њемачки, угро-фински...?

  Nisam napisao "slovenski mentalitet",već "...o slovenski zid,nalećući na mentalitet..." . Pod pomenutim sam ,raznežen šokom koji je Fridman doživeo,romantizovao shvatanje o dozi stoicizma kojom se pojedine nacije nose sa spoljašnjim udarcima ravnim nekontrolisanim silama prirode.Pošto se u tekstu govori o Rusiji (i Rusima),pod "slovenski" sam podrazumevano govorio o njima,mada mislim da se nešto slično može videti i kod slovenskog življa na Balkanu.
 

A sto taj isti Stratfor ne prozbori malo o kraju prosperiteta u Americi i padu na svakom mogucem nivou? Takodje, velika razlika izmedju slovenskog i njihovog menatliteta je u tome, sto se Sloveni privikakvaju na situaciju u kojoj su (npr Rusija i Srbija 90-ih)... Bas bih voleo da vidim kako bi npr Ameri podneli krizu takvog inteziteta, verovatno bi se poklali medju sobom, ili bi se samoubijali kao 20-ih godina, za vreme depresije, koja ni problizno nije bila kao krize 90-ih. Takodje oni ovde mecku plase resetom, jer su Rusi prosli i izborili se sa teskim godinama, sto znaci da ponovo mogu isto, sto ne bih rekao za drugu stranu...

Пентагон: Руско пресретање америчког авиона изнад Балтика је небезбедно и непрофесионално


Вашингтон -- Сједињене Америчке Државе уложиће жалбу код руских власти због тога што је руски ловац прошле недеље пресрео амерички извиђачки авион изнад Балтичког мора.



Портпарол Пентагона Марк Рајт је тај потез Русије назвао "небезбедним и непрофесионалним", док руски званичници негирају да је пилот њиховог авиона учинио нешто погрешно, пренела је агенција АП.

Према тврдњама Пентагона, амерички извиђачки авион "РЦ-135У" је летео у међународном ваздушном простору северно од Пољске.

Званични Вашингтон тврди да га је руски борбени авион "Су-27" 7. априла пресрео летећи великом брзином и пришао му отпозади, да би му се затим приближио још двапут користећи "небезбедне и непрофесионалне маневре" у великој близини америчке летелице.

"Непрофесионално изведена пресретања у ваздуху могу да угрозе посаде оба авиона. Штавише, неопрезни потези једног јединог пилота могу да појачају тензије између земаља", упозорио је Рајт.

"Оваква активност се догодила у контексту промењене безбедносне ситуације, повезане са руском агресијом према Украјини", додао је портпарол америчког Министарства одбране.

Са друге стране, портпарол руског министарства одбране генерал мајор Игор Конашенков је у суботу објаснио да се амерички извиђачки авион кретао према руској државној граници и руски борбени авион "Су-27" га је приморао да промени свој курс.

Инцидент се догодио 7. априла када су снаге руске ваздухопловне одбране на дужности приметиле непознату мету у ваздуху изнад Балтичког мора која се кретала ка руској државној граници, рекао је Конашенков на конференцији за новинаре.

Борбени авион "Су-27" је узлетео како би испитао непознату летелицу, навео је Конашенков, а пренео ТАСС.

Руски авион је неколико пута облетео око мете која је идентификована као извиђачки авион "РЦ-135У" америчких ваздухопловних снага, о чијем је броју, исписаном на репу летелице, обавестио команду, додао је портпарол.

Амерички авион је затим променио курс и одлетео од руске границе, казао је Конашенков.

(Танјуг)

Znaju zapadnjaci odlicno sta je slovenski mentalitet, mozda i vise od nas samih, sto je posebna tragedija. Nije dzaba visedecnijski glavna komponenta americke politike bio antikomunizam.

Руси у рецептури Холивуда

„Рашн шит Југослав идиот”, није смислио десетогодишњи дечак на ходнику Америчке школе у Паризу

На Западу ништа ново! Једино нетрпељивост према Русима прераста у хистеричну мржњу, претвара се у фобију, достиже највишу тачку(ол тајмс хајест). Бивши генерал америчке војске Роберт Х. Скејлс са смијешком на уснама изговара у микрофон америчке телевизије „Фокс њуз” да „... у Украјини треба убијати што више Руса и тако ријешити проблем ове земље?!”

На годишњици ослобођења Аушвица нема руског предсједника. Уз преживјеле логораше сједе, Стивен Спилберг те предсједници република које су за вријеме Другог свјетског рата блиско сарађивале са Хитлером. Заборавили пољски организатори да позову Русе који су ослободили Аушвиц!!! Кажу ми у Паризу пријатељи, па то је било давно, нема везе, све се промијенило. Ја не мислим да се било шта промијенило. Реакција паришких пријатеља ме подсјетила на једну реплику из филма „Отац на службеном путу”. Усред породичне драме дјед реагује на заплет приче и, на инсистирање ујака на истини, старац вели: „Најбоље је да се то све заборави...” Једино што у случају Аушвица није у питању заборав него фалисификат.

А у изјави умировљеног генерала Скејлса у питању је стара и сада већ нескривена жеља Америке за уништењем Русије. Док је било комунизма ова се идеја прикривала под фирмом борбе против тоталитарног режима, сада је то очигледна намјера. Жеља за уништењем Руса стара је колико и Америка, а приписује се ВАСП-у, неформалној организацији бијелих протестаната који су завршавали најбоље школе у Енглеској и Америци. Из њихових редова су генерисали предсједници, али и идеје да су Руси опасни и да те словенске дивљаке треба уништити.

Као и друге ствари које у свијету обављају амерички оперативци тако је и ову са Русима формално уоквирио Холивуд деведесетих година! Тада је настала једна реченица изговорена 1993. у ходнику „Американ скул оф Парис” коју је похађао мој син Стрибор. Неки његов вршњак, десетогодишњи Американац, рекао му је, из чиста мира, у пролазу: „Рашн шит Југослав идиот.” Овај му није остао дужан. Ријешио је то како доличи дјеци. Било је то вријеме пет година након почетка перестројке, Горбачов је иза себе имао низ пријатељских потеза према Америма, чак је добио вербално обећање Буша старијег да се НАТО неће ширити на Исток, иако је већ тада рекламирао „пицу хот” за сто хиљада долара. Раде Шербеџија је одустао од Краља Лира, Карамазових и од глуме озбиљних филмова Живојина Павловића! Прихватио се улога руског негативаца епизодисте у холивудским филмовима („Рашн шит Југослав идиот.”).

Било је то вријеме када је Холивуд потиснуо Рамба у други план. Није више било мјеста за његово шакетање са Драгом, великим плавооким руским боксером, који је, узгред, више личио на Теутонца, идеала нацистичке Њемачке, него на Руса. Ову двојицу је Холивуд замијенио масовном производњом филмова гдје руски криминалци, бивши комунисти, бездушне убице, стичу богатство растурајући нуклеарно наоружање по свијету и, богатећи се преко сваке мјере, пријете да ће уништити планету. Цвјетала је, тако, на платнима широм свијета ВАСП идеја о Русима као дивљим Словенима, пијани Јелцин је играо Клинтону твист!

„Рашн шит Југослав идиот”, није смислио десетогодишњи дјечак на ходнику Америчке школе у Паризу. Такође, тешко је повјеровати да је у кући америчких дипломата који службују у Паризу могла бити изговорена таква реченица. Дјеца у Америци одрастају „слободно”, гледају телевизију, блокбастере! Њихови погледи на свијет ријетко одступају од шема видео-игрица и страсти коју буде блокбастери у којима рецептура Холивуда одређује добро и лоше. Тако се и њихова реченица формирала деведесетих на холивудском закључку да су Руси криминалци, растурачи дроге и да је свијет у опасности!

Тада није било генерала Роберта Х. Скејлса да им директно каже како треба убијати Русе. Постојао је Си-Ен-Ен који је готово сваку вијест на простору бивше Југославије, чак и када су Хрвати срушили мост у Мостару, започињао да су Срби традиционални савезници Руса. Увијек је било исто према рецептури рекламирања детерџента! И када нисмо чинили злочине и када јесмо, то је Си-Ен-Ену било исто. Због тога се не треба чудити како је неко ко је тада гледао филмове и слушао Си-Ен-Ен, видјевши Југословена, рекао: „Рашн шит Југослав идиот.” Шта ли тај мисли и намјерава данас? Не смијем ни да помислим. Можда се промијенио и постао антиглобалиста, кренуо путем којег не одређује Холивуд. Уосталом, ја у Америци имам пријатеље који су оштрији према Стејт департменту од пријатеља у Србији. Неки од њих уопште немају дилему да су Буш млађи и Буш старији, те Тони Блер, обични нацисти!

Како год буде, само да мржња и бијес не добију шансу, као у причи коју је забиљежио нобеловац Борис Пастернак у свом Дневнику. Група њемачких официра у вријеме Другог свјетског рата је у освојеном дијелу Украјине пронашла жене за забаву. У почетку су то била само флертовања, вријеме је пролазило, рат је тутњао далеко од провинције, дјевојке су постале жене. Нису то више биле само љубавнице. Њемачки официри су предложили свадбу. Обављена је колективна свадба у градској цркви, а онда су официри предложили својим женама Украјинкама да се склоне у Њемачку и да их тамо превезу авионом. Нећкале су се само неколико тренутака и прихватиле предлог. Сутра су већ сједиле у авиону. Махале су док се војни транспортер дизао са писте, а када се авион дигао на двије хиљаде метара копилот је отворио врата и једну по једну избацивао ван из летилице...

Емир Кустурица

Izvor http://www.politika.rs/pogledi/Emir-Kusturica/Rusi-u-recepturi-Holivuda.sr.html

Ima sad mozgove da nam probiju po filmovima....